Прочитај ми чланакФрекинг је катапултирао САД у врх енергетске хијерархије али сада ниски приноси и недостатак инвестиција угрожавају позицију Америке
Глобална енергетска криза изазвана санкцијама које је Запад увео Русији због специјалне војне операције у Украјини веома је погодовала Сједињеним Америчким Државама, пише „Фајненшел тајмс“.
Када је Москва смањила извоз гаса Европи, а западне санкције ограничиле нафту, Американци су могли задовољно трљају руке јер је извоз сирове нафте достигао рекорд, са 500 танкера који су кренули пут Старог континента.
Истовремено, рекордни извоз означио је и врхунац револуције шкриљаца у САД – 15-годишњег енергетског и технолошког преокрета у којем је фрекинг (технологија вађења нафте из шкриљаца) највећег светског потрошача нафте и гаса претворио и у највећег произвођача.
Иако је златно доба шкриљаца довело САД у врло завидну ситуацију да не мора да брине о залихама нафте или гаса чиме су им одрешене руке и у међународној политици, то доба полако нестаје, кажу аналитичари.
Високи трошкови производње и недостатак радне снаге сада задиру и у ову индустрију. Волстрит жели да се профит врати инвеститорима, а не да се уложи у нове платформе. Чак и са ценама сирове нафте од 80 долара по барелу, што је цена далеко изнад дугорочног просека, произвођачи шкриљаца и даље страхују од трошења капитала. Поврх свега, нове бушотине дају мање нафте.
На све то, ако се кинеска економија недовољно брзо активира, а руски извоз остане снажан упркос санкцијама, тржишта ће бити снабдевена нафтом. Уз то, ако енергетска транзиција прође брзо и без проблема, свет ће моћи да преживи и без америчких залиха нафте.
„Ера агресивног раста америчког шкриљаца је завршена“, каже Скот Шефилд, извршни директор компаније „Пионир“, највећег произвођача шкриљаца у земљи.
Но, упркос напорима неких влада да „декарбонизују“ своје економије и смање емисије штетних гасова, нема доказа да светски потрошачи губе жеђ за нафтом, пише „Фајненшел тајмс“.
Међународна агенција за енергетику процењује да ће свет сагоревати још 1,7 милиона барела дневно 2023. године, достижући рекордну количину од скоро 102 милиона барела дневно. Инвестициона банка „Голдман Сакс“ предвиђа скок потражње ове године од 2,7 милиона барела дневно, гурајући цене нафте изнад 100 долара по барелу.
Свет, упозоравају аналитичари и руководиоци, можда улази у фазу још веће нестабилности тржишта нафте. То ће бити проблем за земље увознице нафте, али и ера обнове моћи за неке, посебно Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате и друге нафтне државе које чине групу произвођача ОПЕК.
Шкриљац је некада био „лако доступан резервни капацитет који је могао да се такмичи са ОПЕК-ом, стварајући оно што смо тада назвали ‘новим нафтним поретком’“, рекао је Џеф Кари, глобални шеф истраживања роба у „Голдман Саксу“. „Данас је та флексибилност нестала, гурајући нас назад на ‘стари нафтни поредак’ доминације ОПЕК-а.“
Вил ван Лох, шеф „Квантум енерџија“, једног од највећих инвеститора приватног капитала у шкриљце, то другачије. „Свет је заиста био уљуљкан у сан успеха револуције шкриљаца“, рекао је он. „САД су преузеле контролу над ценама од ОПЕК-а, јер смо постали једини извор раста за снабдевање нафтом на глобалном нивоу. Док се одједном све то није променило.“
Успон и пад шкриљаца
У деценији пре 2020. производња нафте са поља Бакен у Северној Дакоти била је готово 1,5 милиона барела дневно, више него што произведу неке чланице ОПЕК-а. Крах цена нафте 2014. године нашкодио је сектору али је пандемија била готово фатална и довела је до епидемије банкрота у индустрији. То је, пише ФТ, био први знак рањивости овог америчког сектора и приморало је тадашњег председника Доналда Трампа да моли Саудијску Арабију и Русију да подигну цене и поштеде амерички нафтни сектор.
Производња у Бакену пала је на милион барела дневно и није се опоравила, а басен Пермијан у Новом Мексику и Тексасу постао је нови „хаб“ америчке нафтне индустрије са производњом која последњих месеци обара рекорде али и даље није на нивоу као раније.
Заправо, производња нафте из шкриљаца у САД данас је испод препандемијских нивоа и споро расте упркос 18 месеци стабилних цена.
Амерички званичници очекују да ће снабдевање наредних 12 месеци расти свега два одсто што није довољно да покрије предвиђени пораст потражње нафте у земљи. Енергетски стручњаци упозоравају да би, ако се активност не убрза, стопа „пропасти“ шкриљаца могла да се убрза догодине и укорени се.
„Оно што се некада сматрало покретачем раста понуде у свету можда се ближи врхунцу“, каже Амрита Сен, шеф истраживања у консултантској кући „Енерџи аспектс“.
Питање Волстрита
Иако у Пермијану водећи произвођачи „Пионир“, „Шеврон“, „Девон енерџи“, „КонокоФилипс“ и други, имају „здраве“ локације за бушење, мање компаније пресушују.
За разлику од конвенционалне производње нафте, производња из нових бушотина шкриљаца опада након годину дана рада. Да би производња била стабилна сваке године, компаније морају да буше више бунара. Десетине хиљада је избушено широм САД у последњих 15 година.
Али „учинак бушотине и инвентар бушења изазивају све више забринутости“ у овој индустрији, наводе из „Морган Стенлија“. Прошле године је први пут просечна количина произведене нафте из сваке нове бушотине смањена у односу на претходну, процењује консултантска кућа „Ристад енерџи“.
Уз то, проблему доприносе поремећаји у ланцима снабдевања али и мањак радне снаге. „Голдман Сакс“ процењује да у овој индустрији последњих месеци недостаје око 20.000 радника. Повећање плата онима који раде додатно подиже трошкове који су већ високи.
Одржавање просечне бушотина коштало је 2019. године око седам милиона долара, ове године ће износити око девет. Цена бушења на 100 стопа порасла је са 75.000 долара у 2020. на 100.000 долара. Уз то, ту је и одржавање опреме и поправка оне која је месецима лежала неискоришћена.
Међутим, можда највећа препрека расту јесте Волстрит, пише „Фајненшел тајмс“. У годинама процвата, индустрија је користила новчане токове и десетине милијарди долара спољног капитала за финансирање својих бушотина. Производња је порасла, али је расипност изазвала егзодус инвеститора.
Захваљујући опоравку цене нафте, оператери су приходе тржишта шкриљаца преточили у дивиденде и акције. Ова индустрија била је најбоље рангирана на „Ес енд Пи“ берзи протекле две године, али је тамо стигла на уштрб развоја.
„Произвели смо превише нафте и такмичили смо се са Опеком“, каже шеф „Пајонира“ Скот Шефилд. „Заправо смо снизили цену за 20 до 30 долара по барелу у последњих 10 година науштрб губитка целокупне базе инвеститора.“
Промена је, каже Шефилд, значила да индустрија која је 100 одсто свог новчаног тока потрошила на повећање производње прерасте у ону која реинвестира само 40 до 50 одсто, са циљем раста између 0 и 5 одсто.
После деценије великих губитака, инвеститори сада нису спремни да се кладе на сектор са лошом историјом зараде и неизвесном будућношћу у свету који жели да се одвоји од угља.
„Скоро да нема апетита инвеститора или компанија да се врате поновном улагању преко 100 одсто вашег новчаног тока“, каже Арјун Мурти, аналитичар и саветник у енергетској консултантској кући „Веритен“. „Очекујемо спорији темпо раста. То је значајан развој за тржишта нафте.“
Повратак старог поретка
Оно што је добро за Волстрит биће, у овом случају, добро и за Ријад.
Слаб раст индустрије шкриљаца део је ширег, хронично недовољног улагања у глобална истраживања нафте на другим местима, наводе из „Годлан Сакса“ и додају да ће то вратити моћ на нафтном тржишту – и геополитичку тежину – у руке Саудијске Арабије и њених савезника из ОПЕК+.
Са „декарбонизацијом“ на видику, инвеститори су мање вољни да усмеравају средства на дуготрајне, скупе пројекте за које су често потребне године да се исплате, већ прелазе на такозване пројекте „кратког циклуса“.
„А где су светски пројекти кратког циклуса? Три места: амерички шкриљци, Русија и Блиски исток“, каже Кари из „Голдман Сакса“. „Русија је склоњена изх очигледних разлога. Сада губите други мотор раста од три. То вам заиста оставља само језгро ОПЕК-а: заливске земље Блиског истока.“
То можда није проблем, оптимистично пише „Фајненшл тајмс“. Саудијска Арабија, главна осовина ОПЕК-а, често је била стабилизујућа сила на глобалним тржиштима нафте. Године 2020. направила је дубоке резове у производњи како би подржала цене, помажући да се од заборава сачувају произвођачи шкриљаца и други.
Али, наводи ФТ, ова промена ставља судбину глобалног тржишта сирове нафте у руке земаља са којима Запад има нестабилне односе. Ако ти произвођачи одлуче да не појачају производњу, онда ће једини лек за високе цене бити рационализација потражње за нафтом, кажу аналитичари, вероватно кроз рецесију — слично ценовном шоку који су прошле године доживели европски потрошачи природног гаса.
Наговештај онога што може доћи био је видљив прошле године, када су цене нафте скочиле на више од 130 долара по барелу након што почетка операције у Украјини. Оператери из шкриљаца чврсто су се држали ограничења капитала, упркос поновљеним молбама Беле куће за већу испоруку нафте. Неки аналитичари тврде да је то био пример како ће изгледати тржиште коме недостаје добављач конкурентском ОПЕК-у.
Уз то, упркос покушајима америчке администрације да смање употребу фосилних горива и самим тим глобалних емисија гасова стаклене баште, одвикавање од вековног тренда потрошње нафте могло би да се покаже проблематично.
„Ако . . . на крају будемо жеднији нафте него што преовлађујуће прогнозе (научника) указују, онда ћемо имати велике проблеме“, рекао је Боб Мекнели, бивши саветник председника Џорџа Буша који сада води енергетску групу „Рапидан“.
Уследила била ера „разбијања економије, геополитичке дестабилизације и краха. Тада ћете пожелети још шкриљаца.“
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 17, 2023
