Прочитај ми чланакНикада неизвеснија будућност света у претходних осамдесет година није била, као што је она у правцу које свет иде на почетку 2023. године. Такође, ништа тако симболично не приказује политичку, војну и економску драму света, као „завезана врећа" косовског конфликта.
Оно што је Запад поклонио Албанцима у облику парадржавне творевине, данас представља ноћну мору западних геополитичких стратега. Са друге стране, терет америчке хегемоније над Европом, те социјална драма која је већ закуцала на врата до недавно стабилних земаља, прети да се претвори у отворени грађански рат у сред Старог континента, у његовом до јуче најстабилнијем делу. Где је данас Србија са отетим Косовом. Куда иде америчка „балканска политика“? Хоће ли сви дићи руке од овог „тамног вилајета“, или ће судбина паневропских народа бити решена у рату који се води у Украјини, а тиче се темељних питања данашње цивилизације, њених норми, њене културе, морала и уопште опстанка.
Први месеци 2023. године, судећи према информацијама из војно-дипломатских планова владе САД (одлазеће владе Џозефа Бајдена) довешће до поделе војне елите у Пентагону, око даљег финансирања америчких војних база у Македонији, на Косову и Босни и Херцеговини, а у вези са огромним трошковима које те базе већ годинама имају. Оно што ће у наредним месецима поделити већ политизовану и подељену америчку војну елиту, свакако је и питање висине испомоћи НАТО пакту, као и питање даљег дугорочног финансирања режима у Кијеву.
Према информацијама овог магазина, америчке спољнополитичке агентуре у Бриселу, Берлину и Паризу, шаљу својим „централама“ већ дуже времена упозорења да их у Конгресу и Сенату чекају суочења са питањем новца албанских нарко картела у САД, који отворено финансирају албанске лобисте у Конгресу.
Ово дуго прећуткивно питање, отвориће политички противници Џозефа Бајдена, који је деценијама био финансиран од стране разних удружења албанске емиграције у Америци, новцем који су на тај начин дистрибуирали „босови“ албанских нарко картела, како они из САД, тако и они „завичајни“, из Македоније, Косова и из Албаније.
Наиме, Џозеф Бајден је својевремено био и председавајући сенатског комитета за за спољну политику, врло агресивно заговарајући антисрпске акције, истовремено вршећи промоцију „албанског питања“ на Балкану. Бајден је у прошлости био један од тројице најктивнијих сенатора који заступају независност Косова и Метохије. У једном свом обраћању у Њујорку на скупу Удружења америчко-албанског пријатељства и интервју који је том приликом дао угледном Фајненшел Тајмсу, поручио је да „противници новог Косова морају да буду заустављени“.
Овакву политику наставио је и као потпредседник у Обамином кабинету, а данас то исто ради и као председник САД. Наиме, Џозеф Бајден је и даље на активном списку финансирања од стране албанског лобија у Сједињеним државама за независност Косова и Метохије.
Али, не још дуго! Јер, већ у првим месецима наступајуће 2023. године, група конгресмена окренутих против погубне Бајденове политике спрема читав досије у настојању да објасне америчкој јавности криминалну позадину великоалбанске идеје на Балкану. У припремљеним документима, који ће трајно компромитовати овог ратног хушкача, прикупљени су докази о Бајдену као кориснику „буџета“ албанске нарко мафије у Америци и ван ње. Ова афера би га трајно удаљила од његових болесних амбиција за још једним председничким мандатом, које су у сваком случају „пусти сан“ овог властохлепног и сада већ дементног старца.
Последице досадашње америчке политике на Балкану, а посебно кад су у питању Србија и Косово, још увек је тешко сагледати. Али, упркос томе, стара стратегија зацртана још у време рушења Совјетског Савеза и пада комунизма, видљива је на терену.
Да је то и заиста тако, јасно је и на основу објаве Европске команде САД од пре годину дана (14. јануара 2022.) у којој пише да та команда успоставља нови штаб на Балкану – Јединицу за специјалне операције са седиштем у Албанији, „као део заједничких напора америчке владе да повећа утицај Запада и обезбеди стабилност у региону“, те да ће Јединица бити одговорна „за обезбеђивање интеракције између америчких и албанских снага, као и за стратешки приступ главним балканским војним центрима“.
Месец дана након тога, тачније, фебруара 2022. године, амерички генерал Дејвид Табор јавно саопштава да је главни разлог да Америчка команда специјалних операција за Европу буде у Албанији географски положај те земље. Или, како је том приликом подвукао генерал Табор, команда која се формира у Албанији је замишљена и реализована као Командни центар за специјалне операције САД у Европи и неће бити сарадње са другим савезничким земљама, осим са Албанијом, ако постоји обострани интерес.
Ово није био први велики безбедносни шамар, који су земље Европске уније и чланице НАТО пакта добиле од стране Бајденове владе. Било их је и пре тога. Али, тренутак који је изабран (уочи уласка Русије у отворени рат у Украјини), јасно говори о неповерењу владе САД у своје наводне савезнике. Но, мада већина европских влада прати политику САД, ниједна од њих нема пуно поверење у „великог брата“ са оне стране Атлантика.
Истина, поменути генерал Табор је покушао да „испегла“ информацију, смањујући важност ове војне мисије у Албанији, па је рекао да ће то бити релативно мала војна база, са отприлике 10 до 15 људи, „за коју се очекује да ће бити подршка посвећености САД не само у Албанији, већ и у земљама као што су тзв. Косово, Босна и Херцеговина, Србија, Хрватска и широм региона.“ Том приликом је још рекао и ово:
„Важно је нагласити да је ово регионална команда која ће служити за ангажовање наших снага са многим савезницима и партнерима широм региона. Ово ће бити команда за подршку операције и контроле америчких снага ангажованих широм региона“.
Избор Албаније за америчку команду прокоментарисао је и бивши генерал НАТО и бивши командант КФОР-а Ерхард Билер који је на сваки начин демаскирао праве намере САД. Наиме, Билер је то учинио у више наврата (па коначно и у једној изјави за агенцију Дојче Веле) где је рекао да се отварање базе у Албанији дешава зато што је она „вредан партнер НАТО“ дужи низ година и да постоји интерес да се настави са подршком албанским оружаним снагама и обучавањем њихових вештина, али и обуци других земаља НАТО у региону – Хрватској, Северној Македонији, Црној Гори и Словенији“.
Билер даље каже да је база у Албанији везана за обуку специјалних снага, па појашњава: „Потребни су им исти стандарди по којима се обучавају ако је потребно да учествују у мисијама. Америчке специјалне снаге су елитне јединице које се могу користити иза непријатељских линија, на пример за откривање и борбу против непријатељских циљева високе вредности, као што су артиљерија и ракетни положаји. Њихов опсег задатака укључује спасавање талаца и евакуацију људи у случају ванредне ситуације и хапшење ратних злочинаца и борбу против терориста“.
Тако се од приче о „малој бази“ са „малом групом војника“, стигло до командног центра за земље такозваног Западног Балкана, осим Србије, као легитимне мете и декларисаног непријатеља, сходно „проруским осећањима“ у тој земљи.
Тако је, мимо свих међународних уговора, влада САД 14. јануара 2022. године, објавила да успоставља нови штаб на Балкану – јединицу за специјалне операције са седиштем у Албанији, као део заједничких напора америчке владе да повећа утицај Запада и обезбеди стабилност у региону, уз напомену да ће Јединица бити одговорна за обезбеђивање интеракције између америчких и албанских снага, као и за стратешки приступ главним балканским војним центрима.
У преводу: са „савезницима“ међу којима није Србија.
Дана 13. јуна 2022. године, дошло је до посете делегације албанских првака из Прешева и Бујановца „америчким пријатељима“, а ту делегацију је примио и амбасадор Албаније у Уједињеним нацијама Ферит Хоџа, те амерички конгресмен и добро плаћени албански лобиста Џејмс Мекгаверн. Са представницима албанске мањине у Србији, одржани су састанци и у Стејт Департменту и Сенату. Албанско-америчка грађанска лига организовала је посету и састанке, а путовање је платила косовска влада.
Дакле, влада непризнатног Косова, платила је путовање у САД, члановима локалне власти у Прешеву и Бујановцу, од којих су неки и посланици Скупштине Србије!
Иначе, ову организацију воде бивши конгресмен Џо Диогарди (и супруга му Ширли) који су загрмели том пеиликом да „више од две деценије систематски и континуирано раде за праведне и легитимне захтеве Прешевске долине“.
Годину дана раније, тачније 8. октобар 2021. године, седморо чланова америчког Конгреса, уједно и Албанског кокуса, те лобиста великоалбанских организација, затражило је лично од председника САД Џозефа Бајдена и државног секретара Ентонија Блинкена да удвоструче усредсређеност Америке на решавање тензија између Косова и Србије. Ричи Торес, Џим Хајмс, Елиса Слоткин, Џо Кортни, Мондер Џоунс, Керолин Малоуни и Џејмс Мекговерн у писму највишим америчким званичницима указали су на „ескалације непријатељстава између влада Косова и Србије“, па затражили и да Косово добије признање као независна држава.
Драматичним тоном саопштили су тада да је „дошло до узнемирујуће ситуације која је била резултат војне мобилизације на граници, што је угрозило крхку стабилност у региону Балкана“. У писму председнику САД, рекли су између осталог и ово: „Имајући у виду непропорционалну јачину оружаних снага Србије, позивамо вас да поново обавежете САД како би обезбедиле да наш савезник Косово добије правичан третман и признање као независна држава. Јер, тензије су ескалирале и напад српске авијације се очекује“.
Овакве и сличне „подршке“ и драматизација ионако лошег стања на Косову, директно су финансиране не само из поменутих нарко фондова, него и од саме владе непризнатог Косова. Из буџета овог парадржавног провизоријума, издвајају се огромне своте новца – према незваничним информацијама, само за једну лобистичку групу влада у Приштини издвоји око 100.000 долара месечно, док укупна сума која одлази у те сврхе достиже неколико милиона долара годишње. Ипак, оне велике, мултимилионске суме, стижу од „пореза“ косовских и македонских (албанских) нарко картела, који тај новац дају као компензацију за „пословну“ заштиту од стране државних и парадржавних органа. Те и такве активности албанске емиграције и нарко мафије у балканским државама у којима живе Албанци, већ деценијама издржавају „политичко предузеће“ великоалбанских вођа.
Амерички конгресмени који спремају коначан обрачун, не само са Бајденовом владом него и са свима који су у прошлости учествовали у продаји свога положаја за интересе албанских нарко картела, односно великоалбанске политике, располажу са конкретним именима и бројкама.
Тако је, на пример, званична уплата преко лобистичких агенција, на име конкретног албанског лобисте, била и до 200.000 долара годишње. Незванично, а преко других канала, те суме су и до десет пута биле веће. Како раније, тако и данас. Правило је следеће: што је проблематичнији циљ лобирања, и суме су веће. И, наравно, највећи део новца иде илегално. Треба имати у виду да су косовски Албанци омогућили заслужним лобистима синекуре, уносне послове и практично им обезбедили да постану акционари косовске привреде. Тако је данас скоро половина предузећа на Косову у рукама америчких лобиста „за албанску ствар“, а исто важи и за природне ресурсе на подручју Косова и Метохије.
У време владе Доналда Трампа, на сцену су први пут озбиљније ступили српски лобисти у америчком Конгресу и у другим институцијама, што је изазвало праву узбуну међу организацијама албанске емиграције у САД. Та ситуација их је довела до тога да напишу једно очајничко писмо тадашњем председнику Доналду Трампу, у којем траже да промени политику на Балкану, тврдећи дрско да би српско лобирање могло би да узгрози „морални компас САД“.
А тај „морални компас САД“ на Балкану изгледа и овако: у фабрици машина и хидраулике, (БНТ Нови Травник, Босна и Херцеговина), производе се по америчком моделу самоходне хаубице М777, калибра 155 милиметара, те минобацачи калибра 64,82 и 120 милиметара, као и аутоматске и снајперске пушке и друго наоружање и војна опрема за потребе америчких војних јединица стационираних у Албанији.
Дакле, за потребе оне „Јединице“, тачније, најелитнијег рода америчке армије спремне да интервенише у Србији, јединој држави са којом нема потпуно остварено „савезништво“ као што га има са другим државама такозваног Западног Балкана. Јединица (односно јединице, велике формације) се обучава за само два случаја: да Русија уђе на овај део Балкана или да Србија самоиницијативно војно уђе на Косово.
Најмоћнија држава Европске уније, Немачка, никако није хомогена кад је у питању америчко „читање“ политике на Балкану и у Србији. Нешто од трезвених размишљања, дилема, али и старих предрасуда, пред крај 2022. године, нашло се и у водећим листовима на немачком језику.
Заповедник немачког контигента КФОР-а Еуген Франк, у једном од својих извештаја претпостављеној команди, написао је да је западна војна мисија на Косову „нужна и неизоставна у обезбеђивању мира и стабилизацији ситуације, како због заштите српске мањине тако и због одржавања какве такве стабилности Косова као државе“.
Према наводима овог немачког официра „постоји трајна опасност од погоршања безбедносне ситуације у најкраћем времену“. О томе је Еуген Франк говорио и за немачки провладин лист „Дие Велт“ где је упозорио да је због свега што се дешава на северу Косова, велика фрустрација становништва, те да је ситуација погодна за „организовани криминал који влада у Београду подстиче преко паралелних структура и у непромењеном постојећем међуетничком конфликтном потенцијалу“.
Заповедник немачког контигента КФОР-а био је више него јасан: људе на северу Косова употребљавају као инструмент посредством различитих актера. Очигледно је мислио на оба режима и онај у Приштини и онај у Београду, мада је невероватно да се у извештајима западних медија помиње само један. Онај који наводно „штити Србе“.
Тим поводом, дневник „Дие Велт“ цитира још једно битно запажање генерала Франка: „Тек у екстремној ситуацији би трупе НАТО-мисије КФОР бити употребљене, дакле када запрети ескалација ситуације. Предност међународних трупа је то што их становништво поштује, док је пре свега српска мањина неповерљива па делом и агресивна према косовским полицајцима. Пошто доживљавају међународне трупе као неутралне‚ КФОР је међу становништвом признат и поштован“.
Немачки лист „Келнише рундшау“ преноси текст дописника из Београда, Томаса Розера, у којем између осталог каже: „Потпаљивањем фитиља на косовском бурету барута Вучић жели скренути пажњу са притиска Европске уније на Србију. Са друге стране Курти глуми јаког човека како би скренуо пажњу са мизерне ситуације у својој земљи“.
„Зидојче цајтунг“ у тексту новинара Тобијаса Цика између осталог наводи: „Вучић је најавио, да ће од НАТО-а формално затражити слање 1.000 српских војника на север Косова ‚како би сачувао мир’ . Он се притом позива на Резолуцију 1244 Савета безбедности из јуна 1999. која је Србији принципијелно признала право да после краја рата пошаље мали број полицајаца и војника на Косово, на пример, за чување православних цркава. Али, бројне државе чланице Уједињених нација сматрају да та резолуција после проглашења косовске независности 2008. није више правоснажна“.
„Тагесцајтунг“ из Београда овако извештава: „То је трајни конфликт у Европи, чије решење није на видику. Главна тачка спорења: Косово жели да заокружи своју независност, а Србија ни у ком случају не жели да призна самосталност своје „јужне покрајине“.
Београд се позива на међународно право и Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација 1244, која Косово дефинише као саставни део Србије под међународним протекторатом. Пет земаља чланица ЕУ такође то виде тако. Србија инсистира на оснивању савеза општина у којима су на северу Косова Срби у већини, што премијер Косова Аљбин Курти одбија као инструмент дестабилизације, међутим, то је његов претходник у оквиру Бриселског споразума пре неколико година потписао. Неуспех спровођења показује немоћ ЕУ, што опет изазива антиевропско расположење у Србији. Читање српских новина буди утисак да управо предстоји избијање рата на Косову“.
У великом интервјуу који је за „Тагесцајтунг“ дао Улфом Брунбауер, професор историје југоисточне и источне Европе на Универзитету Регензбург, овај стари познавалац Балкана каже за Косово и ово: „Степен наоружаности тамо је висок, корупција веома раширена. Што се тиче владавине права имамо посла са црном рупом. Које узроке има конфликт? Срби одбијају да признају независност и тиме фактичку сувереност Косова.“
Професор Брунбауер даље одговара на питање зашто је конфликт ескалирао управо сада: „То се дешава у редовним размацима. Пре свега радикални Срби виде владу Аљбина Куртија као веома патриотску, али она је притом веома прагматична. То је типична погрешна перцепција Срба који себе виде као жртве. Али нема назнака систематске дискриминације. Вучић продужава тај сукоб. Он није заинтересован за нормализацију билатералних односа. Брисел се поуздавао у Вучића дајући тиме предност наводној стабилности. Са тим је била повезана нада да ће могућност приступања ЕУ подстаћи добру владавину, а Вучић би могао код још већих националиста наметнути компромисе у погледу Косова. То је била заблуда. Како да ЕУ коригује ту заблуду?“.
Али, упркос разматрању „балканских тема“ у немачким медијима, нешто много крупније рађа се и у самој Немачкој, али и Француској. То су све масовније и све видљивије побуне против наглог економског сиромашења и пре свега против америчке политике у Украјини и према читавој западној Европи, у које ће се сигурно укључити неки нови немачки лидери. Многи слободни интелектуалци помињу „преседан Косова“ као окидач који је отворио „Пандорину кутију“, не само у Европи него и у читавом свету. Многи од њих се позивају на „стабилни Хладни рат“ из времена Совјетског савеза, те како су тада ствари биле јасније.
Са друге стране, о томе говори и Сергеј Александрович Караганов, декан московског Факултета светске политике и економије и његов научни руководилац, те почасни председник угледног Савета за спољну политику и безбедност. Он каже да је Совјетски Савез први хладни рат изгубио, али да данашња Русија има добре изгледе да овај добије. Караганов подсећа да се садашњи хладни рат се разликује од претходног, да је степен непријатељске реторике последњих година већи него икад раније те да никада није било овакве сатанизације Русије.
Бес ће трајати све док се не успоставе нови баланси у свету, све док се Запад не навикне на свој нови положај, тврдио је Карганов пре него што је рат у Украјини уопште и почео. Рекао је и то да хегемони више нису само војни, него и политички, економски и културни, али и оно главно: предвидео је да политички системи земаља које су одлучиле да се супротставе Русији и Кини нису прилагођени дуготрајном насилном сучељавању.
Да ли је свет кренуо на дуги пут преобраћања, из модерног ропства у потрошачким друштвима, диктата крупног капитала и мале клике болесно богатих, у мултиполарни свет и праведнији живот свакога бића?
