Pročitaj mi članak

Istina o tzv. Francuskoj revoluciji

0

Kad je 1793. godine ateistička Revolucija odnela pobedu, Konvent (neka vrsta revolucionarne vlade) je sproveo doslednu dehristijanizaciju uvodeći tzv. Kult razuma. Glavni ideolog bezbožne anarhije, Anaharsis Kloc (Anacharsis Clotz, pravo ime Jean-Baptiste du Val-de-Grâce, baron de Cloots, rođen 1755. u Nemačkoj, giljotiniran u Parizu 24. marta 1794), koji je još imao i nadimak „Lični neprijatelj Boga“, predložio je da se u katedrali Notr Dam koji su revolucionari pretvorili u Hram Razuma, postavi bista prvog sveštenika-ateiste – „hrabrog, velikodušnog i velikog Žana Melijea“.

Mada su istorijski arhivi o krvavom teroru tzv. Francuske revolucije, započete 14. jula 1789. godine, bili većim delom uništeni 1919. godine, poznato je da je u Francuskoj pod sečivom giljotine stradalo oko 42.000 građana. Ovde se ne ubrajaju oni koji su streljani, obešeni, probodeni bajonetom ili su stradali na neki drugi okrutan način. Samo je rat u Vandeji između revolucionarnih republikanaca i konzervativnih monarhista stajao Francusku oko šesto hiljada ljudskih života! Polovina od ovog broja je stanovništvo pomrlo od hladnoće i gladi, a među tim žrtvama je bilo čak oko sto hiljada dece mlađe od 14 godina. Borbe u Vandeji odnele su oko 18.000 republikanaca i čak 80.000 monarhista. Likvidirano je oko 210.000 civila.[1]

Preteča nastupajuće Francuske revolucije i horifej prevratničkog nihilizma, bio je bogoborni ateista Žan Melije (Jean Melier, 1664-1733), sveštenik iz Šampanje. Proslavio se rukopisom Zaveštanje, koji je posle njegovog samoubistva 1733. u prepisima i izvodima postao poznat širom Francuske. U ovom spisu sveštenik-ateista piše o religiji sledeće: „Sve je to u suštini ne više nego iluzija, zabluda, obmana, izmišljotina i sujeta. Njih su u početku izmislili lukavi i pametni političari (…) da bi na uzdi držali mase i primorali ih da igraju kako im se svira“.

Kad je 1793. godine ateistička Revolucija odnela pobedu, Konvent (neka vrsta revolucionarne vlade) je sproveo doslednu dehristijanizaciju uvodeći tzv. Kult razuma. Glavni ideolog bezbožne anarhije, Anaharsis Kloc (Anacharsis Clotz, pravo ime Jean-Baptiste du Val-de-Grâce, baron de Cloots,  rođen 1755. u Nemačkoj, giljotiniran u Parizu 24. marta 1794), koji je još imao i nadimak „Lični neprijatelj Boga“, predložio je da se u katedrali Notr Dam koji su  revolucionari pretvorili u Hram Razuma, postavi bista prvog sveštenika-ateiste – „hrabrog, velikodušnog i velikog Žana Melijea“.

Bogohulni spis Žana Melijea je uskoro došao u ruke slavnog filosofa Voltera (pravo ime François Marie Arouet, Pariz, 1694-1778). Pod snažnim utiskom Melijeovog „Zaveštanja“ Volter je pisao: „To delo, krajnje neophodno demonima, divni je Katihizis Veelzevula! Znajte da je to veoma retka knjiga, to je savršenstvo… Znajte da je to pravi blagoslov za našu Crkvu koja se tek rađa! U jednoj od pokrajina bilo je podeljeno trista primeraka Melijea, koji su mnogo poučili novoobraćene“. [2]

Volter je bio najugledniji osnivač polutajnog književnog kružoka – Akademije, osnovane 1763. godine. Pored Voltera kao „patrijarha“ ove Akademije tu su se našli ugledni filosofi i književnici  Deni Didro (Denis Diderot, 1713-84), Žan d`Alamber (Jean le Rond d`Alembert, 1717-83) i markiz Antoan de Kondorse (Marie Jean Antoine Nicolas de Caritat, Marquis de Condorcet, 1743-94). Akademija se redovno sastajala u dvorcu barona Pola Anrija Holbaha (Paul Henri Holbach, 1723-89). Već oko 1776. godine markiz Kondorse i opat Sisje (Sicier) su dovršili izgradnju ogromne revolucionarne organizacije koja je obuhvatala oko pola miliona Francuza i predstavljala udarnu pesnicu budućeg jakobinskog prevrata.

Još jedan rimokatolički monah, starešina benediktinskog samostana, opat Dišan (Duchesne), svojim spisima propoveda nihilizam i stotinak godina pre komunista utire put njihovom bogoborstvu. Ovaj genije zla u formalnom smislu nije ateista, ali on u Boga veruje na izopačeno-nihilistički način tvrdeći – „Bog je Ništa, samo Nebiće“.

U svom najpoznatijem spisu „Glas razuma protiv razuma prirode“ (1770) opat Dišan piše sledeće redove: „Zar već nije počelo rušenje religijskih potpornjeva, zar oni nisu spremni da padnu, a sa njima i sve ostalo? Sistem koji ja predlažem, sličan ateizmu, lišava nas radosti raja i užasa pakla. Ali, za razliku od ateizma, on ne ostavlja nikakvu sumnju u zakonomernost uništenja i pakla i raja. Napokon, on nam uliva u najvećem stepenu važno ubeđenje, koje nije mogao i nikad neće moći da pruži ateizam: to je ubeđenje da za nas raj može postojati samo na jednom mestu, i to upravo – na ovom svetu“.[3]

Na drugoj strani, tajne organizacije užurbano rade na pripremanju Velikog prevrata. Vođe zavere su bili iluminati-masoni koji su počeli da planiraju i pripremaju revoluciju mnogo godina ranije.

No, podsetimo se važnih istorijskih činjenica vezanih za revoluciju.

Tajno društvo slobodnih zidara – masona uvezeno je iz Engleske u Francusku 1725. godine. U početku je bilo jedinstveno, a onda se podelilo na dve struje od kojih je ona poznatija 1772. godine dobila naziv Veliki Orijent Francuske. Prvi starešina (Veliki majstor) ove lože (što bi bio neki ekvivalent predsedniku stranke) bio je Luj Filip – vojvoda Orleanski (Louis Philippe Joseph d’Orléans, 1747–93), rođak kralja Luja Šesnaestog i vremenom takmac za francuski presto. Zaverenici su planirali da po rušenju monarije Luj Filip postane predsednik novoosnovane Republike Francuske. Umesto da postane predsednik, Vojvoda Orleanski je izdaju Francuske platio životom: 6. novembra 1793. gubi glavu pod giljotinom.

Veliki Orijent Francuske se munjevito širio umnožavajući lože širom zemlje, pa je od 104 lože koliko je imao 1772. godine, za samo sedamnaest godina (do revolucije 1789), broj loža dostigao šest stotina! Članovi Velikog Orijenta Francuske su veoma aktivno učestvovali u parlamentarnom životu: od 605 članova Narodne skupštine koliko ih je bilo uoči Revolucije, čak 447 su bili članovi Orijenta.

Sve je, dakle, bilo spremno za pokretanje zamajca Revolucije koja će zbaciti Boga i kralja, a ustoličiti vavilonsku bludnicu „razuma“. No, krenimo s razobličavanjem revolucionarnih laži.

PRVA LAŽ – SPONTANI USTANAK NARODA

Udžbenici, koje su poslednjih dvesta i više godina pisali pobednici – revolucionari, tvrde da se francuski narod spontano podigao protiv monarhije umoran od tlačenja kralja Luja Šesnaestog (1755–93), i napadom na ozloglašeni zatvor Bastilja u Parizu započeo revoluciju.  14. juli 1789, dan kada su pobesnele mase spontano ustale i srušile Bastilju, Francuzi slave kao nacionalni praznik.

Britanska istoričarka Nesta Helen Vebster (Nesta Helen Webster, 1876-1960) je pomno proučavala Francusku revoluciju, ali ovaj veliki događaj svetske istorije shvata drugačije od većine njenih kolega. U knjizi „Francuska revolucija“ (1919) Vebsterova tvrdi da je „plan za napad na Bastilju već bio napravljen, ostalo je samo da se pokrene narod“.[4] Zapravo, cilj napada na Bastilju nije bio „oslobađanje stotina zatočenih političkih zatvorenika“ koji su tamo, navodno, bili, već „dobavljanje oružja za pokretanje revolucije“. Ovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da je „u strašnoj Bastilji tlačitelja Luja XVI gomila koja je prodrla u nju, zatekla samo sedam zatvorenika – četvoricu falsifikatora, dvojicu ludaka i grofa Solanža (de Solange), utamničenog zbog „monstruoznih zločina protiv čovečnosti“, i to na zahtev njegove porodice. Zapravo, „memljiva, mračna tamnica je zvrjala prazna, jer je poslednji politički zatvorenik u njoj bio prvi ministar Nekera još 1776“.[5] „Od 800.000 stanovnika Pariza svega nekih hiljadu ljudi učestvovalo je u napadu na Bastilju. Opsada tamnice izazvala je tako malo meteža da je dr Rigbi (strani posetilac Pariza), nesvestan bilo kakvih neobičnih događaja, rano ujutru izašao da poseti vrtove Monsoa“.[6]

Kralj je braniocima tvrđave zapovedio da ne pucaju u masu sastavljenu od oko hiljadu plaćenika koji su govorili italijanski, provansalski i nemački. „Uvoz kontingenta plaćenih bandita ruši teoriju da je revolucija bila nezaustavljivi narodni ustanak. Šarolika gomila bandita žednih krvi sastojala se ne samo od već pomenutih Marsejaca i Italijana, već takođe i od velikog broja Nemaca“.[7] Upravnik tamnice i oficir starog kova, Delonej (Deloney), predao je ustanicima ključeve zatvora, a vojsci naredio da položi oružje. Za takvo držanje je bio „nagrađen“ nabijanjem na kolac, a vojnici koji su se predali, bili su pretučeni. Tako je ustvari pala Bastilja.

Još jedan strani posetilac, engleski lord Ekton (Acton), je bio svedok Francuske revolucije. On je nedvosmisleno potvrdio da je u izazivanju Revolucije delovala nevidljiva ruka: „Zadivljujuća stvar kod Francuske revolucije je to što ona nije bila pobuna, već smišljeni plan. Kroz ovu vatru i dim naziremo dokaze smišljene organizacije. Upravljači su ostali pažljivo sakriveni i maskirani“.[8]

LAŽ DRUGA – NESPOSOBNOST VLADARA

Zaverenici su urlali kako su Luj XVI i kraljica Marija Antoaneta nesposobni vladari koji misle samo na sebe, te da pod njihovom vlašću francuski narod gladuje i pati. Istina je, međutim, drugačija: pre revolucije, Francuska je bila najnaprednija država Evrope, polovina bogatstva se nalazila u rukama srednje klase, a „kmetovi“ su posedovali više zemlje nego svi ostali.

Iako je došao na presto u 21. godini života, Luj XVI se pokazao kao sposoban vladar. Godine 1778. je zabranio mučenje u tamnicama i dopustio slobodu veroispovesti (do tada je u Francuskoj bio dozvoljen samo Rimokatolicizam). Naredne 1779. je ukinuo sve vidove ropstva u Francuskoj i svaki oblik prinudnog rada.[9] A godine 1787. kralj je predložio zakon o radu po kome bi svako, bez obzira na staleško poreklo, mogao konkurisati za državnu službu. Dobronamerni kralj Luj je uzdizao srednju klasu, nadajući se boljem i zdravijem društvu.

LAŽ TREĆA – NAROD JE MRZEO SVOG KRALJA

Istina je, međutim, da je kralja i kraljicu mrzela Narodna skupština sastavljena od visoke aristokratije i papskog klira, nezadovoljnih što im je vladar oduzeo mnoge povlastice. Prvi koji je počeo da snuje obaranje kralja i uzurpaciju prestola bio je njegov rođak, pomenuti Luj Filip, vojvoda od Orleana. Uz pomoć grofa Miraboa (Honoré Gabriel Riqueti, Comte de Mirabeau, 1749 – 2. april 1791), plemića, pustolova, veštog skupštinskog besednika i visoko rangiranog iluminata, vojvoda od Orleana je nastojao da utiče na javno mnenje i da kralja i kraljicu učini nepopularnim. Godine 1789. Luj Filip je angažovao agente koji su pokupovali sve žito, pa ga poslali van zemlje ili jednostavno sakrili. Namera vojvode od Orleana je bila da veštački izazove glad u Francuskoj, i da tako podstakne pobunu protiv kralja kao jedinog krivca. Jakobinski zaverenici su širili laž da je kralj namerno izazvao nestašicu hrane i glad. Da bi dodatno razbesneli narod, jakobinci su za kratko vreme odštampali 35 miliona novčanica i tako izazvali finansijsku propast mnogih radnika. Odgovor vlasti na neočekivanu inflaciju je bilo uvođenje racionalnog snabdevanja, što je narod dodatno razbesnelo.

LAŽ ČETVRTA – SLOBODA, JEDNAKOST, BRATSTVO

Vatreni poklič `Liberté, Égalité, Fraternité!` revolucionara koji žude za slobodom i uspostavljaju jednakost i bratstvo, u temelju su demokratije Novog veka i predstavljaju ostvarenje najviših ljudskih ideala. No, da vidimo kako je to izgledalo u praksi revolucionarnih pobednika i oslobodilaca.

Deklaracija prava čoveka i građanina (La Déclaration des droits de l’homme et du citoyen) je jedan od najosnovnijih dokumenata Francuske revolucije. Deklaracija određuje pojedinačna prava čoveka i građanina, kao i kolektivna prava naroda prema državi. Dokument je usvojila Ustavotvorna narodna skupština (Assemblée   Nationale Constituante)   26. avgusta 1789. kao prvi korak ka donošenju ustava. Mada je sloboda veroispovesti u ovoj Deklaraciji bila garantovana, revolucionari su svuda bili protiv Boga i hrišćanskog klira. Teror nad sveštenicima, monasima i monahinjama počeo je odmah po uspostavljanju revolucionarne vlasti, a bio je praćen satanističkim zanosom i morbidno-radosnim iživljavanjem. Monahinje reda Svetog Vensana su najpre isprebijane, a zatim razgolićene i krvave, vođene ulicama. Neke su od posledica batinanja izdahnule.

U gradu Vansu u julu 1792, sveštenici Pjer de Lartig (Pierre de Lartigue) i Klod Fransoa Gijerme (Claude Francois Guillermer) su osetili revolucionarnu “pravdu“ na sledeći način: najpre su republikanci pomamno skakali po njihovim telima, a zatim su ih javno iskasapili. Desnu ruku su odsecali jer je davala blagoslov, obe ruke jer su njima držali Telo Hristovo, a jezik jer su njime propovedali reč Božiju.

Franjevačkog monaha Doroteja su ubili tako što su ga najpre bacili niz stepenice gde je udario glavom svaki od 42 stepenika, a zatim je neki vrtlar Rene Šovel mahnito igrao po njemu. Dok su ga mučili, zahtevali su da viče „Živela nacija!“

Satanistički ritual su završavali  odsecanjem najpre ruku i nogu, i na kraju glave. Mučenje sveštenika Fransoa Andruea (Francois Endrouer) u gradu Sen Malom iste 1792. godine, počeli su tako što su mu na glavu izručili noćni sud pun vojničke pogani, a zatim obrazovali „litiju“ u kojoj je mučenik morao da sledi jednu svinju obučenu u svešteničku odeždu, dok su mučitelji pevali bogohulne pesme.

Sveštenici koji nisu potpisali zakletvu Republici bivali su osuđeni na smrt, ili u najboljem slučaju, prognani. Revolucionarni zakon od 27. maja 1792. godine predviđao je njihovu deportaciju. Međutim, progon pedeset hiljada sveštenika na daleka ostrva Srednje Amerike – tada francuske kolonije koje su služile kao logori za doživotne osuđenike – zahtevala je flotu od najmanje stotinu lađa, koje vođe revolucije nisu mogli sakupiti. Stoga je bilo jednostavnije masovno istrebiti sveštestvo pre ukrcavanja na brod, ili usput na moru umoriti glađu ili bolešću, ili jednostavno udaviti. Opat Sisar (Sicar) o tome je zapisao sledeće: „To masovno izgnanstvo predstavlja jedinstvenu činjenicu u istoriji naroda. Mi ne poznajemo primer neke druge velike nacije koja bi proterala, ili kako su njene vođe govorile, `izbljuvala` sve svoje sveštenoslužitelje“. A istoričar Ivan Gorbi (Yvan Gorbis) zaključuje: „Čitava jedna hrišćanska nacija bila je potonula u duhovnu smrt“.

A šta se dogodilo s kraljem i kraljicom? Narodna skupština, preimenovana u Konvent, rešila je da se kralj Luj XVI izvede pred sud. Kraljevi neprijatelji, kojih je bilo ne samo među republikancima već u svim staležima, uporno su počeli da prikupljaju lažne dokaze, s obzirom da se oni koji su tražili kraljevu smrt nisu ustručavali da to javno čine protiv Ustava i Zakona. Sent Žist (Saint-Juste), jedan od vođa revolucije, imao je jasan stav: „Po meni, tu nema sredine, taj čovek treba ili da vlada ili da umre“. Danton je bio najiskreniji od svih: „Mi nećemo kralju da sudimo, mi hoćemo da ga ubijemo“.[10] Zato je jedan od kraljevih branilaca, advokat Žan Dese (Jean Dessès), zbog silne mržnje kraljevih neprijatelja, zaključio: „Ja tražim među vama sudije, a nalazim samo tužioce“.

Revolucionari su kralja optuživali za monopol na žito, šećer i kafu, ubistva mnogih ljudi, zaveru sa stranim silama… Tužioci su govorili da je „krivica tako mnogo da su neizbrojne“. Malerb (Malerbe), član Francuske akademije nauka i ugledni pravnik, u svojstvu advokata odbrane, blistavo je opovrgao sve optužbe, jednu po jednu. Ali to nije ništa vredelo. Zato što je branio kralja, Revolucionarni sud  je u decembru 1793. godine osudio na smrt celu Malerbovu porodicu: pod giljotinu su izveli prvo Malerba, a zatim i njegove kćeri i unuke(!)

Pošto krivica vladarskog para ni na ovakvom (bezakonom) sudu ipak nije dokazana, Konvent je glasao: 360 za oslobađajuću presudu, za smrtnu kaznu 361 glas! Odlučio je glas kraljevog rođaka i takmaca za presto – Luja Filipa, vojvode Orleanskog.

Na dan kraljevog pogubljenja, 21. januara 1793, Parizom je vladala neka vrsta opsadnog stanja. Vođe revolucionarnih bandi plašile su se narodnog ustanka kraljevih pristalica. „Demokratski“ novinari su lagali opisujući egzekuciju nad francuskim kraljem kao „smrt uplašenog čovečuljka koji je molio za milost“. Dželat Sanson (Charles Henri Sanson) je, naprotiv, opisao kralja kao hrabrog čoveka koji je odbio da mu se vežu ruke, i sam položio glavu pod giljotinu. Iako mu nisu dozvolili da se obrati narodu, kralj je uspeo da uzvikne: „Ljudi, umirem nevin! Nevin sam za sve ono zašta me optužuju. Opraštam krivicu za moju smrt. Molim se Bogu da moja krv bude pečat sreće za francuski narod!“

Nekakav bučni i ostrašćeni revolucionar, Mari Žozef Šalije (Marie Joseph Chalier), je  na trgu, prilikom giljotiniranja kralja Luja XVI, javno pogazio ikonu Gospoda Isusa Hrista i uzviknuo: „Nije dosta što je poginuo tiranin tela, treba takođe uništiti i tiranina duša!“

A šta je francuskom narodu ponuđeno u zamenu za Boga i kralja? Novembra 1793. godine mnoštvo građana se okupilo u katedrali Notr-Dam u Parizu (Notre-Dame de Paris) da bi se klanjalo BOGINJI RAZUMA. Nju je igrala jedna glumica koja je Vladinim dekretom dobila tu „ulogu“ i bila postavljena naga iznad oltara.

Nosioci Francuske revolucije ponudili su francuskom narodu, a kasnije i većem delu čovečanstva, satanistički program iluminata: Razum će rešiti sve čovekove probleme.

Francuski republikanci su zato, 28. oktobra 1886. godine, na stotu godišnjicu potpisivanja američke Deklaracije o nezavisnosti, američkom narodu svečano darovali ogromnu statuu „boginje Razuma“, koja je postavljena na ulaz u luku Njujorka. Kao KIP SLOBODE ona od tada „obasjava svet“ bez Boga.

NAPOMENE:

[1] Dr Marko S. Marković, Istina o Francuskoj revoluciji, Obraz-Beograd, 1995, str. 14.

[2] Igor Šafarevič, Socijalizam kao pojava svetske istorije, Svetigora-Cetinje, 1997, str. 155-160.

[3] Igor Šafarevič, Isto delo, str. 164.

[4] Nesta H. Webster, The French Revolution: a Study in Democracy, 1919, p. 73.

[5] Nesta H. Webster, Navedeno delo, str. 79.

[6] Nesta H. Webster, Navedeno delo, str. 95.

[7] Nesta H. Webster, Navedeno delo, str. 40-41.

[8] Nesta H. Webster, Navedeno delo, str. IX.

[9] Srbi su u tursko doba ovaj običaj nazivali turskom reči „kuluk“ i „kulučenje“.

[10] Dr Marko S. Marković, Istina o Francuskoj revoluciji, Obraz-Beograd, 1995, str. 55.

UKOLIKO IMATE ŽELJU DA PODRŽITE RAD PRODUKCIJE „CENTAR” I RAD PORTALA „SRBIN.INFO”, DONACIJE MOŽETE UPLATITI PUTEM SLEDEĆIH LINKOVA:

HVALA I BOG VAS BLAGOSLOVIO!