Прочитај ми чланакНа самом крају разговора с Фрејжером, 18. маја 1995. године Милошевић је поручио: „Муслимански војници у Босни нападају српске цивиле и онда се скривају у сигурне зоне под заштиту УН као ратне избеглице. Караџић зна шта они раде. Муслимани користе сигурне зоне као склониште за пљачку и убијање српских цивила. Бојим се да ће Караџић затражити од Младића да се освети. У том случају, имаћемо катастрофу у Босни“ и затражио од Фрејжера да ово упозорење пренесе државном секретару, Ворену Кристоферу.
Секретар за одбрану Вилијам Пери потврђује стрепње: „Било је доста оних у САД који су претпостављали да нешто тако може да се догоди. Мировне снаге које су постојале у Босни под именом УНПРОФОР, нису биле довољно снажне да то спрече. Обим те трагедије је утицао да се крене напред уједињеним снагама које су довеле до Дејтонског споразума. Трагедија у Сребреници била је окидач за преокрет у два правца: први је да се ради на Дејтонском споразуму, а други је да се снаге чије ће језгро чинити НАТО, уведу као мировне снаге у Босни. Наши савезници који су имали војнике на терену у оквиру УН снага, били су јединствени да ће се повући уколико ми подигнемо ембарго на оружје босанским Муслиманима. Између те две ствари постоји веза“.
Балканско одељење ЦИА завршило је 1. јуна 1995. године анализу „Перспективе за источне енклаве после УН повлачења“.
У њој се прогнозира да ће српске снаге за шест месеци, а најдаље за годину дана, да заузму енклаве.
„Вођство босанских Срба већ дуго настоји да елиминише муслиманске регионе у источној Босни. У дискусијама о коначном територијалном решењу, Срби су често нудули да мењају српске делове Сарајева за источне енклаве“, наведено је у анализи.
Упозорено је да оне представљају претњу за српску контролу региона, јер пресеца српску комуникацију север – југ.
За Србе је постојање ових енклава неприхватљиво јер представља део дугорочног плана повезивања с муслиманима у Санџаку.
„Иако су теоретски демилитаризоване као део споразума који је склопљен посредством УН 1993. постале су склоништа за герилске банде бошњачке владе које упадају на српске територије“, наведено је у документу.
На састанку Главног комитета о Босни, одржаног 14. јула расправљало се о телефонском позиву француског председника Ширака председнику Клинтону. Ширак је, према телеграму Александра Вержбова, суочио Клинтона с предлогом „или – или“.
Он је тражио да САД, заједно са Великом Британијом и Француском пошаљу копнене трупе и поврате Сребеницу или ће Французи да се повуку.
Вержбов је известио да је начелник Генералштаба Шаликашвили позвао свог француског колегу који је сматрао да је Шираков предлог „смешан“.
Али, Комитет је требало да одговори на Шираков „гамбит“.
Док је представник Стејт департмента тврдио да ће „напуштање енклава да поткопа мапе Контакт групе и води неизбежном паду Сарајева“, ЦИА је сматрала да пад Горажда нипошто не значи пад Сарајева, јер је Сарајево много лакше за одбрану, него Горажде.
Клинтон је у телефонском разговору рекао француском председнику Шираку, који је тражио војну акцију: „Нешто мора да се учини и укључиће претњу ваздушном силом. Ако има шансе да се буде ефикасно, Младић мора да верује да то заиста и мислимо. У прошлости је ударио само по прстима. Морамо му пренети две поруке – једну јавну и једну приватну. Приватна мора да бите врло специфична по величини и обиму одговора, тако да зна да то мислимо. Срби морају да виде физичко кретање војних снага, да виде да не блефирамо. Ако то учинимо, може се десити неколико ствари: могу се узети таоци – цивилно и војно особље које је изложено мора да се склони до петка. Имамо посла са лудаком који има холандски батаљон у рукама. Не можемо искључити помисао да Младић побије Холанђане“.
У разговору с британским премијером Џоном Мејџором 19. јула, Клинтон је рекао: „Младић је паметан човек, он ће да узврати и да узме таоце, ако буде могао“.
Да би бомбардовање било могућно, било је потребно да се елиминишу Уједињене нације.
Бутрос Гали је описао како је ишло искључивање УН из операција у Босни и којим триком се послужила Мадлен Олбрајт како би омогућила да почне бомбардовање српских положаја.
„Искључивање је спроведено у неколико фаза. Почетак је био Самит одржан у Лондону 21. јула. Американци су били главни носиоци ове идеје, а међу њима истицала се амбасадорка у УН, Мадлен Олбрајт. Она је уочи састанка у Лондону, тражила да се сви остали једноставно ставе пред свршен чин, да им се каже да су Американци тако одлучили и да ту више нема расправе. То је заобилазило команданта УНПРОФОР-а у Босни, француског генерала Жанвијеа, чему се француски председник Ширак противио, Такав, ванинституционални начин дезавуисања УН нисам могао нипошто да прихватим. О томе сам имао веома непријатан разговор генералним секретаром НАТО, Вилијом Класом. Амбасадорка Олбрајт у то време ширила је различите гласине о мом ставу према различитим државама – чланицама СБ УН. Ја сам 25. јула у разговору с државним секретаром Кристофером рекао да не желим Американцима да дам „бланко чек“, све док Савез НАТО не постигне споразум и док се не изјасни свих 16 држава. После масакра на Маркалама 28. августа, следећег дана, 29. августа, дошло је до праве диверзије. Мадлен Олбрајт се иза мојих леђа договорила с мојим замеником, Кофијем Ананом из Гане. Он је цивилним и другим званичницима УН послао наређење да се одрекну својих вето овлашћења у Босни. Тако је одлука о ваздушним нападима стигла искључиво у руке НАТО и од тада је НАТО постао једино надлежан за кризу у Босни. То ће касније имати пресудну улогу у ставу према Косову и игнорисању УН у одлуци о бомбардовању Југославије“, испричао је у разговору у Каиру, Бутрос Бутрос Гали.
Био је то „деал“ тада већ уиграног двојца – Кофија Анана, који је наследио Галија на месту генералног секретара УН, и Мадлен Олбрајт, која је била Клинтоново државни секретар.
Бутрос Гали није реизабран на место генералног секретара управо због тога што није био кооперативан са америчким захтевима, за разлику од Кофија Анана, који је био спреман да делује „иза леђа“ свог претпостављеног и тако се дочепао места генералног секретара УН, а касније и Нобелове награде за мир.
Бомбардовање српских положаја у Босни почело је 30. августа.
Операција се имала назив „Одмерена сила“.
Вилијем Пфаф, дугогодишњи европски шеф дописништва „Интернатионал Харалд Трибуне“, написао је: „Европским престоницама тек преостаје да схвате понижење Европе у овом што би се могло назвати југословенска завршница. Данас су Сједињене Државе поново европски лидер.“
Ричард Холбрук је одушевљено дочекао ове речи: „Пфаф је одмах схватио оно за шта ће другима бити потребни месеци: да је бомбардовање НАТО означило историјски развој у послехладноратовским односима Европе и Сједињених Америчких Држава.“
