Прочитај ми чланакТалибани су наговјештај ослобођења од Била Гејтса, Грете Тунберг, Ентонија Фаучија, Ненси Пелози – од свих који нас поробљавају
Честитам нам, пријатељи и читаоци! Побједа талибана је и наша побједа, ваша и моја. Ми, који нисмо ни муслимани ни Паштуни, у САД и Европи, можемо се радовати, јер је у Авганистану срчана (а не „токсична“) мужевност поразила џендеризам, вјерници су поразили оне чија је вјера танка, морал наших очева надвладао је морал синова. У том је чиста радост због побједе Авганистанаца: побједа брадатих мушкараца с оружјем над џендеризованим гомилама под вођством лезбејки и њихових феминистичких НВО и наша је побједа. Не стидите се што сте мужеван мушкарац: главу горе! Ова мушка побједа у далеким планинама којима су газиле фаланге Александра Великог дашак је свјежег ваздуха, и о њој је љепше писати него о данас уобичајеним темама. Ако ми, мушкарци, хоћемо неког да повриједимо, нећемо остати на шали, већ ћемо потегнути РПГ-7.
Ручни противоклопни бацач РПГ-7, верзија коју воле талибани, заиста наноси бол. И то није неко замишљено осјећање нелагоде, већ права рупа на оклопу. Или откинута глава. Код њега нема ништа „микро“. На бојишту вам не треба маска, јер она неће зауставити ракету. Нећете бринути о вирусу кад се суочите с правим мецима. На попришту се не поставља питање полно неутралног тоалета. Твитер не може забранити митраљез, већ митраљез може збрисати Твитер и сву твитерашку банду. Талибани су поразили разне љевичаре, феминисте, ЛГБТ-овце и сличну братију; не боје се, као ми, да буду политички некоректни. Талибани се не боје слављења Бога, и да му се обраћају, за разлику од нас. Не боје се заузимања за породичне вриједности – чак се питајући зар је уопште могуће друкчије.
Талибани су наговјештај ослобођења од Била Гејтса, Грете Тунберг, Ентонија Фаучија, Ненси Пелози – од свих који нас поробљавају. Они се не би повиновали тој братији – примијенили би револуционарну правду према онима који хоће да нам ускрате гријање, угасе Сунце и угуше нас маскама.
Ови наоружани сељаци подсјетили су нас да ипак можемо промијенити свијет. Не морамо се предавати. Не само да се сва правила игре могу промијенити, већ се може одбацити читава та игра. Можемо се вратити традиционалној нормалности.
И да тако буде добро свима: ја, рецимо, мислим да Америка није поражена и да предсједник Бајден није погријешио. Далеко од тог. Окончавање окупације стране земље је благородан чин. То је истинска Бајденова побједа – побједа над Дубинском државом и побједа над јеврејским лобијем. Да се питају тај лоби, Њујорк тајмс и ЦИА, САД никад не би отишле из Авганистана. Читајте Брета Стивенса у Њујорк тајмсу као аутентични глас тог лобија. Стивенс, неоконзервативац и син јеврејских родитеља (без обзира на тобожње нејеврејско презиме), био је главни уредник Џерузалем поста у доба Интифаде и славио ужасе израелске окупације. Стивенс нариче над америчким „поразом“, тврдећи да је САД требало заувијек да остану у Авганистану, наводећи као главни аргумент сљедеће: „Али зар нисмо морали отићи из Авганистана у неком тренутку, гласи контрааргумент. Јесмо – мада смо у Кореји већ 71 годину, уз знатно више трошкове, и стање у свијету је боље захваљујући томе.“ Блесави човјече! Стање у свијету било би боље без америчке војске у Кореји – Сјеверна и Јужна Кореја би се ујединиле, а амерички новац могао би се уложити у образовање и здравство Американаца.
Неоконзервативци, владари Дубинске државе, никад не би допустили Трампу да оде из Авганистана, као што су поткопавали његове слабашне покушаје да повуче војску из Сирије. Трамп сад може критиковати Бајдена због призора с кабулског аеродрома, али, поштено говорећи, не постоји пристојан начин да напустите ни окупирану земљу ни жену с којом сте живјели двадесет година. Одлучите ли да одете, будите спремни на гадости. И повлачење из Вијетнама је било ружно, али то је била исправна одлука онда као што је исправна данас.
Узмимо Аушвиц, као неспорно сурово мјесто: кад су се Нијемци морали повући, на стотине Јевреја пошло је за њима на Запад (међу њима и Ели Визел, писац о холокаусту). Бојали су се Црвене армије која је долазила да их ослободи – дражи су им били Нијемци, које су знали. Зато ме не чуди што многи Авганистанци иду за Американцима – боје се својих ослободилаца.
За приљежне подржаваоце окупационог режима могло би постати незгодно. Кад су нацисти отишли из Француске, многи колаборационисти завршили су у затвору. Неки су и линчовани. Али то не значи да би било боље да је Француска остала окупирана.
Бајден је био у праву што је наредио повлачење из Авганистана. Показао је жилавост супротстављајући се захтјевима из војске, обавјештајних служби и читаве Дубинске државе. Морам признати да данас поштујем предсједника Бајдена пуно више него прије повлачења. А још га више поштујем због одличног одговора пудлици званој Енглеска. Енглески државници жалили су се на Бајденову одлуку „пошто је тамо проливено толико крви“. Некʼ Енглеска остане ако хоће, одговорио је Бајден.
Џозеф Бајден на конференцији за штампу након бомбашког напада на аеродром у Кабулу у којем је страдало и тринаест припадника америчких оружаних снага, 26. 8. 2021.
Случајно, Енглеска је била једини члан НАТО који се залагао за остајање, признао је Џонсон. Енглези воле ратове. Гурнули су Америку против њене воље у Први и Други свјетски рат, а недавно покушали да се мало зарати и око Крима. Добро је што Бајдена није тако лако обрлатити, попут Вилсона и Рузвелта.
Буде ли истрајан, постоји могућност да повуче америчку војску и из Ирака и Сирије, а уз мало среће и из других држава, попут Кореје или Филипина, или чак и из Њемачке и Енглеске. Било би то веома добро за амерички народ. А можда ћемо дочекати и да се Борис Џонсон попне на кров америчке амбасаде у Лондону да би ухватио посљедњи хеликоптер да га пребаци на амерички носач авиона прије него га Енглези прислоне уза зид.
***
Све ово не умањује побједу талибана. Постигли су невјероватан подвиг: за свега неколико дана окончали су Двадесетогодишњи рат. То су добре вијести: дуги рат у Авганистану званично је готов. Почео је америчком инвазијом 2001, а завршен у прошлу недељу, 15. августа, кад је амерички штићеник, бивши предсједник Авганистана Ашраф Гани, отишао у УАЕ са четири аута пуна новца.
Најупечатљивија слика овог историјског преокрета стигла је у понедељак – дјевојчице из Кабула како ујутро иду у школу, с бијелим марамама и ранцима, као и обично.
Два дана потом, видјели смо још упечатљивију слику неколико активисткиња како демонстрирају на улици испред предсједничке палате. То је вјероватно био најјаснији доказ њиховог увјерења да их нико неће дирати. И заиста, даме нико није узнемиравао, и поред потпуне блесавости њихових слогана у вртлогу ових тектонских промјена.
Тему дискриминације жена у Авганистану напумпале су феминисткиње у служби америчког Стејт департмана, кад је било потребно оправдати агресију и запосједање ове независне земље. Тешко да је статус жене у Авганистану битно различит од статуса жене у Пакистану или Саудијској Арабији – али тамо нико не жури да пошаље војску. Наводно злостављање жена и хомосексуалаца често се користи од стране јастребова из Енглеске и САД ради оправдавања „хуманитарних интервенција“ и ваљало би га узимати са зрном соли. А насртљиви ЛГБТ дискурс Запада не дјелује као нормалан, не само за Авганистанце.
Талибани су се појавили раних деведесетих, послије збацивања совјетима наклоњене владе Наџибулаха (многи Авганистанци кажу да је он био најбољи владар земље у ХХ вијеку) од стране муџахедина под покровитељством ЦИА. У земљи је у то вријеме било безакоње. У таквим условима талибани су израсли као народни покрет за поштење, ред и закон, наспрам безакоња господара рата. Побиједили су 1996, без крвопролића, тријумфално ушавши у Кабул.
Пошто су зауставили производњу дроге, што за ЦИА није долазило у обзир, Авганистану су уведене санкције, које су додатно осиромашиле ионако сиромашну земљу. Племена са сјевера су се побунила, а пошто су Американци извршили инвазију талибани су збачени, да би се вратили на власт двадесет година потом. За то вријеме Авганистан се промијенио. Кабул је постао четверомилионски град, али и даље није било реда – господари рата и велики произвођачи дроге радили су шта су хтјели, пљачкајући сељаке.
Изворна база талибана били су Паштуни са села, који од државе нису тражили пуно: ред, обичајно право или исламски закон, незадирање у приватни живот, и по могућности да не плаћају никакав порез. Сад, кад велики градови долазе под власт талибана, мораће показати мало флексибилности. У милионским градовима обичајно право не функционише увијек. Али и талибани су доста научили. Влада нада да ће бити у стању да нађу компромис између села и града, имајући на уму чињеницу да је оружје и даље у рукама сељака.
Овај сукоб села и града подсјећа нас на Маову револуцију и Црвене Кмере у Кампучији. Али свијет је данас друкчији. Западни начин живота тешко да је више икоме привлачан – прогрес је довео до ћорсокака у виду лудила џендеризма, кућног притвора током короне, критичке теорије расе и дигиталног тоталитаризма. Чак је и велики злочин талибана прије 2001. – уништавање античких споменика – поновљен од стране америчких и енглеских прогресиваца од Атланте до Лондона.
Важан нови чинилац је моћна Кина, којој је потребан транзитни пролаз кроз Авганистан. С Енглезима и Американцима то није био случај, јер владају морима. Али некада, прије доласка Европљана, каравани су ишли преко Авганистана. Саобраћај ће се можда поново покренути, нафта из Ирана потећи за Кину, трговина са сјевером преко некадашње совјетске Средње Азије се наставити, и отворити коридор према Индији. Руски геолози процјењују да авганистанске планине крију огромне резерве ријетких метала, чија би експлоатација могла поново успоставити покидане везе Русије и Кине с Авганистаном.
***
У Кабулу је народ са стрепњом ишчекивао улазак талибана. Они, међутим, нису ометали евакуацију – кад је предсједник Бајден затражио дозволу, одмах су је дали. Али начелно није било потребе да се жури с полијетањем авиона.
Руско министарство спољних послова саопштило је да је с талибанима постигло споразум да ће авионски евакуисати сваког ко има гдје да оде. Али авај, нема тог мјеста на кугли земаљској које би могло примити толике избјеглице. Људи би ваљало да остану код куће и измире се са својим земљацима. Ако су починили злочине, требало би за њих и да плате. Талибани су, пак, објавили општу амнестију, и за надати се да ће остати на том путу човјечности и милосрђа.
У самом Кабулу, као и осталим градовима, први дани нове власти протекли су мирно. Талибани су замијенили војнике при амбасадама обећавши да дипломатама неће фалити длака с главе. У руској амбасади су изјавили да је сад чак и безбједније него под претходним режимом.
И први законодавни кораци талибана су охрабрујући. Забранили су крвну освету, дугогодишњи усуд Авганистана. Кажу да ће се водити шеријатским законом, што нашим секуларним читаоцима може дјеловати као ноћна мора, али је он знатно милосрднији од племенског закона паштунвали. У складу с шеријатским законом, талибани су забранили растурање и коришћење дроге, што је било главно занимање Авганистанаца под америчком окупацијом. Забранили су и локални обичај бача бази, хомосексуално искоришћавање дјечака. Забранили су и врачање и камате на зајам, поништивши чак и све дугове, из чега сви можемо учити. Остаје да се види шта ће од свега бити примијењено, а шта ће остати празно обећање.
Права и постојећа опасност пријети од покушаја Запада да се врати и мешетари у Авганистану. Ратних хушкача има на гомиле – типови попут Џона Болтона увијек хоће рат. Ахмед Масуд, син једног од господара рата са сјевера, већ је затражио оружје ради наставка борбе против талибана, сусревши се с БХЛ-ом (Bernard-Henri Levy – Бернар Анри Леви), француско-јеврејским мештром дискурса, вјечитом претходницом невоље.
Владимир Путин је захтијевао да се друге земље не мијешају у ситуацију у Авганистану по ослобођењу Кабула, рекавши да Запад „мора престати са својом неодговорном политиком наметања туђих вриједности споља“. А то је вјероватно веома добар закључак.
