Прочитај ми чланакОсновао га је Петар Велики, звао се Петровград, Лењинград, а од 1991. године је поново Санкт Петербург.Основао га је Петар Велики, звао се Петровград, Лењинград, а од 1991. године је поново Санкт Петербург.
Основао га је Петар Велики, звао се Петровград, Лењинград, а од 1991. године је поново Санкт Петербург.Основао га је Петар Велики, звао се Петровград, Лењинград, а од 1991. године је поново Санкт Петербург.
Сунце, киша, ветар и снег – у Санкт Петербургу све то може да се догоди за један дан. Овакво време је идеално за писце, али и оне који су јаки духом. Јер, без обзира да ли пљушти или дува ветар, Петербуржани никада не убрзавају корак. Московљани сматрају да је северна руска престоница помало и „охола“. Можда су и у праву, јер толику лепоту на једном месту нема ни један град на свету.
После Петрограда и Лењинграда, Санкт Петербург је 1991. године и четврти пут променио име. Иако је после референдума враћен стари назив, сада га сви од милоште зову – Питер. За овај град писци кажу да је „предивна грешка Петра Великог“, јер је време тешко, влага висока и у околини нема много брда. Наиме, у „Венеција на северу“ 165 дана пада киша, 123 дана је под снегом, 43 дана је тмурно и само 35 дана сија сунце… Али, када се сунце, коначно, појави, свима се појави осмех, јер обасја златне врхове Адмиралитета, Петропавловске тврђаве и куполе Исакијевског сабора, Цркве спаса на крви и манастира Николски.
Архитектонски бисер настао из мочваре
„Сеци брезу, биће град“ – рекао је Петар када су му 27. маја 1703. године два старца објаснила да на месту данашњег Санкт Петербурга не може да се гради, јер ће поплава прекрити и брезу. И није погрешио, јер је сада ово трећи по величини европски град у којем је, иначе, отворено прво инострано представништво у СССР и обављен први разговор мобилним телефоном. Петар је прво исушио мочвару и искоренио маларију. Нуклеус новог града је постала Петропавловска тврђава, војни гарнизон на Зечијем острву, која је тада служила као одбрана од Швеђана.
У наредних седам година сви виђенији Московљани морали су да почну градњу кућа на обали Неве и сви су морали сваке године да донесу 100 комада камена или плате глобу. Док је ницао град, цар је забранио да се у Русији гради било шта од камена. Нева истиче из језера Ладога, прапостојбине Словена, а 74 километара путује до Балтичког мора чији таласи некада враћају воду и праве поплаву. Град је на надморској висини од два метра, али нема бриге од вишка воде, јер је корито Неве поплочано гранитом, а град пресеца 48 река и канала чије обале спајају 342 моста. Многи се мостови подижу у 1.55 часова, али на крастарење је препоручљиво ићи само лети.
Зимски дворац
Пошто је Петар упоредо са градом стварао и јаку морнарицу, опасност од Швеђана је брзо нестала, па је Петропавловска тврђава претворена у затвор у којем су спавали сви виђенији људи руске историје. Први заточеник је био несрећни царевић Алексеј, па Тадеуш Кошћушки, Чернишевски, Бакуњин, Достојевски, Максим Горки, Јосип Броз Тито… У склопу Трђаве је Петропавловска црква, где су сахрањени сви руски цареви од Петра Првог до Александра Трећег. После Лењинове смрти, претворена је у музеј и зими се са бедема пружа прекрасан поглед на град, а лети је ту лепа градска плажа. Свакога дана, тачно у подне, оглашава се топ.
Преко пута је Војни музеј, омиљено место за дечаке који воле да тумарају ходницима између топова и оружја, али и отворених уста застану крај витрине гледајући изложене пиштоље, које је Пушкин користио у двобоју.
Први Петров брод изложен је у Поморском музеју на острву Стрелка, познатом по два црвена светионика која красе викиншки прамци. Поред су Зоолошки музеј у којем може да се види „крдо“ мамута, нађених у Субиру и Збирка реткости цара Петра, који је посетиоце привлачио бомбонама и чашицом вотке. У позадини научно образовни центар, институти, факултети и зграда дванаест колегијума.
– Овде су студирали Лењин, Керенски, Медведев, Путин… – каже Маја Богуновић из „Путник травела“.- На путу ка крстарици „Аурори“ и данас се може да видети прва кућа Петра Великог, која показује да је овај високи, наочити, паметни, способни и окрутни мушкарац био изузетно скроман.
Величина „Ауроре“ помало разочарава (дугачка је само 123 метра), али овај славни брод је учествовао у руско-јапанском рату и означио почетак Октобарске револуције. Истина, историчари кажу да је био испаљен ћорак. Током опсаде Лењинграда, која је трајала 872 дана, служила је као противавионска батерија. Крстарица је била гранатирана и потопљена, а 1944. године је извађена и обновљена.
Инспирација писцима „Златног века“
Сиромашни чиновник, заљубљени официр, стара зеленашица, страствени коцкар, наивни студент и добра девојка, а највише сам град, главни су ликови у класицима који одолевају времену. Достојевски је Санкт Петербург називао „град са највише предумишљаја на свету“ јер су захваљујући њему инспирацију нашли најбољи руски писци „златног века“.
У „Литературном кафеу“ на ћошку Невског проспекта (број 18), данас се руча иако је у време Александра Пушкина могао само да се попије чај и одјури на ватрени сусрет са Дантесом. Тада се на том месту налазила посластичарница у коју су долазили Достојевски, Чернишевски, Љермонтов, Чехов, Толстој…
Путем су пролазили поред канала Грибоједовог, Мојка и Фонтанка, гледали у кућу старе зеленашице Аљоне Иванове, прелазили Вазнесењски мост на којем је страдао чиновник Мармеладов, ишли су на Сенски трг где је Раскољников дошао на идеју да изврши злочин и кроз прозоре двораца Строганов, Јосупов или Шереметјемо и гледали лепотице како играју валцер. Иначе, у Питеру се и данас редовно одржавају прави балови у лепим дворанама уз јефтину улазницу обавезним дрес-кодом и списком плесова који ће се играти.
До балских дворана се и данас прелази лепи Ањичков мост, који красе скулптуре Кроћење коња (два енглеска ждрепца цара Николаја). Назив је добио по мајору Ањичко, чији су војници поставили мост од балвана преко Фонтанке ка Невском проспекту. Туристи, као некада писци, прелазе и мост пољубаца – Поцелујев, на којем су се морнари растајали са девојкама. Пушкин је, ипак, најчешће стајао на Лављем мосту на кривини Грибоједовог канала и ту је написао поему „Млади садник“.
Чудотворне иконе и уметност
Као у ретко који град, у Санкт Петербург човек може да се заљуби иако га никада није видео. Заслуга за то највише припада писцима који су живели у овом граду. Истина, у томе још више помажу раскошне грађевине попут женског манастира Смољни (у којем су училе и принцезе нашег краља Петра) и лепих споменици попут споменика Петра Великог на коњу, како убија змију, који стоји на камену тешком 1.600 тона који је Пушкин у песми назвао „Бронзани коњаник“.
Фонтане у дворцу Петерхоф
Кафа може да се попије и на спрату Дома књиге „арт нуво“ зграде Звингер у Невском проспекту. У овој кафетерији чај су пили и најбољи шахисти света као што су Спаски, Корчној и Карпов. Уз чај и кафу добија се диван поглед на лепу Казањску саборну цркву из које су бољшевици 1922. године однели „129 пудова сребра и више од 37 фунти злата“. Украли су и украсе са иконе Казањске, која је преживела пожар, била у првим редовима при опсади Москве, пред којом се молио Петар Први пред Полтовску битку. Када је Лењинград био пред падом, Стаљин је дозволио да се икона изнесе из цркве и да се одржи литија са молебаном. Икона је ношена и у Стаљинград и пред њом се молио и маршал Жуков.
Ипак, на Дворском плоштаду, који је Дворским мостом повезан са острвом Васиљевски, налазе се зграда Адмиралитета, музејски комплекс Јермитаж са Зимским и Мраморним дворцем, испред којих се налази и Александров стуб.
Недалеко, на другој страни Невског проспекта и Михаиловске улице налази се 141 годину стар легендарни „Гранд хотел Европа“ у којем је Чајковски провео медени месец, Игор Стравински пио шампањац, Распућин јео кавијар, а Хитлер планирао да направи банкет када освоји Лењинград. Уместо њега, овде је банчио Пирс Броснан у лику Џемса Бонда. У овом луксузном хотелу налази се чувени ресторан из којег снег када пада делује као конфете, али туристи себи, углавном могу да приуште ручак у ресторану „Палкин“, подједнако славном и старом.
– Љубитељи уметности не могу заобићи ни Трг уметности на којем се налазе два музеја, два позоришта и један споменик Пушкину – каже Маја Богуновић из „Путник травела“.- Овде је живела и славна балерина Ана Павлова док је играла у Маријинском театру. Овде је извођена и Седма Шостаковичева симфонија о Лењинграду, граду хероју, док је трајала опсада.
НАЈВЕЋИ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ
Исакијевски сабор ће, када званично више не буде музеј, поново бити највећи православни храм на свету од 4.000 квадрата. Висок је чак 101,5 метара, а посвећен је Светом Исаку Далматинском, који је био заштитник Петра Великог, рођеног на дан свеца. Изграђен је од гранитних стубова из једног комада, од мелахита и лазурита, бронзе, мурала, мрамора, мозаика, позлате, анђела и легенди. Архитекти Августу де Моферану прорекли су да ће умрети нагон завршетка храма. и он је, заиста, после месец дана преминуо.
Причало се, такође, да је царска породица безбедна све док је Сабор у скелама. После изградње 1858. године, храм је био у скелама све до 1916. године, када су скинуте уочи Октобарске револуције!
Испред Сабора је монументални споменик цара Николаја Првог на коњу. На постољу извајане фигуре цареве жене и три кћерке, које држе крст и Јеванђеља.
„БОЖЕ ПРАВДЕ“ У ЦАРСКОМ СЕЛУ
Прелепе палате могу се видети у центру града (већина крај реке Мојка) попут двораца Строганов, Јосупов (овде је убијен Распућин), Аничков, Таврически, Михаиловски, Белоселски, Шереметјево, Шувалов (Фабержеов музеј) Николаевски, Воронцов…
Међутим, дворац над свим дворцима је летња резиденција Петерхоф, који лепотом фонтана оставља без даха. На надморској висини од 17 метара направљен је савршен инжењерски подухват, јер 64 фонтане раде без пумпе. Фонтане су затворене од новембра до маја, а златне фигуре покривене. Дворац су немачки војници потпуно уништили, али је комплетно реконструисан.
Уништен је био и дворац Катарине Велике у Царском селу, али је савршено обновљен, укључујући и собу од ћилибара. Пушкин је обожавао Царско село, јер је овде провео детињство. Огромни парк се одржава беспрекорно, а оркестар који дочекује туристе на улазу у палату одлично је увежбао химну „Боже правде“.
