Прочитај ми чланак
(Александар Павић)
По обичају, главни западни и овдашњи медији су у протеклих неколико дана више прећутали него што је просечан гледалац сазнао ослањајући се на њих као свој прозор у свет. Но, то не значи да се прећутане ствари нису и десиле. Одавно је постављена на рационалистичком Западу загонетка: ако дрво падне у шуми и нема ко да га чује, да ли је направило звук? Или, да примеримо то питање нашем локалном и то недавном искуству: да ли је пад Западне Славоније 1. маја 1995. произвео икакав ефекат на свест огромне већине Срба у Београду пре него што их је РТС о томе обавестио у 19. минуту Другог дневника? Нека свако нађе свој одговор, а сад да пређемо на ствар.
Дакле, на Аранђеловдан, 21. новембра, руска агенција ТАСС је пренела досад најдиректније и најсвеобухватније изложен званични кинески став у вези са Кримом и Украјином. Кроз уста Гуеј Цонгјуа, директора Одсека за Европу и Централну Азију Министарства спољних послова Кине, речено је следеће: „Требало би да заузмемо веома обазрив и промишљен став по питању проблема народности. Ми смо против тога да народности добијају независност путем референдума. Кад је реч о Криму, њега одликују веома специфичне карактеристике. Врло добро смо упознати са историјом припадности Крима“.
Већ се назире зашто је ово изузетно незгодно за западне медије. Прво, ако најмногољуднија и сада већ економски најјача земља света каже да је „добро упозната са историјом припадности Крима“, тј. да је Крим био руски све до једностраног потеза Хрушчовљевог пера – руши се као кула од карата теза да се Русија „самоизоловала од остатка света“ када је вратила Крим у своје границе. Друго, коришћењем термина „веома специфичне карактеристике“ Кинези елегантно исмевају западну дипломатску флоскулу по којој је Косово* „посебан случај“, илити sui generis. Ако је Косово* „посебно“, Крим је још „посебнији“.
КИНЕСКА ОСУДА САД
Притом, као ни Руси, ни Кинези не дају пропонентима косовске сецесије ни трунке задовољења или наде: „Све у свему, проблеми народности у неким земљама потичу од политике двоструких стандарда неких земаља, које, на основу сопствених себичних интереса, подржавају одређену етничку групу и гурају је у правцу одржавања референдума о независности. То је манифестација двоструких стандарда у служби Сједињених Држава. Зарад сопствених циљева, САД се уплићу у унутрашње ствари других држава кроз употребу силе, без одобрења Савета безбедности УН. Кина се чврсто противи оваквом приступу… Такво деловање заоштрава међуетничке противречности и доводи до оружаних сукоба.“
Још горе по Запад, Кина даје пуну подршку целокупном руском ставу по питању Украјине: „Кина има пуно разумевање за изазове и претње с којима се Русија суочава у вези са украјинским питањем и подржава приступ Москве његовом решавању. Нисмо заинтересовани да гледамо оружани сукоб на украјинској територији и желимо да се то питање реши на политички начин. Противимо се спољном мешању у унутрашња питања Украјине путем државних преврата“.
Ово је убитачно за Запад. Кина признаје легитимни руски интерес када је реч о Украјини. Уз то, Кина сматра да се Русија не меша у унутрашње ствари Украјине, већ да је посвећена „политичком“ решењу. С друге стране, оно што представља спољно уплитање у Украјини, насупрот западним пропагандним и званичним тврдњама, јесте управо „државни преврат“. Дакле, кинески и руски став ау практично истоветни: западно уплитање, које је довело до државног преврата од 22. фебруара, представља основни узрок кризе у Украјини. Уосталом, још специфичније: „Што се тиче узрока украјинске кризе, у телефонском разговору са руским председником Владимиром Путином кинески председник Си Ђинпинг је рекао да ‘нема дима без ватре’. Лично, сматрам да неке државе и блокови и даље гаје хладноратовски менталитет и баве се геополитичким играма чији је циљ да науде руским геополитичким интересима. Кина се снажно противи било чијем угрожавању безбедности других држава зарад очувања сопствене ‘апсолутне безбедности’.“
Не може бити јасније. Кинески став се подурара са руским и по питању Украјине, и по питању западног уплитања у унутрашње послове других држава уопште, и по питању америчког агресивног глобализма, који је цео свет прогласио за своју зону „националне безбедности“.
КОРИСТИ ЗА СРПСКО КОСОВО
Може се рећи да је разумљиво, ако не и одбрањиво, зашто је „слободним“ западним медијима било крајње незгодно да поклоне одговарајућу пажњу речима високог кинеског чиновника, које ни у ком случају не би могао да јавно изговори без благослова самог кинеског државног врха. Не ради се овде само о „цензури“. Реч је о легитимном приступу, по којем је дозвољено прећутати неповољне-по-себе изјаве нешто нижих функционера неке ривалске државе. Тиме се смањује притисак да се одмах изађе са званичним ставом, који би нужно подигао дипломатску температуру, и то можда на ниво који у овом тренутку не одговара погођеној страни. А и купује се време. Кад супарник буде дао званичну изјаву, резоновање је – тек онда ћемо највероватније морати да реагујемо. Ипак, не говори ли ово о суштинском глајхшталтунгу (уравниловки попут нацистичке) западних корпоративних медија, који се по овом питању листом понашају као (тише, да не чују домаћи медијски „реформатори“) – државни? Није ли ово казивање кинеског функционера било довољно занимљиво за бар део „радозналог“ западног медијског естаблишмента? Или је можда ипак само реч о томе да се још увек опорављају од шока…
Али шта рећи о прећуткивању ове дипломатске сензације, ако не од стране главних домаћих медија, којима је то можда једноставно промакло, мада не би требало – а оно од званичника Србије? Јер све што је кинески званичник рекао требало би да иде у прилог Србији и српском државном интересу:
– Две од пет сталних чланица Савета безбедности кажу да је Крим „посебан случај“, а притом уопште не дирају у српски интерес и став о Косову и Метохији. Напротив;
– Јасно је назначено и осуђено западно потпиривање етничких сукоба, као и једнострана употреба силе без одобрења Савета безбедности – што се вишеструко односи на западну политку према Србији током последње две деценије;
– Не признаје се народностима, односно националним заједницама или мањинама право на отцепљење, чак ни посредством референдума – а сви осим Обаме знају да га на КиМ није ни било;
– Дата је предност „историјској припадности“ Крима, што је аргумент који се може користити и када је реч о српској позицији по питању КиМ.
У чему је онда проблем? У томе што кинески став додатно слаби и делегитимише званичну срамотну позицију власти Србије, по којој је Крим „део Украјине“? Што би кинески став представљао добру дипломатску, психолошку и моралну потпору за то да српско председавање ОЕБСом током 2015. буде принципијелније и правичније у интересу стабилнијег међународног поретка ослобођеног од западног унилатерализма, и, не дај Боже – „проруско“? Што кинески став показује како треба да се постави истински савезник, а не безлична крпа од државе? Или кинески став једноставно руши концепцију политике „пузајућег признања“, која се покушава применити у договору са западним „пријатељима“ када је реч о Косову и Метохији, а које се активно спроводи посредством безаконог тзв. Бриселског споразума? Вероватно од свега помало. Да ли је икада постојала власт, осим Тадићеве, која се свим силама трудила да не искористи баш ниједну шансу која јој се нуди за одбрану тако крупног државног интереса?
ХРИШЋАНИ И ЕВРОАЗИЈА
Ово је, дакле, главна ствар која се десила или је речена протеклих дана за коју већина Србије није могла да сазна. Наравно, не и једина. Било је ту још „ситница“, попут чињенице да је министар спољних послова Русије Лавров, говорећи о томе да Запад жели преврат у Кремљу (што су медији пренели), такође критиковао лидере ЕУ да се не изјашњавају о прогону хришћана од стране милитантних исламиста на Блиском Истоку, као ни о растућој „хришћанофобији“ уопште: „Они се стиде да о томе говоре као што су се стидели да се позову на хришћанске корене Европе у Уставу ЕУ. Ако не памтиш и не поштујеш сопствене корене и традиције, како онда можеш да поштујеш традиције других народа?“ Може се наслутити зашто би овај врло важан сегмент Лавровљевог обраћања био незгодан: помињу се и вера, и традиција, и корени – речи које су скоро постале псовке за сваког поштеног самомрзећег „(нео)либерала“.
А некако је главним медијима промакао и говор који је председник руске Думе Наришкин дао на међународној конференцији у Казакстану. Ево само једног битног дела: „Он (Наришкин) је рекао да је погрешно посматрати европски и евроазијски развој као две супротстављене силе: ‘Из историјске перспективе, један је део другог баш као што је Европа део евроазијског континента. Од самог почетка наше нације настоје да хармонизују процесе интеграције у ЕУ и ЕАС, да би у будућности створиле јединствен европски простор без подела од Лисабона до Владивостока, према визији француског председника Шарла де Гола“. Наришкин је такође додао да се досад пет држава прикључило Европском економском савезу, док се још 40 (!) придружило његовој зони слободне трговине.
Овде толико ствари одудара од ЕУ-догматизма и пропаганде, којима се у Србији насилно кљукају гласачи и медијски конзументи да је јасно да би овај говор изазвао нападе панике у целом трулом домаћем естаблишменту. Ем Наришкин говори о „Европи без граница“ (што је тешко критиковати, али мало незгодно у овом контексту похвалити), па још проширеној до Тихог океана (односно Владивостока), па још све по Де Головој деценијама систематски затуреној визији „Европе нација“… А још испада и да је на десетине држава већ ступило у економске односе са будућим Евроазијским савезом, тиме својим привредама отварајући једно од најдинамичније развијајућих региона у свету. Па још, замислите, све те државе немају министра спољних послова који обмањује сопствену јавност тврдњама да „географија“ спречава прикључење евроазијским интеграцијама. И, на крају, наврх свега – још испада да ЕУропа ипак има алтернативу… Ужас!
Овде ћемо стати, јер је већ и оволико прећутаног довољно да заболи глава. У тамном вилајету званом Евросрбија.
