Домино ефекат којег Васхингтон више неће моћи да заустави: Како је „Косовски преседан“ довео до кримског сценарија и следе ли ускоро слични потези на Далеком Истоку?

Украјинска криза је на Западу покренула лавину антируске хистеричне пропаганде која некада поприма облик гротеске, понајприје због тврдње „како се припојењем Крима Руској Федерацији створио опасан преседан, након којега би могле да уследе и друге анексије све до обнове Совјетског царства, што ће опасно да наруши светски мир и стабилност“. Наравно реч је о врло вештом манипулисању, које нема везе са истином.

Сетимо се како је „историчар“ Барак Обама у Бриселу држао лекције из новије европске историје и 26. марта на 15. годишњицу агресије НАТО алијансе на Србију и Црну Гору (СРЈ), поручио „како је бесмислено да се Русија у случају Кримског позива на косовски преседан, будући да је Косово до независности дошло референдумом којег су подржале суседне земље и надгледала међународна заједница“. Саветници америчког председника, или пак он сам (ако је састављао тај говор оп.а.), заборављају да се на Космету никада није одржао никакав референдум, осим оног заборављеног из 1991. којега је признала само Албанија.

Треба признати да се на Космету чак и одржао фамозни „Обамин референдум“, да о његовом исходу не би требало двојити. Међутим, то не амнестира америчког председника од незнања што се догодило на подручју на којем је америчка војска изградила највећу базу ван граница Сједињених Држава – „Бондстил“. Без обзира на нетачну тврдњу, западни мејнстрим медији „лекцију“ америчког председника понављају као мантру и са свих страна ћете да чујете: „Ово је први пут да у трећем миленијуму једна земља (Русија оп.а.) у Европи силом мења границе и скандалозно је да међународна заједница то ћутке посматра.“

Нетачне тврдње у говору америчког председника приликом посете Бриселу 26 март, 2014. :

Подсетимо и како је управо ових дана пре 15 година трајало бомбардовање Србије и Црне Горе од стране НАТО савеза, агресија која је покренута без расправе и резолуције Савета безбедности. Будући да је Русија тада најавила „како ће да уложи вето на било какав покушај употребе силе“, НАТО савез је без одобрења међународне заједнице одлучио се за напад и покренуо војну кампању у којој, када се на крају збарјала штета, испада да циљ и нису биле оружане снаге СРЈ на Космету, колико саобраћајна инфраструктура и индустријски капацитети. Стога је логично закључити да је у то време државни врх у Београду западним улагачима дозволио дивљу приватизацију индустрије и ресурса, потом посебни билатерални уговор о сарадњи са НАТО савезом, никакве „хуманитарне војне интервенције“ не би било и у Сједињеним Државама не би ни знали да на Косову и Метохији већином живе етнички Албанци који су у то време тражили аутономију и планирали да остваре независност.

И док је тадашњи руски премијер Евгениј Примаков у ноћи с 24. на 25. марта 1999. летео за Вашингтон како би разговарао о могућем политичком решењу за косовску кризу, нико га није обавестио да је, упркос најављеном руском вету у Савету безбедности, започела агресија која ће касније довести до окупације и отцепљења јужне српске покрајине.

Наравно да тадашња ароганција и небрига Вашингтона за став Москве није дошла ниоткуда. Још од распада Совјетског Савеза траје прикривена агресија на Русију, где је прво кроз пљачкашку приватизацију извршен удар на економију, потом су на ред дошли ресурси, а коначни циљ је био у потпуности геополитички подредити ту земљу интересима Запада. Када су у Вашингтону сви мислили да је посао готово обављен до краја, на власт у Кремљу долази Владимир Путин који не пристаје на такав сценарио, а све досадашње одлуке у његовој председничкој каријери би требале бити поука Вашингтону и Бриселу да ипак не претерују са провокацијама у Украјини.

Уколико се на југоистоку Украјине и даље буду догађали напади на цивилно становништво и на људе организоване у јединице локалне самоодбране, за очекивати је да се руски председник неће двојити о коришћењу овлашћења које му је дала руска Дума и у њихову заштиту ће да пошаље руску војску. Но, будући да Владимир Путин никада не упућује директне претње, нико не зна у којем би се тренутку то могло догодити.

Захтеви НАТО савеза да Русија повуче трупе с украјинске границе су нереални. У Ростову на Дону, руском граду у близини руско – украјинске границе, налази се седиште и главнина снага руске Јужне војне области које је напросто немогуће измјестити. Можда главни секретар НАТО савеза Андерс Фогх Расмуссен мисли да би руско Министарство одбране, само како би њему удовољило, своју Јужну војну област, због близине Доњецка регије у Украјини, требало да пресели у Владивосток, на крајњи исток Руске Федерације. На тај би начин руска Западна војна област са средиштем у Санкт Петерсбургу остала незаштићена и на располагању авионима НАТО алијансе у балтичким земљама и компонентама америчког противракетног штита у Пољској.

Многи с пуним правом тврде како су Вашингтон и НАТО савез због агресије на Авганистан, Ирак и Либију последњи који би било коме нешто могли приговорити, али с оне стране Атлантика стижу одговори „како су те три земље ипак остале целовите и није доведен и питање њихов територијални интегритет“, што је тврдња коју је због десетина хиљада мртвих у бомбашким нападима и секташким обрачунима неукусно и коментарисати.

Враћајући се на пропаганду и Обамине „историјске лекције“ можда би требало подсетити како су након уласка трупа НАТО савеза на Космет 1999. године на терен дошли припадници мировних мисија УНМИК и КФОР, а 14. маја 2001. УН одобрава „Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову и Метохији“.

У новембру исте године се на Космету одржавају први парламентарни избори, што је УН поздравио као велики „успех“. 2005. године је главни секретар Уједињених нација Кофи Анан именовао Мартија Ахтисарија да управља процесом статуса Космета и Ахтисари тој покрајини даје „зелено светло“ за проглашење независности. 17 фебруар 2008. Скупштина Косова усваја Декларацију о независности „у пуном складу са препорукама специјалног изасланика Уједињених нација, Мартија Ахтисарија“. Истог дана САД и четири европске државе су признале Косово као независну државу.

Домино ефекат сепаратизма у режији Стејт Департмента

Дакле, како је све почело? Онако како нас уверавају недељама сви западни и готово сви регионални и домаћи медији, или је ипак истина да је 17. фебруара 2008. парламент Косова једнострано прогласило независност, а 22. јула 2010. је Међународни суд правде признао право приштинским властима да се одцепе од Србије. Због историјске истине треба рећи како је управо Вашингтон упорним инсистирањем на косовској независности узроковао домино – ефекат с несагледивим последицама. То је само доказ да Хелсиншка повеља из 1975., којом се у Европи гарантује неповредивост граница, осим међусобним договором, америчкој администрацији нешто значи само када иде њима у прилог. У супротном, нема никакву вредност.

Још пре напад на Ирак су многи светски лидери, без обзира на политичку припадност, тврдили „како ће преседан Косова имати страшне последице“. Међутим, тадашњи амерички председник Џорџ Буш био је потпуно равнодушан на упозорења и у време најжешћих критика у част свог великог оца, „победника“ у првом ирачком рату, слави наруџбину новог носача авиона који ће у његову част бити назван „USS George H.W. Bush“. Представник ове „славне породице“ се 2003. одлучује на агресију на Ирак и тако, заједно са изградњом породице посвећеног носача авиона, пробија амерички буџет, но мегаломанија и трошење буџетских средстава је ионако породична традиција Бушевих, како за New Eastern Outlook тврди руски аналитичар Константин Пенсев.

Још пре неколико година се Америка сматрала непобедивом, иако су многи већ тада знали да амерички астронаути у ракетама Атлас В не би могли летети без руских мотора РД – 180. Наравно да НАСА и америчка влада без икаквог проблема могу да произведу властите моторе и да изграде нову летелицу са људском посадом која ће заменити „летећу гробницу“ – Space Shuttle, али то ипак није довољно да би се потврдила „величина“ Сједињених Држава – царства у одумирању – стога се Вашингтон одлучио на сукоб којег је већ изгубио, а да тога није ни свестан.

Једно су фантазије званичника Сејт Департмента, које Барака Обаму уверавају у његову неограничену моћ, те како су САД у стању да транспортују милијарде кубних метара гаса у Европу, у неизграђене ЛНГ терминале, па чак и да присиле руског председника Путина да потпише указ којом у Русији одобрава истополне бракове, а друго су чињенице.

Шта год амерички председник чинио и какве год одлуке донео, од којих оне добре за његову земљу можемо само поздравити, историја је неумољива и остаће упамћен као председник који је у арапском свету био главни заговарач радикалног шеријатског поретка и због чије је политике у Украјини парламент Крима, позивајући се на преседан америчке администрације на Космету, прогласио независност од хунте из Кијева и вратио се Руској Федерацији.

Наши читаоци су приметили како су након враћања Крима Русији западни лидери млако реаговали и потихо се молили да се све заврши на томе. Жеља им је била да се тај тренд заустави и спријечи процес дезинтеграције националних држава на глобалном нивоу. Међутим, модел којега су на врхунцу моћи сами усавршили сада им се враћа као бумеранг и све претње „санкцијама“, „реквизиције“, „употребом војне силе“ и медијско сатанизирање – на Русију немају никакав ефекат.

Многи су коначно почели да схватају да је Вашингтон на Космету срушио прву домино плочицу и покренуо неповратни историјски процес. Но, шта је следеће на реду ?

Кина, Јапан и Сенкаку острва – Нови “ изазов “ америчке спољне политике након украјинског хира

Иако то не признаје, америчка администрација се помирила са чињеницом да је Крим део Русије и да НАТО флота никада неће као у једну од својих лука упловити у Севастопољу. Зато се она сада окреће Далеком Истоку и Кини којој поручује „да не користи кримски модел за деловање против суседа у Азији“.

Санкције и претње наметнуте Москви од стране Вашингтона и Брисела би требале да охладе усијане главе у Кини, где би некоме могло пасти на памет да се у суседству формално послужи кримским моделом, а почетком априла то и званично објављује помоћник америчког државног секретара за азијске послове, Даниел Расел.

Дакле, санкције Русији су уједно упозорење и Кини, јединој земљи на свету у којој је Даниел Расел пронашао „усијане главе“?

„Учинак санкција које Вашингтон намеће Русији су мере које би се, уколико би Пекинг показао жељу за решавањем територијалних спорова на неки други начин осим мирним путем, требале да сматрају  притиском на Кину“, рекао је Расел.

По мишљењу америчких званичника, Кина је једина земља која са посебним занимањем прати трагедију Украјине у режији Стејт Департмента и из Вашингтона Пекингу упућују поруке: „Немојте ни помишљати на нешто слично!“

У анализи коју је објавио Њујорк Тајмс се види како су догађаји на Криму очигледно изазвали праву пометњу не само у Вашингтону, него иу Токију.

„Крим је променио правила и ово се не дешава негде на другој обали, далеко од нас. Ово је покушај да растуће силе у свету промене статус кво“, рекао је Кунихико Мијаке, бивши саветник јапанског премијера Шинзо Ејба.

Након изјаве Мииаке јапански су се медији увелико расписали о могућностима на који ће се Кина да послужи примером Москве у заузимању спорног архипелага Сенкаку / Диаоју.

Антикинеске хистерија на Далеком Истоку, пандан овој коју на Западу пратимо против Русије, попримила је такве размере да је на крају морао да реагује службени Пекинг који је упозорио јапанског премијера да прекине са провокацијама.

Овде треба поменути три чињенице. Прво, немогуће је повући паралелу између Крима и ненасељеног архипелага Сенкаку. На спорном архипелагу не постоји никакав парламент, нема „сепаратиста“, „терориста“, етничких мањина, хомосексуалаца, америчког или неке друге западне амбасаде, невладиних удружења и свега што је Вашингтону потребно да се одређеном делу света распири сукоб, а да би Кина због тога морала интервенисати. Потом треба поставити питање: треба ли Кини стварно та ​​острва и тражи ли Пекинг прилику да земљама југоисточне Азије покаже како су Сједињене Државе далеко, а да је он апсолутни господар региона и да је кинески змај итекако опасан? И треће – Јапан такође има свог адута, Вашингтон, с којим земља излазећег сунца има уговор о заједничкој одбрани.

Због чега су се онда у Токију толико узнемирили да су хунти у Кијеву чак обећали финансијску помоћ од преко милијарду долара ?

5.априла је у Токијо стигао амерички министар одбранеЧак Хагел и увјеравао савезнике „да ће Сједињене Државе без оклевања и испунити све обавезе из Уговора о узајамној безбедности између САД – а и Јапана из 1952. године“, преноси Гардијан. Овде се једно питање отвара за другим. Шта се то догодило да је Токио затражио службену потврду Вашингтона да ће испунити своје обавезе као савезник?

Одговор је да је јапанским високим званичницима добро познато да су Министарство спољних послова и обавјештајне службе САД били главни архитекти фашистичког пуча у Кјеву. Они су били ти који су лидере ЕуроМаидана обасипали великодушним обећањима и гаранцијама. Касније су присталице Степана Бандере и театрална Јулија Тимошенко узалуд позивали Америку и свет „да им помогну у одбрани демократских вредности и територијалног интегритета“. Крим је постао део Руске Федерације, а САД у Европска унија су се кроз канцеларију америчког председника и немачке канцеларке ограничили на изјаве „како ће Владимир Путин кад – тад одговарати за оно што је учинио“.

Након тога следи посета америчког министра одбране Чака Хагела Кини, где је у маниру „америчке изузетности“ мислио да држи лекције Народној Републици, да би на након (за њега вероватно неочекиване оп.а. ) кинеске реакције испао апсолутни губитник и као такав веома непоуздан партнер Јапанцима који су све то итекако пажљиво посматрали.

У Токију се о томе много расправљало и почели су се бојати да када је Америка у питању и није баш сваки споразум – споразум. Ако га једна страна не поштује, уговор није вредан папира на којем је написан. Јапанска влада ово савршено добро разуме и изгледа да су на примеру Украјине схватили да САД није никакав гарант, него је заиста реч о „тигру од папира“, како је у опширној анализи за Форбес Америку назвао Paul Roderick Gregory, који свет може освојити само у својим високобуџетним филмовима.

Након што је Чак Хагел напустио Азију, Modern Tokyo Times пише „како би се Јапан требао да фокусира на добре односе са Русијом и заборавити америчке хирове у Украјини“.

Све ово је само доказ да Владимир Путин има јасно разрађену дугорочну стратегију и визију о томе како би свет требало да изгледа у будућности, док његов амерички колега, Барак Обама, размишља краткорочно и доноси одлуке „дан по дан“, што је између осталог, анализирајући за Фокс њуз ситуацију у Украјини, потврдио и амерички војни аналитичар Ралф Петерс.

„Након што је изјавио како ми стојимо уз украјински народ, наш је председник поручио како тамо неће да шаље војну опрему. Шта ми Украјинцима шаљемо након ове реторике? Шаљемо им пар стотина хиљада сувих дневних оброка. Путин неће да гради совјетско царство, јер упркос његовој прошлости у КГБ – у, он није комунист, него руски националист. Он је ово дуго планирао, изврсно успео и задржава иницијативу. Исток Украјине је отишао, а све наше речи не значе ништа. И што ће се догодити Путину због отимања Источне Украјине и Крима? Ништа! „, огорчен због Обамине неодлучности за Фокс Њуз је изјавио Ралф Петерс.

Аналитичар познате америчке куће „Фокс Њуза“, Ралф Петерс, упоређује Владимира Путина и Барака Обаму и њихову политику у Украјини :

Након свега наведеног свима је јасно да се тек сада могу да разумеју прави размјери преседана на којем је од 1999. у косовском случају инсистирала америчка администрација, за којега су чврсто веровали како је ад хок решење само за тај случај.

Знамо како данас постоји много више земаља у свету од оних признатих и које имају своје место у УН – у и ова прича неће завршити у Украјини. Има земаља које су признате само од стране неколико других и тако немају места у УН – у: Северни Кипар, Абхазија, Нагорно – Карабах, Тибет и тако даље. Ту су и оне које су прогласиле независност и имају неку врсту државне структуре, али нису признате ни од кога. То су на пример Кабинда, Форвик и Краљевина Тринидад (није реч о Тринидаду и Тобагу, него стени око које се споре Велика Британија и Бразил оп.а ). Ту је и неколико стотина микро – нација које изгледају као историјска шала, али и де јуре ентитети попут Кнежевине Hutt River која се обично сматра делом Аустралије. Узмимо и пример Белгије коју је институционална криза скоро довела до распада.

Свака од ових држава се другачије третира од стране међународне заједнице. Треба ли неки политички ентитет посматрати као државу или не, регулисано је Конвенцијом о правима и дужностима држава из Монтевидеа која датира још од 1933. Ова су начела усвојена од стране ЕУ и других међународних тела која у међународном праву дефинишу шта је то „држава“.

Према тој конвенцији, ентитет да би могао постати државом мора имати све од следећа четири карактеристике: стално становништво, дефинисану територију, владу и способност уласка у односе са другим државама, а на другим државама хоће ли је признати или не.

Конвенција забрањује употребу силе како би стекла државност или суверенитет, али такође разликује и суверене од марионетских држава, но закон је јасан: ако имате све наведене карактеристике, можете бити независни, рећи да сте држава и имате право да буду третирани као таква.

Међународна тела попут Уједињених нација, Европске уније, Покрета несврстаних, Арапске лиге и других су организације у којима су земље које су одлучиле да признају једне друге. Многи чланови тих заједница немају све четири карактеристике и врло често се ради о одступању од међународног права, што је узрок већине сукоба које свакодневно пратимо у вестима, а многи тињају и чекају да се распламсају.

Пакистан је, на пример, признат као држава чак и од стране његових непријатеља, али као и многе друге државе његов територија је још увек отворено питање.

Исто тако, дефинисати територију неке од земаља отвара питање да ли припада некој земљи више или мање од територије у постојећим границама.

У неким земљама, као што су Грузија и Азербејџан, неки делови су или де – факто самостални или су окупирани од суседне државе. Пакистан има граничне спорове са Индијом, првенствено због Џаму и Кашмир. Признање неког политичког ентитета као државе има вишеструки значај. Тада се може трговати, имати војску, хуманитарне организације, промет и дипломатске односе, итд

Приступ међународне заједнице није увек доследан. Сједињене Државе су одлучиле да Косово мора бити независно унутар одређених граница, док с друге стране имамо Курдистан, Кхалистан (домовину Сикха оп.а. ) и многе друге земље које много више заслужују да их се призна као такве.

Могли бисмо такође споменути и пример о којем САД никада не говори, а то је Израел који је избрисао Палестину са мапе, а Палестинце у јеврејској држави претворио у грађане другог реда.

Америчка администрација је увек самовољно доносила одлуке о признању неких држава или поклањању територија које се има право звати „државом“ некоме другоме, без обзира на последице, но сада је рачун дошао на наплату, што би на крају многим светским народима могло обезбедити будућност у стварном суверенитету, а који ће бити сушта супротност оним лажним под кишобраном НАТО савеза.

Шта на крају рећи, него се чак захвалити Билу Клинтону, Џорџу Бушу Млађем и Бараку Обами на мегаломанији и „хуманости“, који су у жељи за глобалном хегемонијом отворили Пандорину кутију и у свету поклонили преседан с којим се више не могу да носе, а колико год медијска пропагандна машинерија, о којој смо говорили на самом почетку, била моћна, ови су аргументи ипак прејаки да би се њима могло да манипулише.

(Адванце, донекле посрбио – Србин.инфо)

Ознаке: анализа, Далеки Исток, Косово и Метохија, Н. Бабић, Русија, САД, сецесија