Pročitaj mi članakOdlazak Bašara el Asada sa vlasti, umesto da donese mir i stabilnost Siriji, otvorio je vrata novim sukobima i dodatnom rasulu.
Његов режим, који је готово четврт века доминирао сиријском политичком сценом, представљао је не само ауторитарни стуб власти већ и заједнички циљ различитим опозиционим фракцијама.
Са његовим падом, изостала је и заједничка осовина која је ујединила те фракције, а наступио је хаос који наговештава будуће сукобе.
За мање од две недеље, коалиција опозиционих снага предвођена групом Хајат Тахрир ал Шам заузела је кључне градове у Сирији, укључујући Дамаск.
Пад главног града означио је крај Асадове владавине. Пре него што је напустио земљу, Асад је у Москви покушао да обезбеди миран пренос власти, али ни то није спречило вакуум власти који је уследио.
Градови под контролом опозиције постали су поприште масовних пљачки и анархије, док су се многе фракције окренуле једна против друге.
Аналитичари упозоравају да се Сирија налази на ивици унутрашњих ратова између различитих милитантних група које су се до јуче бориле раме уз раме против режима.
Исламски милитанти блиски Турској покренули су офанзиву на Манбиџ, стратешки важан град под контролом Курда. Истовремено, Израел је појачао своју војну активност у Сирији, проширивши тампон зону на Голанској висоравни и бомбардујући складишта оружја у Дамаску и на југу земље.
Док се милитантне фракције боре за превласт, хиљаде ослобођених џихадиста из затвора Асадовог режима додатно компликују ситуацију. Ти борци, многи од њих повезани са некадашњом Исламском државом, траже прилику да поврате свој утицај, што би могло подстаћи нове конфликте не само у Сирији већ и широм Блиског истока.
Абу Мухаммад ал-Јулани, лидер Хајат Тахрир ал Шама, изнео је идеју колективног управљања кроз форму шуре – тела састављеног од војних лидера који би одлучивали о судбини земље.
Међутим, експерти сматрају да опозиционе групе немају јасно дефинисан план за изградњу стабилног система управљања.
Руслан Сулејманов, стручњак за Блиски исток, указује да ће побуњеници у великој мери зависити од турске подршке, али и од преосталих институција Асадовог режима које су наследили.
Са ескалацијом сукоба и недостатком политичке стабилности, милиони Сиријаца беже према турској граници. Турска, суочена са све већим приливом избеглица, могла би да постане централна тачка нове хуманитарне кризе.
Ако ти мигранти крену даље ка Европи, могао би да се понови сценарио из 2015. године, када су таласи избеглица изазвали политичке и друштвене потресе широм Европске уније.
Пад Асадовог режима не означава крај сукоба у Сирији. Напротив, отвара нову фазу конфликата у којој ће милитантне фракције, регионални актери попут Турске и Израела, али и глобалне силе попут Русије и САД-а, настојати да остваре своје интересе.
Ослобођени џихадисти и вакуум власти додатно дестабилизују регион, док се питања попут избегличке кризе и будуће политичке структуре Сирије и даље надвијају као нерешиви проблеми.
Нова реалност Сирије указује да је одлазак Башара ел Асада тек почетак дуготрајног процеса дестабилизације земље, с потенцијалом да изазове шире последице на Блиском истоку и ван њега. Овај „сиријски чвор“ остаје једна од најсложенијих криза данашњице.
