(Н. Бабић)

Након пада Муслиманске браће у Египту и отпора Сирије ИСИЛ оживљава пројекат америчких империјалиста – „заузимање 7 држава у 5 година“ са Ираном као последњом метом.

У почетку снажне офанзиве Исламске Државе Ирака и Леванта у Ираку, због критика које су стизале из разних делова света у којима се једногласно оптуживало САД и Велику Британију због све изгледније пропасти те земље, бивши британски премијер Тони Блер у есеју којег је написао 14 јун каже „како инвазија 2003. нема везе са екстремизмом, а за све је крива влада у Багдаду и рат у Сирији“.

„Крвави талас исламског екстремизма који је захватио Ирак је унутрашња појава и ни на који начин није у вези са западном инвазијом 2003. године“, написао је Тони Блер, који као да је осетио потребу да се ослободи осећаја одговорности за сукоб у земљи који је последица „добронамерног“ западног интервенционизма.

Блер тврди како су за експлозивно ширење исламистичке милитантне групе ИСИЛ у Ираку заправо „криви премијер Нури Ал-Малики и шиитска влада у Багдаду, те рат у Сирији“.

„Проблеми на Блиском истоку су продукт лошег система политике помешане са злоупотребом религије, а на местима где није било директне западне интервенције ситуација је пуно гора. Пример је Сирија, земља у којој је Запад одустао од интервенције, у којој је ситуација најгора. Морамо се борити против екстремизма који се неминовно јавља након револуција „, тврди Блер.

Међутим, док бивши британски премијер нуди низ узрока и последица, пажљиво прескаче аргумент исламског фундаментализма који као да се рађа сам од себе и резултат је искључиво различитог тумачења ислама од стране верских секти којима се Запад деценијама служио као оружјем за остварење својих геополитичких циљева, што је данас веома тешко сакрити.

„Можемо расправљати о томе колико смо им помогли или не, или да ли је нечињење најбоља политика, али основни узрок кризе лежи у региону, а не изван ње. Да је Садам Хусеин остао на власти, преокрет би био једнако бруталан, можда и гори. Шиити би владали у једном делу, сунити у другом, а резултат тога би био да би се регион претворио у битку између националних војски различитих религијских припадности „, наставља Тони Блер, који за све криви и Сирију „јер је допустила радикализацију на свом територију и угрозила до сада релативно стабилни Ирак“.

„Читав Блиски исток је под претњом и рат у Сирији има везе са начином на који се Ирак распада. Сада смо открили да и Башар Ал-Асад, као што је то чинио и Садам Хусеин, користи хемијско оружје против свог народа, а то знамо из коначног извештаја инспектора са терена. Истина је да Садам физички није имао такво оружје, али је задржао способност за његову производњу „, наставља бивши британски премијер Тони Блер.

Овде треба напоменути да нема никаквих конкретних и материјалних доказа да су хемијске нападе извеле Асадове снаге. Уствари, већина доказа иде у потпуно супротном смеру.

Оно што Тони Блер не говори је да се стварним уништењем Ал Каиде могао избећи и рат у суседној Сирији, где је исламистички екстремизам досегао неслућене размере, те да у том случају Ирак не би поново потонуо у ноћну мору секташког сукоба, међутим, он има своје виђење историје.

„Пре 3-4 године Ал Каида је била поражена у Ираку. Земља је имала огромне изазове, али и могућности њихова превладавања. Није била претња својим суседима. Штавише, након свргавања Садама, упркос крвопролићу, Ирак је своју нестабилност успео да задржи унутар сопствених граница. Сада је тероризам веома реалан, а секташка влада Нуриа Ал-Маликија је угасила истинску прилику за изградњу јединственог Ирака. Ирачке снаге су се отуђиле од сунитске заједнице, што је резултирало падом Мосула и раније губитком Фалуџе.

Овде можемо расправљати јесу ли се америчке снаге повукле прерано. Операција у Мосулу је планирана и организована у Раку, на сиријској територији. Исламистички екстремизам је у свим својим различитим појавним облицима обновљен у Сирији, рефинансирао се и поново наоружао, те стекао ратно искуство. Западни партнери у региону морају помоћи Ираку да стане на ноге и на крају зауставити сиријски сукоб“, завршава свој есеј о Сирији, Ираку и Блиском истоку бивши британски премијер, којега уз Џорђа Млађег Буша многи сматрају за главног кривца за дестабилизацију и пропаст бројних земаља од Марока па све до Пакистана.

Можда ће неко сматрати да Блаир више нема никаквог утицаја на спољну политику Велике Британије, што може и не мора да буде тачно, али готово идентична изјава долази и од америчког државног секретара Џона Керија, који је  изненада посетио Египат.

Египат Индепендент пише како је „амерички државни секретар Џон Кери стигао у Каиро у кратку посету током којег ће се састати с председником Абделом Фатахом Ал-Сисијем.

Кери је допутовао „како би решио несугласице у билатералним односима између две земље и разговарао о неколико блискоисточних проблема“.

Сједињене Америчке Државе су без велике помпе послале око 572.000.000 америчких долара помоћи Египту, десетак дана након што је то одобрио Конгрес, рекао је у недељу Кери.

То су средства прве транше од око 1500 000 000 $ војне помоћи која је замрзнута у октобру 2013. Египатска војска добија и десет хеликоптера Апач, који су такође део одобрене помоћи.

Након сусрета са египатским председником, амерички државни секретар је одржао конференцију за штампу на којој је рекао „како САД нису одговорне за кризу у Ираку и Либији“, односно за секташко насиље и оружане сукобе које обе земље воде ка подели на три независне државе, што и јест саставни део пројекта „Новог Блиског истока“, неоствареног сна америчких империјалиста.

Говорећи о кризи у Ираку, где радикални сунитски милитанти групе ИСИЛ заузимају један по један ирачки град, , те протјерују владине снаге из стратешки важних упоришта, Кери је позвао Ирак да „превлада своје секташке ставове и обузда екстремисте“, чиме директно криви владу Нуриа Ал -Маликија, једнако као и Тони Блер.

„ИСИЛ – то је идеологија насиља и репресије, он је претња, не само у Ираку, него целом регину и ово је критичан тренутак када морамо да натерамо ирачке лидере да се издигну изнад својих секташких ставова и обрате се свим људима“, рекао је Кери јучер у Каиру.

Усред растуће побуне је амерички председник Барак Обама изјавио како ће да пошаље додатних 300 америчких инструктора, који ће у Ираку имати саветодавну улогу.

Иран, такође важан играч у овој геополитичкој утакмици, до сада се неколико пута огласио о ирачкој кризи, од помирљивих изјава председника Хасана Руханиа, до других високих званичника у Техерану.

Коначно се огласио и врховни верски вођа Исламске Републике, ајатолах Сајед Али Хамнеи, који је оптужио Вашингтон „за коришћење такфиристичких група у Ираку, тој суседној земљи Ирану, у којој Вашингтон користи ситуацију да на власт постави своје марионете“.

„Иран се снажно противи било каквој америчкој интервенцији у Ираку, јер верујемо да су Ирачани, ирачка влада, држава и вјерски ауторитети способни да сузбију ову побуну“, изјаву иранског ајатолаха преноси Ал Манар.

Ајатолах Хамнеи одбацује тврдњу да је „офанзива Исламске Државе Ирака и Леванта против ирачких снага шиитско-сунитски рат“, те оптужује САД да желе „дестабилизовати Ирак и угрозити његов територијални интегритет“.

Нагласио је „како је главни циљ недавних догађаја у Ираку лишити људе достигнућа која су постигли упркос агресији и дугогодишњој америчкој војној присутности“.

Ирански врховни вођа је потом говорио о „завери непријатеља и периоду одбране од наметнутих санкција Ирану“, истичући да је „сврха свих активности Запада спречити Иран да настави на свом путу револуције“.

„Ирански народ се увек опирао тим нападима и постигли смо напредак у разним областима, укључујући нуклеарну или ваздухопловну науку, тако да Иран бележи научни развој 13 пута бржи у поређењу са међународним просеком, упркос свим притисцима и санкцијама великих сила. Иран је такође на удару хегемонистичких сила, између осталог и зато што је увек бранио палестински народ од злочина јеврејске државе. У подручју демократије, Иран је током тих 35 година 32 пута организовао изборе, на основу општег бирачког права, а с врло високом стопом одазива, више од глобалног просека“ , рекао је својој поруци ирански ајатолах Сајед Али Хамнеи, чиме је напокон окончао нагађања о могућем „америчко-иранском савезништву у Ираку“.

Кери је одбацио све оптужбе из Техерана, рекавши „како САД никоме неће ништа да намећу и на Ирачанима је да одаберу сопствено вођство“, али је данас, током посете Багдаду, свеједно на Маликија вршио притисак када је тражио да реформише власт како би сунитски политичари добили већи утица.

„Сједињене Државе су пролијевале крв и напорно радиле годинама да би Ирачани имали властиту управу, али је ИСИЛ дошао из Сирије и почео заузимати ирачке градове и села“, јучер у Каиру је рекао амерички државни секретар.

Ко је, дакле, од свих ових званичника у праву? Прво кренимо с чињеницом да Сиријску арапскувојску, коју на западу зову „Асадовом“, чине припадници свих сиријских етничких и верских група – чак 75% бораца владиних снага у Сирији су сунити, остатак чине хришћани, Алавити, шиити, Друзи, Курди с југа земље и други. Дакле, рећи да је Дамаск „одговоран за екстремизам и секташке поделе“ је тврдња коју је лако побити. Истина, сиријске снаге се боре против такфиристичких екстремиста, али би онда у овом случају то био унутарсунитски сукоб, а никако шиитско-сунитски. Уосталом, ово није први пут да Запад сукобе које изазове у свету приказује као „верске, етничке или секташке, који су експлодирали ни из чега, због прадавних етно-религијских атавизама или чак различитог тумачења исте религије“.

Тврдњу бившег британског премијера „да је ИСИЛ финансијски и војно ојачао у Сирији“, побијају или потврђују, али у том случају никако Асадов кривицом, резултати истраге које је пре шест дана објавио World Net Daily, амерички независни истраживачки портал из Вашингтона.

Припадници исламистичке милитантне групе ИСИЛ су 2012. од стране америчких инструктора обучавани у тајној бази у Јордану, што потврђују јорданске обавештајне службе, пише World Net Daily.

Јордански обавјештајци су рекли да су, као део тајне помоћи побуњеницима који су се борили против режима сиријског председника Башара Ал-Асада, у време када су они били присутни десетина чланова ИСИЛ-а пролазили обуку, али су нагласили „како се сматрало да се ИСИЛ касније неће користити за акције у Ираку „.

Припадници јорданске обавештајне службе су рекли да су сви милитанти ИСИЛ-а, који су прошли америчку обуку, како би се касније борили у Сирији, „проверавани имају ли било какве везе са екстремистичким групама попут Ал Каиде“. Ова тврдња је прилично неувјерљива, јер је група ИСИЛ настала након убиства Абу Мусаба Ал-Заркавија и под командом Абу Бакра Ал-Багхдадиа, обојице истакнутих лидери управо Ал Каиде.

У фебруару 2012. ВНД објављује свој први извештај у којем стоји како САД, Турска и Јордан управљају базама за обуку сиријских побуњеника у јорданском граду Сафави у северној пустињској регији те земље.

Тај извештај је било поткрепљено бројним доказима и послан свим светским медијима.

У марту прошле године немачки недељник Шпигл такође наводи како Американци припремају сиријске побуњенике у Јордану.

Цитирајући оно што су рекли учесници и организатори обуке, Шпигл је пријавио да није јасно да ли су Американци који су проводили обуку били из приватних фирми или припадници америчке војске, али се наводи да су неки од њих носили препознатљиве униформе. Обука у Јордану је наводно била усмерена на употребу протуоклопног оружја.

Немачки магазин пише како је у три месеца око 200 мушкараца прошло захтевну обуку, а амерички планови су били у два кампа на југу и на истоку Јордана обучити укупно 1200 чланова тзв. „Слободне сиријске војске“, међу којима је увек био већи број исламистичких екстремиста, што се тек сада показало тачним.

Британски Гардијан у марту прошле године потврђује како амерички инструктори помажу сиријске побуњенике у Јордану, заједно са британским и француским колегама.

Ројтерс покушава добити службену потврду или деманти, али пише да је гласноговорник америчког министарства одбране одбио дати коментар на извештај немачког недељника.

Јордански званичници су тада разговарали са независном агенцијом ВНД због забринутости да ће се секташко насиље из Сирије прелити на Ирак.

ИСИЛ је недавно објавио видео-снимку у којој прети „како ће извршити инвазију на Јордан и заклати краља Абдуллаха“, за којег тврди да је „непријатељ ислама“, из разлога што је у априлу ове године одлучио затворити границу са Сиријом и отказати „гостопримство „припадницима свих исламистичких група које су Јордан користиле за упаде у Сирију.

ВНД је прошле недеље пријавио како, према јорданским и сиријским изворима, Саудијска Арабија наоружава ИСИЛ и да су Саудијци покретачка снага у пружању подршке овој одметнутој групи Ал Каиде.

Амерички Аналтичари F. Michael Maloof цитира изворе блиске високим званичницима у влади ирачког премијера Нуриа Ал-Маликија и пише „како је Обамина администрација пре два месеца знала да ће ИСИЛ преузети два ирачка града и претити Багдаду с борцима који ће доћи преко Турске“.

Званичници из Багдада су му рекли да се бар један од три кампа за обуку ИСИЛ-а налази у близини ваздушне базе поред турског града Инчирлик, где је распоређено америчко војно особље са свом потребном опремом.

Ирачани Обаму сматрају „саучесником у нападима којима се жели да сруши Маликијева влада“, а коју је помогао основати управо Вашингтон након агресије на Ирак, који се увек позива „на власт изабрану на слободним и транспарентним изборима“.

Амерички истраживачки портал из Вашингтона своју анализу завршава тврдњом „како је након обуке у Турској на хиљаде бораца ИСИЛ-а преко Сирије отишло у Ирак, где се настоје придружити својим истомишљеницима у успостављању исламског калифата са строгим исламским законима, изведеним из ригидне интерпретације шеријата“.

Сенатор Ранд Паул: „Они који криве Обаму за насиље у Ираку нека се прво погледају у огледало“

Ситуација на Блиском Истоку је покренула жучну расправу иу Сједињеним Америчким Државама, а јуче је за CBS News сенатор Ренд Паул, републиканац из Кентакија, за насиље у Ираку оптужио не толико Барака Обаму, колико Дика Чејнија.

Говорећи о сукобу у Ираку, сенатор Ренд Паул је ослободио одговорности председника Обаму и рекао „да се многи критичари који криве председника за дивљу исламистичку побуну, као што је бивши потпредседник Дик Чејни, требају погледати у огледало“, пише CBS News.

„Не кривим председника Обаму. Је ли он стварно имао некакво решење? Можда и не постоји решење. Они који доводе у питање председников приступ најновијем таласу насиља треба поставити иста питања, посебно онима који су подржавали инвазију на Ирак 2003. Јесу ли они били у праву у својим предвиђањима? Је ли било оружја за масовно уништење и јесмо ли победили у том рату 2005. године, када су многи од тих људи говорили о победи? Они нису схватили ни ситуацију, нити грађански рат који ће избити „, рекао је Ренд Паул.

Чејни и други конзервативни јастребови су били немилосрдни у својој критици америчког председника у последњих неколико дана, рекавши да је председник Обама крив за хаос у Ираку због повлачења свих америчких војника 2011.

„Ретко је иједан амерички председник погрешио у толико ствари као Обама. Толико пута нам је рекао да је он завршио ратове у Ираку и Авганистану, као да је Америка хтела да он то направи. Он је напустио Ирак, а ми смо гледали како из победе настаје амерички пораз“, пре недељу дана је за Wall Street Journal написао бивши амерички потпредседник Дик Чејни.

Међутим, одговор Ренда Паула и других критичара инвазије 2003., већином званичника који заговарају опрез у одговору на недавно насиље је био једнако јасан.

„То је болесно. Сада је стварно оборио рекорд“, рекла је демократска сенаторка Барбара Боксер из Калифорније и додала „како америчке трупе више никада неће ићи у Ирак“.

„Чињеница је да је оно што сада видимо изданак те лоше политике коју су наметнули неоконзервативци. Они су искористили гужву и под лажним изговором рекли војницима:“ Идите тамо!. Као резултат тога је рођен ИСИЛ. Погледајмо чињеницама у лице. То су били потпредседник Чејни и Кондолиза Рајс, који су радили за Џорџа Буша и Рамсфелда и све те људе. Сада се, баш као ноћна мора, враћају и прогањају нас да се опет вратимо тамо. Амерички народ то не жели и председник такође „, рекла је сенаторка Барбара Боксер.

Домаћин емисије „Face the Nation“, Tavis Smiley рекао је „како је више него забрињавајуће слушати историјски ревизионизам од стране неоконзервативаца који су покренули инвазију 2003. и сада кривити председника Обаму за хаос“.

„Председник је грешио у низ спољнополитичких проблема, јер је председник, међутим, немојмо заборавити како смо се нашли у овом нереду. Не можемо се понашати као да је временски сат у Ираку започео ове недеље“, рекао је Смилеи.

Републиканац  Keith Ellison je зa ABC News рекао да је Чејни „најмање компетентан да би било кога саветовао о проблемима у Ираку“.

„Зашто не идемо питати човека који је уништио  Exxon Valdez и питати га нешто о томе како покренути нафтне танкере“, рекао је Keith Ellison, алудирајући на спрегу Чејнија и Ексона и додао „како мисли да Чејни не може бити гора особа да понуди мишљење о томе што и како даље „.

С друге стране, Чејни није хтео попустити пред критикама, бранећи свој став о инвазији 2003. и поновио је своју осуду председника Обаме у интервјуу АБЦ Невс.

„Тада сам снажно подупирао идеју да се иде у Ирак, а снажно је подупирем и сад. Сви знају какав је мој став. Нема се ту шта препирати, јер док ми проводимо време расправљајући о томе што се догодило пре 11 или 12 година, пропустити ћемо сузбити претњу која расте и касније ћемо се с њом наћи лицем у лице „, рекао је јучер Дик Чејни.

Посебно је издвојио сенатора Ренда Паула, за којега је рекао „да једноставно не разуме природу и опасност од тероризма“.

„Политика Ренда Паула, с дужним поштовањем, је у основи изолационистичка. Он не верује да би требали бити укључени у том делу света. Ово није 1930. Сетите се 11. септембра 2001., Када се 19 људи“ наоружало „ваздухопловним картама и ножићима дошло из Авганистана да би убили 3000 наших грађана „, рекао је Чејни.

Као што видимо, бивши амерички потпредседник ни након више од 12 година није променио реторику и увек ће наћи довољно добар разлог за интервенцију у једној сувереној земљи, без обзира што се ирачка влада и више земаља у окружењу противе директној војној интервенцији америчких снага у Ираку.

Срамотно је што нико од америчких сенатора није нашао за сходно да отвори питање улоге америчке администрације у јачању ИСИЛ-а, за шта, као што видимо, постоје непобитни докази. Данас је ваљда свима јасно да се 2003. неоконзервативци нису бринули за ирачки народ. Знали су и да Садам Хусеин не поседује никакво оружје за масовно уништење, међутим, сада, исто као и онда, једнаким жаром заговарају војно решење кризе у Ираку.

Једнако тако је свима јасно да јастребове у америчком Конгресу ни данас није брига ни за Ирак, те да имају посве друге циљеве, од којих би један врло лако могао бити онај на којег је указао ирански ајатолах Сајед Али Хамнеи, који је рекао „како Вашингтон у Багдаду жели поставити марионетску власт „, чиме би се пресекла и директна комуникација Техеран-Багдад-Дамаск-Бејрут, те потврдили уносни уговори америчких компанија у земљи у којој производња нафте незаустављиво расте. У случају да пропадне заузимање целог Ирака, што ће можда бити немогуће због Курда на северу земље, Сједињене Државе, али и Саудијска Арабија и Израел, бити ће задовољни и с исламистичким калифатом који ће надзирати довољно нафтних лежишта и рафинерија, те на два дела „пресјећи „фамозни“ шиитски полумесец“, који годинама узнемирује вахабитска клерике на Арапском полуострву.

Међутим, тада би се остварили искључиво минималистички циљеви, али што се заиста крије иза улоге Вашингтона, који се намеће као „спасилац“ Ирака, те осталих регионалних сила попут Саудијске Арабије, Катара, Израела и Турске?

Одговор на ово питање можемо добити само ако избегнемо грешку и не посматрамо однос Вашингтона и наведених регионалних блискоисточних сила са сваком земљом у региону засебно, него ствари покушамо посматрати у контексту поново оживљеног пројекта „Великог Блиског истока“.

Пројекат „Великог Блиског истока“ су разрадили неоконзервативни стратези, а прва је о њему у јуну 2006. у Тел Авиву проговорила тадашња америчка државна секретарка Кондолиза Рајс.

Када се чинило да је коначно остварен, пројекат трпи два велика ударца – пад Муслиманске браће у Египту и сасвим изгледну победу сиријске војске над екстремистима и страним плаћеницима, међу којима су многи свесно, као Абделхаким Белхадј у Либији, а многи сигурно не, деловали у оквиру плана којег је 2. марта 2007. признао амерички генерал Весли Кларк, према којем је Америка још у време администрације Џорџа Млађег  Буша у пет година требало да заузме седам земаља: Ирак, Либију, Сомалију, Судан, Либан, Сирију и Иран.

Да није све тако као што тврди Тони Блер, који каже „како су узроци сукоба у самом регину и њиховој секташкој подељености“, те да су сукоби на Блиском истоку ипак наставак дугогодишњег континуитета спољне политике која се кроји далеко ван граница региона, говори изјава из 2011., када су се многи сетили изјаве генерала Кларка из 2007.

Узмимо, на пример, резиме говора челника Комунистичке Марксистичке Партије Индије, Sitarama Yechurya, који је 3. 11. 2011. године рекао:

„Рушење режима Муамера Гадафија и његово убиство претворило је Либију у“ протекторат „НАТО савеза и следећи циљеви ће бити Сирија и Иран. Сада сведочимо о појачаној агресивности империјализма у западној Азији и маневрима империјалистичких сила да дођу у доминантну позицију у приступу и контроли над нафтом и природним гасом. За ослабљене економије у САД-у и Европи, ресурси у западној Азији (на Блиском Истоку за нас Европљане оп.а.) су вредна награда. У Либији се искористио „танки покров“ народног устанка, а потом је из ваздуха интервенисао НАТО, док су се на терену заједно са побуњеницима борили катарски војници. Американци сада у Либији могу подизати базе за своје Афричко војно заповедништво Африке (АФРИЦОМ) и Медитеран може бити претворен у језеро НАТО савеза.

Сирија је следећи циљ и коначно Иран, што је рекао и амерички председник Барак Обама, „миротворац“ који је покренуо опасне припреме за рат с Ираном. Дестабилизација Сирије је део свеобухватног пројекта изолације Ирана. Иако би рат с Ираном био „тежак залогај“ и за САД, Обама сада води агресивну тактику у политичком обрачуну и на све стране тражи савезнике како би ојачао своју позицију у Произраелском лобију, стога је покренуо агресивну кампању против Ирана.

Након пада режима у Тунису и Египту, САД и НАТО су „у име демократије подржали народни устанак и успешно окончали операцију у Либији. САД и НАТО сада пуну пажњу могу усмерити на Сирију, арапску државу која тврдоглаво одбија да уђе у зону утицаја САД-а . Након што су се у Савету безбедности Русија и Кина супротставили резолуцији којом се позива на санкције и интервенцију у Сирији, САД су осмислиле начин да изазову промену режима у тој земљи. Турска, чланица НАТО-а, која традиционално има добре односе са Сиријом, сада постаје центар за борбу против сиријског режима. За САД и Израел је дестабилизација Асадове владе део стратешког сценарија како би се уклониле све владе у западној Азији које пркосе империјализму. Надаље, Сирија има блиске везе са Ираном који је највећи непријатељ САД-а. “

Након што прочитамо шта је пре више од две године говорио лидер индијских комуниста, ништа не изненађује опширна анализа коју је са почетком активности ИСИЛ-а у Ираку објавио  New Eastern Outlook у којој се аутор само надовезује на план Вашингтона према којем све владе на Блиском истоку (или западној Азији, свеједно оп.а.), које се не желе покорити империјалистичким интересима морају бити свргнуте. Ударна оштрица те стратегије су управо исламистичке екстремистичке групе, које су тај посао одрадиле у Либији, покушале у Сирији, а сад у Ираку стварају предуслове за последњи покушај свргавања Башара Ал-Асада. Касније следи Иран.

Аутор текста износи низ непобитних доказа, међу којима и умешаност службеног Загреба у наоружавају исламистичких група у Сирији, оружјем које сада видимо да га користи ИСИЛ у Ираку, као и путеве страних плаћеника у њиховом четворогодишњем „глобалном џихаду“ за рачун америчких налогодаваца.

Дакле, веровати да Вашингтон озбиљно мисли да униште ИСИЛ би било крајње наивно, будући да од 2007., па све до данас нити Конгрес, нити Бела кућа нису донели нити једну једину одлуку која би указала да се службена политика Вашингтона удаљила од пројекта неоконзервативаца Паула Волфовица, Доналда Рамсфелда, Дика Чејнија, Кондолизе Рајс, Роберта Кагана и других, међу њима и генерала Веслија Кларка чији интервју из 2007., којег је за Democracy Now дао новинарки Ејми Гудман, у делу којем наводи „седам земаља које су америчке трупе планирале освојити у пет година“, вреди чути још једном.

(Адванце)

Ознаке: АЛ Каида, анализа, Велики Блиски исток, Ирак, ИСИЛ, Н. Бабић, Сирија, Тони Блер