КИНА И ЕВРОПА: Нова алијанса? (Први део)

11:47 03.01.2015.

Док Сједињене Државе и руководство Европске уније у Европи и на простору бившег Совјетског Савеза настављају своју самоубилачку деструктивну антируску политику, у европским пословима је све активнија Кина.

Савремени „кинески фактор“ у светској политици и економији – то више није надалеко позната кинеска роба за широку потрошњу, па чак ни привремене алијансе Кине са Албанијом и другим земљама, које су на идеолошкој бази настајале средином 20.века. Пошто је по економској снази превазишао САД (када се прерачуна „паритет куповне могућности“ становништва), Пекинг сада тежи да игра одлучујућу улогу не само у оквиру савремених економских и политичких савеза (БРИКС, ШОС), већ и самостално, градећи односе са европским државама, у првом реду са Русијом.

Шта више, изузетно брзо Кина може да почне да спроводи политику стимулисања економског раста у сразмери која се може упоредити са скраћеним (згуснутим) програмом „количинског ублажавања“ (тј.QE-3 – прим.прев.) Федералног система резерви САД. О томе говоре експерти који конкретно анализирају динамику формирања кинеског индекса фондова Shanghai Composite. И аналитичар компаније Hyundai Futures Corp. у Сеулу Вил Јун предвиђа „пораст стимулисања од стране кинеских власти“.[1]

А у САД већ почињу да звоне на узбуну због све очигледније, буквално пред њиховим очима, снажне алијансе Кине, Русије и још низа земаља Европске уније. Локалне владајуће елите су узнемирене због «тектонских покрета светске геополитике на евроазијском простору» – каже познати амерички политиколог Пепе Ескобар: «Већ сада се врше огромне промене. У оквиру реализације пројекта економског појаса «пута свиле» из Кине је ка Мадриду кренуо први теретни воз.

Нова трговинска маршрута пролази преко територија Кине, Казахстана, Русије, Пољске, Немачке, Француске и Шпаније и за светску трговину представља перспективну идеолошку везу. Појава маршруте Иву – Мадрид представља почетак реформисања којим се мења суштина геополитике, као и очигледну илустрацију могућности евроазијске интеграције. Реализација стратегије кинеског «пута свиле» се дешава уз све чвршћу сарадњу са државама БРИКС-а и ШОС-а, а «глобални Југ» почиње да схвата да док су САД увучене у бесконачне војне походе свет се окреће ка Истоку.» Амерички експерт посебно указује на развој руско-кинеске сарадње у војној и енергетској сфери и у вези с тим указује да се Русија «враћа доктрини колективне безбедности на простору Азије, чиме ствара и снажну брану руско-кинеског стратешког партнерства». «У сваком случају, Вашингтон се претерано не радује када види да Кина и Русија формирају јединствен фронт» – тврди Пепе Ескобар.[2]

О аутору

Петар Искендеров је виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“.

На том новом фронту може да се нађе место и за друге учеснике, између осталог и за земље-чланице Европске уније. Уопште не треба сумњати у чињеницу да у последње три године код Кине постоји отворена тежња да појача европски правац своје спољне политике. За почетак може да се сматра иницијатива коју је кинеско руководство обнародовало у новембру 2011. До тада се пословање Кине у Европи, захваљујући таласу финансијске кризе до које је дошло 2008.године, састојало углавном из активне куповине различитих европских фирми и компанија, између осталог и оних које су пословале на тржишту некретнина.

Међутим, у јесен 2011. европски правац Кине је стекао битан геополитички аспект. У новембру те године Пекинг је предложио Европској унији да јој помогне давањем антикризне финансијске помоћи у облику зајмова у укупној вредности од 100 милијарди долара, уз одређене уступке Европске уније Кини.

Међу тим уступцима су се нашли јачање статуса и улоге Кине у ММФ-у и СТО, као и укидање ембарга на испоруке европског оружја Кини (до сада тај ембарго најјаче подржавају Велика Британија, Шведска и Холандија, док су Француска и Немачка расположене еластичније). Осим тога, осим антикризног кредита који је Кина обећала Европској унији, Кина је обећала и да ће своја тржишта отворити за робе европских произвођача, како би подржала и европску индустрију.

Шта више, кинеска страна се сложила да Брисел прихвати бар један од наведених уступака. Највише «слуха» се имало за идеју о укључивању кинеског јуана у такозвану «корпу валута SDR“ коју ММФ користи за резервне валуте. За сада су у тој корпи амерички долар, евро, британска фунта и јапански јен. Према прописима ММФ-а давање тог статуса јуану би значило истовремену доделу Кини права на вето у тој организацији, које представља један од инструмената за обезбеђивање глобалистичких интереса САД.

Одговор Европске уније је очигледно био издиктиран претходним консулатацијама са САД, и био је оштро-негативан. Брисел је понуду Пекинга назвао „понижавајућом и опасном“ и са своје стране је предложио нови завијутак за „трговински рат“ са Кином. У јуну 2013.године Европска комисија је за кинеске соларне батерије увела ново увозно поскупљење (у почетку – за 8,6%, а после два месеца – за 47,6%)!

Укупна вредност годишње продаје Европи кинеских соларних батерија је изнад 20 милијарди евра. На списку највећих светских произвођача соларних батерија према подацима из 2013.године воде кинеске компаније Yingli Green Energy Holding Company Limited и Trina Solar Limited.[3] Међутим, започети трговински рат не погодује ни Европској унији зато што прети укидањем 200 хиљада радних места и умањењем 27,2 милијарде евра додате вредности.

Као одговор на поступке Европске комисије (за које су се највише залагали Француска, Шпанија и Италија) кинеска страна је иницирала антидампиншке и антидотационе процедуре за вина која се увозе из земаља-чланица ЕУ, и оптужила Брисел да он својим испоручиоцима даје „незаконите државне субсидије“.

Ескалацију конфликта није успела да заустави (а можда није ни хтела (?) ) чак ни канцеларка Немачке Ангела Меркел, која је у Берлину разговарала са новим кинеским премијером Ли Кећијангом. Немачка у Европској унији представља највеће тржиште кинеских соларних батерија и канцеларка је обећала да ће у Европској комисији средити постојеће трговинске противуречности. Међутим, одлука Европске комисије о повећању цене робе која се продаје Кини није промењена, а европски кругови су се присетили даје антидампиншко истраживање у вези са кинеским соларним батеријама почето не у Европи, већ у САД. Списку кинеских компанијаза које је Европска унија увела антидампиншку истрагу, додати су и произвођачи телекомуникационе опреме: „Хуавеј“ и ZTE.

Апсурд ситуације на плану интереса Европске уније је то очигледнији, што је Кина већ постала други спољнотрговински партнер ЕУ, одмах иза САД. Резултати 2013.године показују да је спољнотрговински промет Европске уније са САД изнео 483,926 милијарди евра (14,2% у укупној структури), а са Кином 428,062 милијарди евра, тј. 12,5%. При том је лидерство Кине у структури европског извоза неоспориво: 297,931 милијарди евра, тј. 11,6%. Шта више, као извор увоза у земље ЕУ САД су се нашле и иза Русије. Русија је 2013. године Европској унији испоручила роба у укупном износу 206,581 милијарди евра (тј. 12,3% укупног увоза ЕУ).[4]

За сада на званичном нивоу Европска унија потврђује приврженост закључивању свеобухватног трговинског споразума управо са САД. У завршном документу последњег у 2014.години самита ЕУ, који је одржан у Бриселу 18 – 19. децембра, говори се о намери његових учесника да се наведени споразум закључи „до краја 2015.године“. „ЕУ жели да убрза преговоре са САД о трансатлантском трговинском пакту (TTIP) и да закључи споразум пре краја 2015.године“ – подвлачи се у Бриселу. Европска унија се плаши да припреме САД за председничке изборе у 2016.години које узимају све више маха, могу да искомпликују процес преговарања.[5]

Тим пре што се и у Европи појачава снага противника договарања са САД. Испод петиције која позива Брисел да прекине преговоре с Вашингтоном о закључивању TTIP, у земљама Европске уније до сада се нашло преко 1 милион потписа становника. Према Лисабонском уговору из 2009.године Европска комисија је обавезна да узме у разматрање апел представника јавности уколико документ садржи најмање милион потписа становника ЕУ из најмање трећине њених држава.

Иницијатори петиције, конкретно, претпостављају да ће наведени споразум омогућити да САД преузму између осталог и контролу енергетског тржиште Европе и тако монополистички натуре Европљанима скупи шкриљчани гас уместо погоднијег руског.[6] Важно је и да су вође земаља Европске уније истовремено признале и да је неопходно да се направи инвестициони план „ребаланса“ европске економије у вредности од 315 милијарди евра. Прави је моменат да се присете и инвестиција из Русије и Кине.[7]

(Наставак следи)