Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Присуство у свемиру доноси престиж на Земљи.
Спознаја која је од средине прошлог века била окосница свемирске трке између Сједињених Држава и Совјетског Савеза, зачета развојем ракетне технологије и настављена истраживањем космоса и слањем сателита у Земљину орбиту, у протеклим деценијама проширила је број актера. Освајање свемира за земље које доживљавају економски бум, посебно другу највећу економију, Кину, израз је националног поноса, али још више значаја свемира за економски и војни напредак.
Кинески свемирски програм доживљава нагли развој током последње деценије. Протекле недеље Кина је успешно окончала пету космичку мисију са људском посадом, која је, иначе, део тестова за планирани програм самосталне кинеске свемирске станице. Најмногољуднија земља је данас једина, уз Русију, која активно шаље људе у космос и планира ове године спуштање летелице без посаде на Месец.
Развој свемирског програма омогућава Кини да постане конкурентнија на комерцијалним и војним фронтовима који су све више зависни од космичке инфраструктуре, способне да оперише подацима у реалном времену. Иако у овом погледу САД још убедљиво предњаче, свемирско око постаје „свевидеће“ за све више нација, отварајући својеврсни космички хладни рат.
Започета у време затегнутих односа САД и СССР после лансирања сателита „Спутњик“ 1957. године, свемирска трка се наставила надметањем у развоју космичке технологије која је у време Хладног рата имала и значајну војну примену. Најжешће такмичење било је током шездесетих година прошлог века, али је почело да се смирује после слетања Апола на Месец. Заједнички пројекат „Аполо-Сојуз“ 1975. године отворио је нову страницу сарадње, али и ривалства, између САД и СССР, с тим што су сада у трку почеле да се укључују и друге нације развијањем својих свемирских програма.
Из космоса у кухињу
Више од хиљаду вештачких сателита кружи око Земље, преносећи податке и олакшавајући даљинско очитавање података о времену, вегетацији или кретању људи. Много од микротехнологије која подстиче свакодневне активности потиче од истраживања које је почетно покренула свемирска трка. Русија је остала неприкосновени лидер у прављењу ракета, САД су супериорне у електроници, даљинском очитавању, навођењу возила и роботском управљању.
Међународна свемирска трка, у новом облику, креће крајем прошлог века, када Европска свемирска агенција (ЕСА) преузима вођство у лансирању комерцијалних ракета са „Аријаном 4“ и улази у надметање са америчком свемирском агенцијом (НАСА). Амбиције ЕСА кулминирају амбициозним програмом „Аурора“ чији је циљ слање људске мисије на Марс пре 2030. године, и коинцидирају са сличним америчким плановима.
У међувремену, док САД, Русија и Европа настављају напоре у ширењу космичких активности, Кина, Индија и Јапан све интензивније истражују свемир.
Успешни кинески летови са људском посадом, планови за свемирску станицу и базу на Месецу, теку паралелно са индијским лансирањем беспилотне лунарне мисије „Чандријан“ 2008. године и амбицијама ове земље за летове са људском посадом и мисијама до Марса.
Друга врста свемирске трке отвара се и између комерцијалних свемирских компанија. Рани напори у „свемирском туризму“ су кулминирали 28. априла 2001, када је Американац Денис Тито постао први свемирски туриста када је посетио Међународну свемирску станицу на руском „Сојузу ТМ-32“. Такмичење приватних суборбиталних летелица је призвало нову свемирску трку и између приватних компанија.
