Прочитај ми чланакРусија и Иран имају веома различите приоритете у војној изградњи, и зато се одлично допуњују. Запад то одлично разуме, али више не може да заустави започету сарадњу.
Западни медији преносе да је Русија купила хиљаду јуришних и извиђачких дронова од Ирана, чиме је стратешка сарадња са Исламском Републиком подигнута на нови ниво. Извор ове вести био је либански новинар и политички аналитичар, Елија Џеј Маније.
Информација је била широко распрострањена у западним, а потом и руским медијима. Па, хајде да покушамо да схватимо колико ова гласина може бити поуздана и шта у пракси значе бројке које наводи извор.
Турска новинска агенција „СавунмаСанаииСТ“ објавила је 11. августа интервју са Халуком Бајрактаром, старијим братом и пословним партнером познатог турског произвођача војних дронова Селчука Бајрактара. Током разговора, предузетник је приметио да Баикар Дефенсе тренутно производи 20 дронова Баирактар ТБ2 месечно. Пакет поруџбина од 500 дронова биће завршен у наредне три године.
До почетка следеће године компанија очекује да ће овај број подићи на 30 дронова, односно један дрон дневно. Поред тога, компанија гради нову фабрику у Есенјурту. Ново предузеће ће омогућити производњу до 46 беспилотних летелица Бајрактар ТБ2 месечно.
Припремајући напад на Донбас, украјинске власти су намеравале да створе групу од око 90 Бајрактара, од којих је 60 требало да буде стално у стању приправности за употребу. Ове бројке показују да је 1.000 иранских дронова огромна флота, права ваздушна армија, којој, у ствари, не могу да се супротставе ни Украјина ни њени западни „партнери“. Међутим, као и увек, постоји неколико „али“.
Прво, не говори се ништа о домету дронова које је купила Русија. Друго, не говори се ништа ни о тајмингу уговора.
Москва не троши само новац на тешка јуришна возила, већ и на лаке извиђачке авионе и дронове камиказе, а Техеран би могао да пребаци Русији неке од дронова који се већ налазе у војсци.
Процењује се, да је укупан број тешких дронова, којима Иран располаже, неколико стотина.
Највреднији дронови за Русију су „Шахед-129“ и „Шахед-191“. Први од њих може да нанесе ударе по зачељу Оружаних снага Украјине, други да нападне украјински систем противваздушне одбране.
Логично је претпоставити да је уговор осмишљен на неколико година, и да подразумева не само пренос прве серије дронова, већ и накнадне испоруке, што ће омогућити одржавање броја беспилотних флота на довољан ниво.
Западни аналитичари кажу, да снабдевање тако велике серије дронова, доводи сарадњу Русије и Ирана на нови ниво.
„Роскосмос“ је 9. августа лансирао ирански сателит „Хајам“ у орбиту. Техеран тврди да је он лансиран да би се задовољиле потребе земље у управљању кризама, у областима урбаног планирања, вађења природних ресурса, рударства, пољопривреде и других сектора. Међутим, према америчким стручњацима, сателит ће омогућити иранској војсци да надгледа стратешки важне циљеве широм Блиског истока, укључујући и Израел.
„Русија је пристала да изгради и управља системом Цанопус-В, који укључује камеру високе дефиниције која ће Техерану пружити невиђене могућности, укључујући скоро континуирано праћење критичних локација у Израелу и Персијском заливу.“, објавио је амерички лист „Тхе Wасхингтон Пост“.
Американци тврде и да „Роскосмос“ неће одмах пренети контролу над сателитом Ирану, већ ће га прво користити за извиђање циљева на украјинској територији.
У последњој деценији Русија није посветила много пажње и довољно улагања у индустрију беспилотних летелица. Уместо тога, Москва се фокусирала на развој хиперсоничних ракета, које су успеле да достигну оперативни ниво ове технологије, испред САД. Интерес Русије за развој војске усмерен је на стратешке ракете са нуклеарним бојевим главама, док су беспилотне летелице заправо постале неопходност сваке војске.
Иран је такође развио своје ракете дугог домета, и прецизно навођене за постизање домета до 2.000 км, а успешно су коришћене у Ираку и Сирији против разних циљева. Међутим, као што видимо, Техеран се фокусирао и на интензиван развој индустрије дронова. Иран их је користио у Сирији, и преносио их својим савезницима у Либану, Сирији, Ираку и Јемену, такође поделивши искуство са Палестинцима у Гази.
С друге стране, Иран би могао бити заинтересован да добије борбене авионе Су-35, који су произведени за Египат, а које Каиро није узео, због страха да ће потпасти под секундарне санкције САД.
Према условима уговора, Египћани су требали да добију 30 авиона овог типа, али пре замрзавања посла, ваздухопловна фабрика „Ју А. Гагарина“ у Комсомолску на Амуру успела је да произведе само 15 авиона.
Иран је такође протеклих година показао велико интересовање за руске системе противваздушне одбране, посебно за С-400. Сарадња са „Роскосмосом“ омогућиће Ирану да значајно повећа ефикасност балистичких ракета и дронова. На пример, беспилотна летелица „Схахед-129“ друге генерације, када се контролише са земаљске станице, има домет од 300–400 км, а дрон има довољно горива за извођење борбених летова од 1.700 километара и трајектних летова од 3.400 километара.
Друга генерација ових дронова, по свему судећи, има систем сателитске комуникације, који омогућава да се у потпуности користи велики домет ових беспилотних летелица. Али проблем је што Иран не може сам да лансира сателите. Поред тога, он нема искуства у стварању таквих уређаја. Али Русија има и једно и друго.
Са руске стране, добробити сарадње са Ираном је такође тешко преценити. Русија је плански пропустила развој беспилотних летелица, са чиме се не тако давно сложио и Јуриј Борисов, који је дуги низ година надгледао питања државних одбрамбених налога на месту заменика премијера, а пре тога и заменика министра одбране.
Ствар је у томе што, за разлику од регионалних сила, Русија не може себи приуштити да се концентрише само на развој конвенционалних снага. Кључни фактор њене безбедности је атомско оружје, распоређено преко такозване нуклеарне тријаде. Најопаснија компонента су нуклеарне подморнице, са интерконтиненталним балистичким пројектилима.
Изградња радарских система раног упозоравања на ракетни напад, рад на ловцу пете генерације, развој хиперсоничног наоружања, инспекторских сателита и антисателитских ласера, стварање војне инфраструктуре на Арктику – свака од ових области захтевала је огромну концентрацију ресурса, како финансијских тако и интелектуалних.
Русија је истовремено спровела још десетак других програма, од којих је неуспех сваког повећао шансе за пораз у нуклеарном сукобу, зато јој је недостајао развој изузетно важне области – беспилотне летелице, и то није могла сама да реши.
Сарадња са Ираном омогућава затварање ове рупе. Руси су, преко потребно оружје добили, од људи који су стручњаци не само за употребу својих, већ и за отмицу туђих беспилотних летелица.
Сви проблеми обрнутог инжењеринга, логистике и производње су решени. Штавише, за употребу беспилотних летелица су спремне тактичке шеме, и све оно што у крајњој линији одређује ефикасност оружја на бојном пољу.
Свет се мења, и бивши светски лидери постепено губе моћ и стисак (погледајте број европских армија), а земље од којих нико, генерално, ништа није очекивао, одједном се испостављају као лидери у најпробојнијим областима (нпр., Турска са својим дроновима).
За Иран су беспилотне летелице биле једини начин да „раде у ваздуху“, пошто је развој авиона са посадом блокиран америчким санкцијама, и у потпуности су искористили ову прилику.
Ослобађање руских земаља од власти украјинског режима, далеко је од последњег рата овог века, зато је сарадња са Ираном, огроман стратешки адут за Русију, пише Влад Шлепченко за Царград.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 20, 2022
