ЛИБИЈА ЧЕКА ВОЂУ: Безуспешни покушаји спољног утицаја на помирење Либијаца

08:00 10.12.2015.

Ове недеље медији са запада пренели су вест о „историјском“ помирењу две зараћене стране у Либији – терориста из источног града Мисрате који су заузели главни град Триполи и давно изабране владе која је у избеглиштву у граду Тобруку, на крајњем истоку земље.

У главном граду Туниса представници обе стране договорили су се о примирју иницираном од стране западних земаља, којима је циљ да се безбедносна ситуација у Либији побољша како би неометано пљачкали државу. Следећи корак који планирају да спроведу јесте усвајање плана о подели политичке и војне власти у Либији. Уједињене нације преко својих полтрона у Либији, које називају „умеренима“ (сетите се да исти израз користе и за не тако умерене терористе у Сирији) покушавају да наметну своју визију поделе, међутим због похлепе и бројних међусобних сукоба та мисија се безуспешно спроводи већ годину дана.

Један од доказа да стране државе не могу тако лако ујединити две стране у Либији, макар нудили богатства, јесте покушај примирја два племена: Тубу и Туарег. Представници ова два племена отишли су у Катар крајем новембра где су склопили примирје. Од самог почетка је било јасно да држава попут Катара, која је извезла већи број крволочних терориста у Либију, не може бити иницијатор било каквог мира у тој држави. Само неколико дана касније Тубу и Туарег су се поново сукобили.

Само пар дана након помирења у Тунису, у градићу Комсу близу Триполија је дошло до сукоба регуларне војске и друге банде који су запалили танкове бензина у електрани те је пожар оштетио генераторе и оставило без струје већи део округа, укључујући и делове Триполија. Девет особа је страдало у борби а три особе су рањене.

Можда сада постаје јасно Западу да је Моамер Гадафи био јединствено способан да уједини народ земље каква је Либија. Једно је сигурно јасно – Либију може ујединити само неко ко поштује сва племена, а то дефинитивно нису Уједињене нације које су одобриле бомбардовање и убијање стотине хиљада цивила.

Еуфоричан приказ помирења терориста из Мисрате (упорно их називам тако јер су извршили бројне масакре над цивилима у Либији а Уједињене нације су затвориле очи) и „демократски“ изабране владе у Тобруку у страним медијима не осликава право стање духа обичног Либијца. Када нема струје, гаса, бензина, вредност либијског динара пада а сукоби су свакодневица помирење између страна које свакако нису способне да уједине Либију не улива оптимизам.