Прочитај ми чланак
Циљ већине садашњих илегалних миграната из Африке и са Блиског Истока представља Велика Британија. Сви одавно знају да тамо постоји социјални програм који омогућује да се добију статус избеглице и финансијска помоћ. Већ Француска нема неки такав систем. Она прихвата само оне, који могу да докажу да им је потребан политички азил.
Зато на нешто тако могу да рачунају само појединци. Односно – привремена могућност за боравак – само толико. Али уколико се, када добијени период боравка истекне, не врате кући, следе им затвор и депортовање. Наравно, има и оних који имају „среће“ и они се крију од француске полиције по неколико година. Таквих „срећковића“ у Француској има већ неколико стотина хиљада.
Сви нови илегалци желе да се преко Ла-Манша пребаце у Британију. Зато се из читаве Европе хиљаде људи сакупљају у лучком граду Калеу, на француској страни канала. Испод канала је Евротунел, дуг 50 километара. Ако се има среће, могуће је сакрити се у огромном камиону. Полицајаца са псима има много, они се труде да раде пажљиво и велики део „афричких туриста“ бива „уловљен“. Само у овој години је 37.000 миграната покушало да прође Евротунелом. Осим камиона, они често користе и кровове путничких експреса који сваки час наилазе. Али то је прилично опасна „врста спорта“ јер је брзина возова преко 160 км на сат. Често се таква „путовања“ завршавају трагично. Али мигранте то не зауставља – машта о ситом животу Британаца је понекад важнија и од живота.
Једноставно – већина тих несрећника верује да ће баш они да имају среће. То се догодило и 40-годишњем Суданцу Абдули Рахману Харуну. Он је пешке прошао пругом Евротунела из Калеа до британске вароши Фолкстон. Тамо га је срела локална полиција. Сада треба да га пажљиво пребаце и сместе у затвор. Најважније је да Суданац, док буде с оне стране браве, својим сународницима не исприча своју „успешну причу“ о пребацивању на британску територију. Јер за такво путешествије треба да се буде не само одлично спортски припремљен, већ и да се брзином муње може реаговати како би се у правом тренутку склонило од експрес-воза који јури невероватном брзином.
Шта више, Абдула је и Французима, и Британцима практично показао да не постоји ни електроника, ни камере које могу поуздано да заштите путнике што су одлучили да из Париза отпутују у Лондон. За њихов живот и здравље одговарају не само Министарства унутрашњих послова Француске и Велике Британије (то је њихова директна обавеза), већ и компанија Eurotunnel која се бави одржавањем тог јединственог објекта испод Ла-Манша. Фирма је за допунске сигурносне мере само до сада, у овој години, потрошила 13 милиона евра. Испоставило се да је и то недовољно, када већ обичан судански илегалац може да превари комплетну електронику, и искусне полицајце.
Извор: Фонд Стратешке Културе – Борис Степанов
