Ступајући почетком 2000-их у конфронтацију са САД, ради одбране свог права на независну политику и појас безбедности уз своје границе, Русија се докачила са себи равном нуклеарном силом која има искуство глобалне хегемоније.
Москва је имала и имамо две опције.
Прво. Водити са Америком рат на исцрпљивање, по могућству без праве борбе, деценијама одгризајући комадиће америчког утицаја, слабећи тако хегемона и, на крају, постићи колапс америчког глобалног финансијског и економског система и ревидирати норме успостављене током ере америчке хегемоније и правила међународних односа (да би се створио „храбри нови свет“).
Друго. Вратити се формату нуклеарне конфронтације из прошлог века и бити спреман у сваком тренутку спалити свет и себе у ватри нуклеарног сукоба са Америком.
Претња је ефикасна само када постоји спремност да буде реализована. Али, у случају нуклеарног оружја, таква спремност се може проверити само једном: ако се ракете не лансирају – онда се губи, а ако се лансирају – биће нерешено.
Све што је између (санкциони ратови, мањи оружани сукоби, конвенционални ратови са америчким вазалима, укључујући и њихове НАТО савезнике) у интересу је Сједињених Држава, јер се у потпуности уклапа у оквир њихове стратегије исцрпљивања непријатеља, без сопственог директног учешће у сукобу (чување слободе руку за било какве одлуке).
До 2022-ге смо успевали, иако све лошије и лошије, да следимо први сценарио (мирно, али дугорочно исцрпљивање америчког система).
Американци су успели да нас са својим заступницима 2022-ге гурну на пут војног сукоба, који Вашингтон сада покушава да развуче у времену, да му да додатну дубину, да још више укључи Европљане и тако нанесе Русији максималну моралну и материјалну штету.
Све што Русија ради од цариградских преговора 2022. до садашњих промена нуклеарне стратегије, покушај је да се ствари врате на први пут (мирно исцрпљивање САД). Америка, као одговор, покушава да увуче Русију што је дубље могуће у мочвару прокси-конфронтације.
У овој фази, као што је већ поменуто, Кремљ је схватио да само са расположивим снагама, без пристанка Сједињених Држава на компромисни мир, неће бити могуће изаћи из прокси конфронтације, чак ни са потпуним поразом Украјине, па је запретио преласком на други формат (са пуним нуклеарним одвраћањем по принципу „ко ће први да трепне?“
Оно по чему се данашње нуклеарно одвраћање разликује од нуклеарног одвраћања из 1970-их јесте недостатак поверења Сједињених Држава у нашу спремност за реални напад.
Таква спремност се може проверити само једном.
Уосталом, тренутни међународни односи се своде на својеврсну игру покера: само показивањем карата може се утврдити да ли противник блефира или има флеш ројал у рукама.
Дакле: само убеђивањем Сједињених Држава у неизбежност наше намере да одмах пређемо у формат нуклеарног рата пуног размера можемо да натерамо Вашингтон да преиспита своју политику према преговорима о компромисном миру.
Обећавање америчким европским бебама „застрашујућег удара” то само омета јер обмањује САД у погледу редоследа руских акција, терајући их да претпоставе да је могуће започети ограничени нуклеарни рат у Европи уз руско учешће и ограничити га само на то.
Боље је држати се мира до краја, али ако одлучите да се борите, онда морате одмах да ударите пуном снагом.
То даје барем малу наду да непријатељ, који је случајно пропустио први удар, више неће моћи да се подигне „са пода“.
Не смемо понављати грешку са почетка Специјалне војне операције, када нисмо хтели да пуцамо на „братски народ“, услед чега је рат – који је могао да потраје од неколиконедеља до пар месеци и да кошта обе стране највише неколико хиљада убијених – већ однео стотине хиљада живота.
Чак је нарастао до тачке опасности да прерасте у нуклеарни.
Рат није кухињски спор, са пљувањем у лице само радипровоцирања.
У нуклеарном рату морате одмах да разнесете главу противнику и да се надате да ће ваша глава неким чудом остати на раменима.