Прочитај ми чланакБерлин -- Милиони тона електронских уређаја сваке године заврше на ђубришту.
Бацимо 57 милијарди долара вредних материјала који би се могли рециклирати, и трујемо животну средину. Стручњаци позивају на преокрет потрошачке логике.
Сваке године се појављују нове верзије лаптоп-рачунара, таблета и телефона, а многи потрошачи би увек хтели да имају најновије моделе са највише спектакуларних функција. Сваки нови модел значи да стари модели завршавају на депонијама.
Према Глобалном монитору електронског отпада који објављује Универзитет УН (УНУ), године 2019. произвели смо рекордних 53,6 милиона тона таквог отпада. На крају ове деценије би та количина могла да износи и читава 74 милиона тона годишње.
Расходовани електронски уређаји на ђубриштима често садрже отровне метале и хемикалије као што су жива или хлорофлуорокарбони, и оне могу да загаде животну средину.
На тај проблем се обраћа све више пажње – али то још није резултирало повећањем броја компоненти које могу да се рециклирају.
„Потрошачи ће често рећи: да, наравно да се залажем за рециклажу и да, ја рециклирам, али када погледате стварно понашање, оно се не поклапа са процентом оних који тако говоре“, каже Лора Кели са Међународног института за животну средину и развој у Лондону.
Због тога неки стручњаци позивају на радикалну промену пословног модела произвођача електронике.
„Иновације су нам преко потребне да бисмо могли да што више елемената поново користимо“, каже Ридигер Кир, стручњак УНУ и Глобалног монитора електронског отпада. Он сматра да морамо „дематеријализовати“ сектор електронике: уместо да купујемо уређаје, могли бисмо да их изнајмљујемо. А произвођачи би свој пословни модел преусмерили на пружање услуга уместо на материјална добра.
Пребацивање одговорности са потрошача на произвођаче
Када би произвођачи задржали власништво над својим производима, терет рециклирања би са потрошача – који често не знају шта би са старим уређајима – био пребачен на компаније, које би могле директно да користе материјале и делове за нове производе.
Према последњем издању Глобалног монитора електронског отпада, 2019. године је сакупљено и рециклирано само 17,4 одсто (9,3 милиона тона) таквог отпада. Он завршава углавном у постројењима за рециклажу која раде независно од произвођача.
Пошто отпад тако није проблем произвођача, они се и не труде да производе осмисле тако да се лако расклапају или буду од поново употребљивих материјала.
Нове справе „свемирског доба“ са глатким кућиштима често уопште не могу да се расклопе, што значи да и драгоцени материјали које садрже завршавају на депонијама. Што брже искористимо и бацимо такве производе да бисмо их заменили новијим, то се више и профит компанија повећава.
Но, неке фирме су већ почеле са друкчијом праксом: тако Канон преузима своје ислужене велике канцеларијске штампаче од купаца и доводи их поново у потпуно исправно стање. Оне који не могу да се оспособе шаље у погон у немачком граду Гисену где се уређаји расклапају и из њих одвајају сви исправни делови како би били уграђени у нове штампаче.
Хјулит-пакард и Зирокс имају сличне иницијативе. Менаџер из фирме Канон Енди Томкинс каже да компанија на тај начин успева да рециклира око 80 одсто укупног материјала – гледано по тежини.
Игра бројки
Томкинс каже да се Канон није руководио само еколошким мотивима. С обзиром на величину уређаја и количину употребљеног материјала, „то има и економски смисао“. Он је уверен да би сличан модел могао да се примени и са мањим уређајима – када би потрошачи променили начин размишљања.
С друге стране, и произвођачи би морали да промене стратегију и преоријентишу се на моделе који, када дође време да се расходују, могу да се оптимално и рециклирају. За то би било потребно променити начин производње.
Но чак и тада, не би сви материјали могли да се рециклирају, а постоје и они чија је производња од других материја јевтинија од рециклаже, на пример, добијање пластике од нафте кошта мање него ако се она добија од употребљене и бачене пластике.
Монитор електронског отпада процењује да је вредност сирових материјала бачених са расходованим електронским уређајима у 2019. години износила 57 милијарди долара, те да је од тога материјал рециклиран на еколошки прихватљив начин био вредан 10 милијарди.
Стручњаци углавном указују да концерни тренутно не показују велику спремност да пређу на начин производње којим би се фаворизовала рециклажа – и да би ту и владе требало да изврше притисак.
Тако би могли бити донети прописи према којима произвођачи преузимају трошкове расходовања својих производа, при чему би јавним новцем могло бити субвенционисани трошкови за градњу њихових сопствених погона за рециклажу производа.
