• Почетна
  • СВЕТ
  • Како су професионални активисти НВО преотели World Social Forum (снагу народа)
Прочитај ми чланак

Како су професионални активисти НВО преотели World Social Forum (снагу народа)

0

WSF3.jpg

(Адванце, nawaat, Ла Република)
У чланку којега је објавио тунишки интернетски портал nawaat (опозициони портал и за време владавине Бен Алија, као и после такозване ‘револуције јасмина’) говори се о Светском друштвеном форуму (World Social Forum) који се крајем прошлог месеца одржао у Тунису.

Чланак је једна врста ‘J’accuse!’ (‘Оптужујем’ оп.а.) којега је активист Навата, Марвен Тлили, упутио ‘политичком’ догађају, који се, уместо да се бави стварним проблемима у свету, претворио у платформу на којој су челници НВО из целог света пропагирали своје партикуларне интересе, а да нису искористили прилику да се сусретну са људима ‘с прве црте фронта из времена револуције у Тунису’.

Окупљање СДФ-а у Тунису је доказ како се форум од друштвеног покрета, како је првобитно замишљен, претворио у путујућу институцију одабране елите која је сама себи сврха. Довољно је навести два догађаја, па да се отприлике појасни о чему се заправо ради. Последњег дана форума који је био посвећен ‘земљи’, изашла су на видело бројна противречности која тињају унутар форума, а која су јасан показатељ да нема говора о никаквом јединству унутар СДФ-а када су стварни проблеми у питању.

На крају је дошло и до сукоба и физичког обрачуна између учесника форума из редова Народног фронта тунишке левице и салафистичких исламистичких невладиних удружења. Те двије струје унутар СДФ-а су се сукобљавале цијело вријеме трајања форума, а поделили су се и на фракције које ‘подржавају’ или ‘не подржавају’ сиријског председника Асада. Италијански активисти наводе ‘како се само захваљујући интервенцији палестинске делегације избегао сукоб ширих размера’.

Супротстављени ставови око сиријске кризе карактерисали су и остале учеснике форума, док је палестинско питање било предмет сукоба углавном арапских невладиних удруга. Многи који су извештавали са СДФ-а и који су се питали ‘зашто је форум у Тунису завршио на тај начин?’, Требали би сами себи поставити питање ‘зашто форум још уопште постоји?’.

Занимљиво је када су у питању теме везане за екологију, дуг земаља тзв. ‘Трећег света’ према међународним институцијама, одрживом развоју, итд (што је такође од изузетне важности оп.а.) да су сви мање-више сложни и напамет рецитују своја промишљања, те ‘што и како чинити у том смислу’.

Међутим, када се дотакне сама срж проблема и када треба заузети јасан став, те осудити империјализам, хегемонизам и војни интервенционизам, форум одједном постаје поприште сукоба у којем нема усаглашених ставова.

Ваљда је након Туниса већ свима јасно да СДФ  само врши козметичке промене унутар нељудског система чије постојање ничим не жели да доведе у питање. СДФ је управо оно што су они који су га осмислили, те који га финансирају и подржавају, и желели да буде; одличан начин за каналисање фрустрација у којем челници невладиних удружења из целог света, одвојени од оних које представљају, врше своје ‘историјски послање’ , а да у суштини не мењају ништа.

Марвен Тлили је свој чланак, у којем описује сав апсурд овог начина активизма, ‘оплеменио’ цртежом у којем је (на француском језику) познати слоган ‘Другачији свет је могућ’, кориговао у ‘Другачија лаж је могућа’.

„Пре нешто мање од месец дана, 30 марта, завршило је и овогодишње издање Светског друштвеног форума (СДФ). Форум у Тунису је била јединствена прилика за све удружења, организације и појединце из целога света да се састану и договоре све потребне активности нужне у остварењу зацртаних циљева. У том контексту ме интересовала веза између актуелне ситуације у Тунису и одржавања СДФ-а.

tunisu-gadali-predsjednika-kamenjem_6646_1621

Без сумње, људи и милитанти из читавог света су дошли у Тунис како би ‘покушали’ створити слику о томе шта је уопште била револуција у Тунису и како се она развијала. Међутим, већина њих се уопште није срела с онима који су започели побуну, тј са сведоцима и учесницима првих дана револуције; Тунижанима из обичних градских четврти, те онима из забачених провинција који су активно учествовали у народној побуни.

Искључивање друштвених покрета и маргинализованих група је одувек пратило међународне форуме, тако да ни СДФ- у Тунису у том смислу није био изузетак. На форуму у Тунису се скупило велики број делегација и удружења из целога света, али већина Тунижана није имала право приступа догађају, а камоли да поделим своја искуства са гостима.

У историјским оквирима је бизарно да се нису фаворизирала конкретна искуства и пракса људи који су учествовали у устанку. Уместо тога, у Тунису смо видели поплаву на хиљаде удружења и невладиних организација које су дошле говорити о својим посебно дефинисаним иу уским оквирима ограниченим активностима и које су апсолутно неспособне да изађу из свог специфичног амбијента који је нераскидивим везама повезан с капиталистичким системом. Говорило се о правима човека, о проблему ГМО, правима жена, одрживом развоју, образовању, задужености, емиграцији, глобалном загревању итд

Подијељеност и ‘секташки’ приступ у борби за некакав недефинисани концепт ‘социјалне праведности’ ових невладиних организација доводи у питање њихову ефикасност. Ову тврдњу најбоље поткрепљује однос локалних и међународних невладиних удружења с народним покретима у Тунису у време револуционарног процеса.

Први су се побунили како би: реформисали, сагледали, побољшали, демократизирали, представљали, финансирали, итд. Док су се други ушли у револуцију директно се сукобљавајући, протестујући, јавно говорећи о скандалима, борећи се, блокирајући привреда у земљи, итд. Нису се под знак питања довели само капитализам и глобализација, него и сам однос грађана са државом.

Историја нас подсећа на горку истину. 14. сијечња 2011. је почела ‘демократска транзиција’; Бен Али је отишао, али је његов систем остао. Остао је полицијски устрој државе, различита министарства и они који су и за време његове владавине држали скривене полуге моћи. Агенда демократске транзиције се наметнула револуционарном процесу у току у којем су с великим ентузијазмом учествовале народне масе, ентузијазам који је већ након неколико месеци спласнуо.

Наравно да су се многи Тунижани и даље желели решити монструма у ​​којега се претворила туниска држава; репресије, ендемске корупције, економског империјализма који је уништавао земљу, катастрофалне развојне политике, итд Ови проблеми су били главна тема на улицама иу сваком кутку Туниса одмах након ‘револуције’.

Апсурдно је да је на Светском друштвеном форуму, кроз различита министарства, била присутна и влада Туниса. Држава је у форуму видела одличну прилику да промовише нову врсту туризма: милитантни, активистички лов-кост туризам. За елиту се радило о изврсној прилици да Тунис представе свету као пацифизирану и за стране инвестиције сигурну земљу (сад кад је револуција већ завршила … зар не?).

Масовно учешће разних министарстава је форум претворило у једну врсту седмодневног ‘Дизниленда’, далеко од сиромаштва, маргинализованих, насиља, итд Један ми се таксиста поверио како га је седам дана, колико је трајао СДФ, подсетило на време владавине Бен Алија, када се од туризма добро живело. Но осим масе људи, на бивша га је времена подсјетило и масовно присуство снага безбедности које су за време трајања СДФ-а биле на улицама Туниса.

Одлука владе да се на једном ‘друштвеном’ форуму на улице изведе тако велик бој безбедносних снага није случајна. Многи су изнова проживљавали трауме које су претрпјели за време репресије у револуцији и послије ње.

За многе је процес демократизације након 14. јануара 2011. био контрареволуционаран. Исту ствар можемо рећи и за СДФ који се одржао у Тунису када је у питању ‘цивилно друштво’. Будући да је СДФ био позорница светских и локалних невладиних удруга, значи да су друштвени покрети пропустили историјску прилику да се уједине, упознају и препознају заједничког непријатеља: капитализам (и то не само онај неолиберални), немоћну државу пред таквом масом, економску колонизацију, те ону културну која се намеће модернизацију и прогрес ‘маде ин вест’.

‘НВО-изација’ цивилног друштва (претварање друштва у низ међусобно неповезаних удружења с партикуларним интересима оп.а.) је феномен који је у сукобу са ‘цивилним друштвом’ самим. НВО се могу сматрати емисарима капитала и државе, док друштвени покрети из народа нужно улазе у сукоб с капиталом и државом.

Можемо описати шему колонизације темељене на моделу ‘цивилног друштва’ на западњачки начин. Оно институционализује борбу, настоји ‘представљати’ маргинализоване, монополизира право говора и присуство у медијима, а понајприје следи агенду која се подудара са потребама страних сила. НВО преузимају одговорност на себе, али и вуку потезе који су нужни за провођење наметнуте политике, заборављајући при том на приоритете оних који су кренули у побуну. Будући да је ‘НВО-изација’ у последње време све интензивнија, а евидентно је како она кочи самоодређење народа, потребно ју је јавно раскринкати и одбацити је.

Колонизација се крије и свим историјским концептима; од хуманизма, до универзализма, секуларизма, детерминације, расизма, па све до науке и рационализма модерне Европе. Запад је себи узео за право да поседује монопол ‘савременост’, заборављајући при томе да постоји више врста ‘савремености’ (модерности). У случају Туниса, начин на који се промишља о политици не може изоставити сву историјску комплексност и различитост арапско-исламске стварности. Само у том случају ће се моћи наћи алтернатива капитализму.

Специфичност СДФ-а 2013. је што је одржан у земљи у којој је револуционарни процес још у току. На њему се разговарало и конкретним проблемима који се морају хитно решити. Говорило се о питању избеглица, недавно договореног зајма којега ММФ треба одобрити Тунису, проблем због правног имунитета којега има полиција, итд

nvo dolari

Радило се о изврсној прилици да се подрже народни друштвени покрети, но она је изгубљена. Говорити сада о тме да ли је СДФ био ‘револуционаран’ или ‘реформаторски’, сада је беспредметно. Ево једног конкретног предлога: поништити документ из Порто Алегреа о ‘World Social Forum’ и преименовати га у ‘Форум Друштвених Професионалаца’, ‘Форум Невладиних Удружења и Државе’, ‘Форум земље домаћина’ и сл

На тај начин ћемо престати стварати нове фрустрације на сваком новом форуму и дати простора новим идејама које ће одиста ојачати друштвене покрете из базе, који ће покренути прави револуционарни процес, налик ономе који је започео у Тунису 2011. Народни покрети ће се хегемонизму знати супротставити једноставним решењима, прихватљивим за њих у који своја упоришта имају у реалном свету.

Уместо да се користе методе светских лидера из Давоса; уског круга људи који у једном милитаризиране окружењу, али које се настоји приказати ‘демократским’, одлучују о судбини целога човечанства, као што (иако добронамјерно) чини СДФ, простора треба оставити (у Тунису на пример) заједници, бази која је сачињена од обичних људи. Оне које ћете наћи у кафеима, хамамима, џамијама, на стадионима, баровима, у четвртима, те у породицама. То су места која они који управљају, те инжењери ‘друштвене трансформације’ обично игноришу. Деструктивна опсесија да се раздвоји јавно од приватног погодује колонизацији земаља као што је Тунис.

Лаж о револуцији у Тунису је раскринкала још већу лаж. Ону о Светском друштвеном форуму, који је тунишки народ, као и све народа света који се у овом тренутку боре против неправде, подсетио како је још једна другачија лаж могућа! „