Прочитај ми чланак

Јерменија и Азербејџан: „Бори се или идеш у затвор“ – Сиријце шаљу у рат

0

„Тражили су од нас да идемо у Азербејџан и чувамо војне тачке на граници за 2.000 америчких долара", рекао је Абдулах

„Нисам знао да ћемо се борити“, каже ми Абдулах (није његово право име) преко апликације за размену порука.

ARMENIAN MINISTRY OF DEFENCE

Наш разговор је испрекидан и нередован. Он се плаши шта ће му урадити надређени ако га ухвате како шаље поруке новинару.

„Тражили су од нас да идемо у Азербејџан и чувамо војне тачке на граници за 2.000 америчких долара“, рекао је он.

„У то време тамо није било никаквог рата и нисмо прошли никакву војну обуку.“

Недељу дана касније, овај млади Сиријац бориће се у рату који не разуме, у земљи у којој никада раније није био.

Нема обуке, нема рата

Као и већина становника северне Сирије, Абдулах је био сиромашан и већ му је било доста рата. Осамдесет један одсто људи који су одговорили на недавно тамошње истраживање каже да су морали да живе на месечној плати мањој од 50 долара.

И тако кад је Абдулаху прошле недеље понуђена 40 пута толика плата да „чува војне тачке“ на азербејџанској граници, он је то прихватио.

„Тада тамо није било рата. Пребачени смо из северне Сирије у село Хоур Келс. Тамо нам је опозициона Сиријска национална армија одузела све што смо имали, укључујући новац, телефоне и одећу, да не бисмо могли да будемо идентификовани.“

Абдулах је успео да поврати телефон после одређеног времена.

„Потом смо били пребачени на аеродром Антеп у јужној Турској, где нас је лет од сат и четрдесет минута пребацио на истанбулски аеродром, а потом смо пребачени преко Азери ерлајнса у Азербејџан, и нашли смо се на војном положају на граници. Нисмо прошли никакву војну обуку.“

Област Нагорно-Карабах, где се Абдулах обрео, налази се у средишту деценијама старог сукоба. Ова планинска енклава сматра се делом Азербејџана, али је контролишу етнички Јермени.

Две земље су водиле крвави рат око ове области крајем осамдесетих и почетком деведесетих, у ком је погинуло десетине хиљада људи а скоро милион их је било расељено. Иако су прогласили примирје, никад нису успели да закључе мировни споразум.

Периодично, тензије су поново прерастале у сукоб.

„Нисмо знали где је непријатељ“

У недељу 27. септембра Абдулах се налазио у кампу већ скоро недељу дана. Заједно са другим Сиријцима, дошао је због новца а не да би се борио. На његово изненађење, речено им је да морају брзо да пођу.

„Потрпали су нас у војне транспортере, носили смо на себи азербејџанске униформе, и сваки од нас је био наоружан калашњиковим.“

У Нагорно-Карабаху су поново почеле да се воде жестоке борбе.

„Возило се зауставило и ми смо били изненађени кад смо се затекли на првој линији фронта. Нисмо чак ни знали где је непријатељ. Потом је почело бомбардовање, људи су плакали од страха и желели су да иду кући. Граната је пала близу нас, убивши четири Сиријца и ранивши још тројицу.“

У наредних неколико дана, Абдулах је рекао да је видео тела десет мртвих Сиријаца. Локални извори у северној Сирији рекли су за ББЦ- да су вести о смрти Сиријаца у Азербејџану почеле да стижу до њихових породица код куће.

Још седамдесет Сиријаца је рањено, рекао је Абдулах, а није им указана неопходна медицинска помоћ.

Страни борци

Јерменија тврди да је до 4.000 Сиријаца послато у Азербејџан да се боре, што је тврдња коју Турска енергично побија. Председник Азербејџана Илхам Алијев каже да Турска није укључена у њихов сукоб са Јерменијом и да им само пружа моралну подршку.

Турска и Азербејџан деле блиске политичке, етничке и културолошке везе.

Али ово није први пут да се сиријски борци шаљу у рат изван своје домовине преко Турске. Извештај УН-а објављен у мају показао је да су борци из северне Сирије путовали преко Турске до Либије да се боре у грађанском рату те земље.

Видео снимци сиријских бораца у Триполију изазвали су згражавање и Турска је оптужена да потпирује тамошњи сукоб.

Према речима Рамија Абдула Рахмана, директора Сиријске опсерваторије за људска права, сиријска наоружана опозиција подељена је око тога да ли да шаље борце у Азербејџан. Неке фракције, често се туркменистичким коренима, једва су дочекали да пошаљу људе на захтев Турске.

Али други, укључујући оне из Хомса и Гоуте, не желе да се умешају у нешто што доживљавају као сукоб између шиитских азербејџанских муслимана и јерменских хришћана (борци у сиријским опозиционим снага углавном су сунитски муслимани).

Последња порука

После неког времена, Абдулах је престао да ми се јавља. Помислио сам да је то можда због тога што је откривен и кажњен или да му је одузет телефон. Али највероватније је комуникацију отежао слаб интернет сигнал у региону.

Једна од његових последњих порука упућених мени била је жеља да се све ово што пре оконча.

„Након избијања рата, покушали смо да кажемо нашим шефовима овде да само желимо да идемо кући у Сирију, али он то није желео ни да чује. Запретили су нам дугим затворским казнама уколико се не будемо борили на фронту. Ми смо овде практично изгнаници.“