Прочитај ми чланак

Индији прети катастрофа – потпуни карантин оставља људе без посла, многи умиру…

0

Мере потпуног карантина, којима је прошле недеље изложено 1.3 милијарди људи у Индији, полако се претварају у социјалну катастрофу.

Милиони Индијаца зависе од дневних зарада које сада не могу остваривати. Они који су довољно срећни да раде на пословима због којих смеју излазити из куће суочавају се с тешким проблемима – јавни пријевоз не ради – како доћи до посла?

Британски ББЦ разговарао је с једним од њих, зидаром Гоутамом Лал Минаом који живи у једном од села на северу Раџастана, а ради у суседном Гујарату. Према његовим речима тренутно преживљава само на води и крекерима.

Дневно је пре кризе зарађивао свега 400 рупија, односно само мало више од пет долара. Већину своје зараде шаље кући, породици То је сада прошлост, а мушкарац се морао пешке запутити кући. Данима је ходао у сандалама како би се вратио кући.

„Ходам дању и ноћу. Која ми је друга опција? Немам готово ништа новца, немам хране“, испричао је Гоутамо.

Притом није сам. Широм Индије милиони радника напуштају градове и враћају се домовима у руралне крајеве. Ради се о „радницима мигрантима“, у великом броју непријављених који су кичмени стув економије великих индијских градова – кувају, граде зграде, возе рикше, достављају, производе аутомобиле, шишају косу, достављају новине… Више од сто милиона њих, избеглих од сиромаштва у својим селима, живе у крајње неадекватним условима, а од прошлог недеље дословно су постали избеглице.

Стотине људи са руксацима, међу којима су жене и дјеца, напуштају велике градове и враћају се домовима. Њихова радна мјеста више не постоје, а пропале су и бројне твртке које су им омогућавале послове. ББЦ тврди да ово подсјећа на голему избјегличку кризу 1947. када је око петнаест милијуна људи избјегло према истоку и западу Пакистана. И ове 2020. стотине се избјеглица на свом путу суочава с глађу и умором, а медији доносе наслове попут „Индија се враћа кући“.

Потпуни карантин у Индији претвара се тако у праву хуманитарну катастофу.

Међу избјеглицама је и 90-годишња жена Кајоди која је до кризе продавала играчке на улици. Како би се вратила у свој родни Раџастан, из Делхија је морала пешачити више од стотину километара. Репортери ББЦ-а срели су је како једе крекере и пуши ручно мотану цигарету, наслоњена на старачки штап.

„Да могу, купила бих карту за аутобус. Али не могу, нема јавног превоза током општег карантена“, испричала је старица.

Репортери су на путу затекли и петогодишње дете које пешачи на рути од готово 700 километара уз свог оца, грађевинског радника. Путују према свом дому у средишњој Индији.

„Када сунце зађе станемо и одмарамо“, рекао је он.

Срели су и породицу са двоипогодишњом девојчицом.

„Морали смо отићи, нисам имала новца за храну“, рекла је мајка.

Међу избјеглицама је и 26-годишњи Рајнеш, запослени у аутоиндустрији који до свог села мора пешачити око 250 километара. Путовање ће му трајати најмање четири дана, израчунао је.

Неки не могу издржати такве напоре. Прошле недеље 39-годишњак је преминуо од исцрпљености на 300 километара дугом путу од Делхија према Мађа Прадешу, 62-годишњак је колабирао и умро недалеко Гујарата, а четворо миграната прегазио је камион на путу у мрклом мраку.

Службене власти позивају раднике да не напуштају градове, поготово како се у великим групама не би заразили новим коронавирусом, но не нуде решење за преживљавање тих људи.

„Желети ићи кући нормално је у време кризе. Индија шаље авионе за неке од њих, но немогуће је организовати превоз за толико људи, неки ће напросто морати да пешаче“, рекао је Шекхар Тумпа, уредник локалних новина „Тхе Принт“.

ББЦ подсећа на кугу која је у Индији избила 1994., када је половина великих градова напуштено. Ситуација умногочему подсећа на та црна времена, а не назире јој се крај. Као и увек, напомињу аналитичари, најугроженији ће бити – сиромашни.