Прочитај ми чланак

ИСТО КАО У СРБИЈИ Чилеанске бебе крадене у породилишту, мајке траже децу и правду

0

Када је имала два месеца Марија Деимар је послата на усвајање у Шведску. Годинама касније, пронашла је мајку која јој је рекла да јој је беба одузета мимо њене воље. Истрага је сада показала да је Деимар само једна од хиљада украдене деце Чилеа.

Марија Деимар је увек знала да је усвојена. Њени шведски родитељи никада нису крили њено чилеанско порекло, а са тамном кожом и црном косом у Шведској 1970их и 1980их није могла да не примети да је другачија.

FOTO: pexels.com

Када је имала 11, родитељи су јој показали папире који су са њом као двомесечном бебом стигли у Шведску 1975. У досијеу је кратко стајало да ју је мајка тинејџерка дала на усвајање. “Навели су да је радила као служавка и да је имала сина који је живео са њеним родитељима и да је била сиромашна”, рекла је Деимар.

Када је имала двадесет и нешто, Деимар је кренула да тражи биолошку мајку. Контактирала је шведски Центар за усвајање који је организовао њено усвајање. Шведска има највишу стопу усвајања по глави становника у целом свету а 1990их, Центар је покренуо програм помоћи усвојеној деци да пронађу биолошке родитеље. Нису, међутим, имали никакве податке о мајци Деимарове.

Деимар је 1998. отпутовала у Чиле у покушају да пронађе мајку. Нико јој није помогао – ни социјалне службе, ни породични суд који је одобрио усвајање, ни болница где се родила. Вратила се кући празних руку.

Украдена по рођењу

Неколико година касније, у зиму 2002. видела је документарац о двоје усвојене деце који су тражили своје биолишке родитеље у Чилеу. Контактирала је ауторку Ану Марију Оливарес, чилеанску новинарку и замолила је да јој помогне.

Деимарова биолошка мајка наводно је живела у малом граду на југу Чилеа, али Оливаресова није могла да је лоцира. Тек је уз помоћ ујака, који је живео у околини, годину дана касније пронашла жену која се помињала у папирима Деимарове. Жена је била удата, имала је дете и није желела да се сретне са ћерком из страха како ће муж реаговати ако сазна да има ћерку која није његова. Али је рекла да никада није желела да је да на усвајање. Бебу су јој украли на рођењу.

Вести су жестоко погодиле Деимарову која је знала да су њени шведски родитељи све радили по закону. Али се испоставило да су их преварили. Покушала је нешто више да сазна о томе од шведских власти али без успеха.

А онда, у септембру 2017. је видела документарац чилеанског аутора Алехандра Веге где су жене, углавном сиромашне и из мањинских група у Чилеу, говориле како су их на превару натерали да дају своју децу на усвајање паровима из иностранства. Вега и Деимар су се чули и испоставило се да су документа Деимарове пуна грешака и нелогичности. Деимар се “распала”. “Цело тело ми је реаговало. Почела сам да се тресем и плачем”, рекла је Деимар која је целог живота веровала да је усвојена легално.

Криминализација сиромаштва

Током 1970их и 1980их између 8.000 и 20.000 чилеанских беба и деце послато је на усвајање у Европи и Северној Америци. Мајке су махом биле сиромашне и младе а усвајања су била део националне стратегије искорењивања дечјег сиромаштва. Војна хунта се надала да ће слањем сиромашне деце из земље решити тај проблем. Међународна усвајања почела су деценијама пре доласка Аугуста Пиночеа на власт али је 1978. усвајање постало званична политика власти а притисак на мајке да се одрекну деце је порастао.

За Алехандра Квезаду, оснивача удрушења “Усвојени Чилеанци”, та политика је била “криминализација сиромаштва” а жртве су биле сиромашне породице којима није било дозвољено да подижу своју децу. Нису само сиромашни били жртве те политике, већ и припадници староседелачке Мапуче заједнице коју су чилеанске власти годинама прогониле.

Слањем чилеанске деце у иностранство, влада је мислила да их спасаа, каже Карен Алфаро професор историје на Универзитету Аустрал у Чилеу и експерт за међународна усвајања чилеанске деце. Али, већи циљ је било грађење дипломатских односа са земљама које су примале чилеанске избеглице.

Спољна политика

У међувремену, у Шведској је усвајање деце постало праведнички циљ. Прва генерација која је усвојила децу из других земаља 1960их веровала је да чине добро, каже Тобајас Хубинет, професор интеркултурног образовања на Карлстад универзитету. То је био продужетак “спољне политике Шведске и развојне помоћи земљама Трећег света”, додао је он.

Почетком 1970их почели су да се појављују извештаји да су мајке у Чилеу примораване да се одричу своје деце и дају их на усвајање. Шушкало се и да су лекари и сестре писали лажне извештаје да су деца умрла на рођењу а мајке никад нису добијале умрлице нити су могле да виде своје бебе. Они који би контактирали полицију или медије били су застрашивани или третирани као ментално нестабилни.

Последњих десет година појавило се све више доказа о илегалним усвајањима 1970их и 1980их. Потенцијални родитељи су плаћали између 6.500 и 150.000 долара за дете. Део новца одлази је чилеанским “професионалцима” који су бирали одговарајућу децу и узимали их од родитеља. Међународне агенције за усвајање у Чилеу развиле су мрежу посредника, махом државних службеника, који су обезбеђивали децу за усвајање, рекла је Алфаро. “Социјални радници су писали лажне извештаје о злостављању и напуштању, лекари и сестре су плаћани за лаже извештаје о смрти детета на порођају, судије су потплаћиване да одобре усвајање”, додала је она.

Злочин против човечности

У септембру 2018. под притиском група које су радиле на уједињењу увојене деце и биолошких родитеља, доњи дом чилеанског конгреса формирао је комисију која је требало да истражи ове оптужбе. Мајке и усвојена деца давала су болне исказе. Једна жена, Марија Орлеана испричала је како је 18. фебруара 1985. отишла у болницу у Сантијагу да се породи. Породили су је царским резом и однели бебу. Три дана је молила сестре и лекаре да јој допусте да види дете док јој нису рекли да јој је беба умрла. Нису јој допустили да га види јер би, рекли су они, тај призор био трауматичан. Орлеана се и даље нада да ће пронаћи свог сина.

Комисија је у јулу 2019. објавила извештај на 144 стране описавши “мафијашко” удружење медицинских професионалаца, социјалне службе и државног апарата који су водили “уносан посао” међународног усвајања и крађе деце, што је била нерегулисана пракса коју је Пиноче озваничио. У извештају је закључено да су усвајања била злочин против човечности.

Foto: Facebook/I own my story Maria Diemar

Усвајање

Деимар је 2019. од чилеанских истражитеља добила извештај о свом усвајању. Те 1974. њени усвојитељи – инжењер и школска саветница у Стокхолму који нису могли да имају дете, одлучили су се на усвајање. Желели су да пруже дом и породицу детету које није имало ниједно. Шведске власти су одобриле њихов захтев у новебру и захтев је послат у Чиле.

У исто време, у Лаутару, граду на југу Чилеа, млада Мапуче жена била је у првом тромесечју трудноће. Радила је као служавка код једне богате породице и нико осим њеног послодавца није знао да је трудна. Одрасла је на селу, без формалног образовања. Већ је имала двоје деце које су одгајали њени родитељи и мислила је да ће тако бити и са трећим. Њени послодавци су имали друге планове.

Жена, коју Деимар представља само преводом једног од њених Мапуче презимена – Слатка Вода, је у разговору са ујаком Оливаресове инсистирала на томе да никада није пристала на усвајање. Званични подаци показују да је 10. јула 1975. након што је родила девојчицу, дете предала социјалном раднику.

“Одлучила сам се да дам девојчицу на усвајање у Шведској јер знам да ће одрастати у дому који ће бити идеалан за њено физички, интелектуални и емотивни развој који ја, у овим околностима, не могу да јој пружим”, пише у изјави која је поднета породичном суду у Темуку, 15 километара удаљеном од Лаутара.

Слатка Вода је инсистирала да није тако било, да никада није била на суду и да никада није потписала изјаву коју није умела да прочита. Недељу дана по рошењу, беба Слатке Воде пребачена је у сиротиште у Лаутару а потом у Шведску где су је њени усвојитељи назвали Ингегерд Марија. Дали су јој и своје преизиме Олсон Карлсон (Деимар је мужевљево презиме).

У теорији, потребно је да прођу две године пре него што дете из Чилеа буде послато преко мора на усвајање. У пракси, то је све заршавано за неколико недеља.

Да ствари буду још горе, родитељи Деимарове нису знали ништа о њеном Мапуче пореклу и наслеђу. “Осећам се издано. Пропустила сам толико тога”, рекла је Деимар Гардијану.

Шведска “веза”

Једно име се изнова и изнова појављује на папирима за усвајање – Ана Марија Елмгрен.

Елмгрен је 1970их и 1980их радила у Центру за усвајање. Средином 1960их живела је у Чилеу са мужем Швеђанином и двоје деце. Пар се развео 1971. и она се удала за пензионисаног официра полиције Сантјага. Те исте године, њена сестра у Шведској је изразила жељу да усвоји дете.

Елмгрен се распитала у националној служби за усвајање и шокирала призорима болесне, неухрањене деце у сиротиштима. Упознала се са законима о усвајању и помогла сестри да усвоји троје деце.

Током 1970их, Елмгренова је преко шведског центра за усвајање помагала шведским паровима да нађу децу. У почетку на волонтерској бази да би касније постала њихов запослени. Тврди да се никада није сретала са родитељима већ да је све ишло преко социјалних радника. Она је била менаџер целог процеса, смештала је децу у сиротишта, надгледала цео процес папирологије и слала их Шведску.

Полиција која је 2018. извршила радију у дому једне од њених сарадница, Телме Урибе Ортеге, пензионисане социјалне раднице у Сантијагу, пронашла је документацију о 579 деце послате на усвајање у иностранство, о тешким животним условима њихових мајки и са ценовником. Упркос свему, Елмгренова и дан данас демантује да је радила ишта лоше.

После поразног извештаја чилеанске комиције 2019. формирана је Комисија за истину и ДНК база како би се помогло породицама да се пронађу. Упркос свему, упркос систематском кршењу људских, моралних и свих могућих права, правда је заказала.