Прочитај ми чланакЕвропска унија каже да жели да формира војску, али није јасно ко ће бити надлежан да одлучи када та војска треба да буде употребљена? Ко ће наредити команданту снага ЕУ да интервенише у овом или оном делу планете?
Када је пре седамдесетак година посејено семе из ког је никла Европска унија, осим Заједнице за угаљ и челик била је предвиђена и Заједница европске одбране. Пројекат из педесетих година прошлог века био је пар еxцелленце политички и предвиђао је и формирање заједничке војске. Штавише, Европска одбрамбена заједница била је замишљена као политичко ребро које је требало паралелно да се развија са економским – са коначним циљем уједињења.
Међутим, Француска се снажно успротивила идеји стварања заједничих оружаних снага. Још није била рођена Пета република Шарла де Гола, али ни Четврта република свакако није била дефицитарна грандеуром. У Паризу су већ одмакли у развијању сопственог нуклеарног програма, тзв. „Форце де фраппе“ и нису имали намеру да га деле са другим савезницима.
Иронија судбине је да је Француска, због чије хегемонистичке вене није створена Европска одбрамбена заједница, данас главни спонзор стварња заједничких оружаних снага. То је потврда да добре идеје никада не застаревају, а Европа од пада Римског царства није имала заједничку војску.
Наравно, европске оружане снаге се гледају са подозрењем у Вашингтону. У Пентагону и Стејт департменту нису ни за јоту променили став о сарадњи између НАТО-а и ЕУ по питању одбране који је формулисала Медлин Олбрајт крајем деведесетих година као фамозно 3Д: Но Децоуплинг, но Дуплицатион, но Дисцриминатион. Односно: нема раздвајања, нема дуплирања и нема дискриминације.
Европске оружане снаге
Прошло је 65 година од Римског уговора, економске интеграције су поодмакле, али се и потврдила теорија да економија продубљује само економске односе а да су политика, па самим тим и заједничка одбрана, сасвим други шпил карата. Са последња три проширења Европске уније у 21. веку распршена је илузија да ће са заједничким тржиштем и увезивањем економија бити створени услови за наднационалну и интегрисану ЕУ.
Интересантно је да су у Мастрихту истовремено, почетком деведесетих година прошлог века, настале идеје монетарне уније и заједничке спољне и безбедносне политике. Прошлог првог јануара прославили смо 20 година од увођења евра, док су заједничка спољна и безбедносна политика само мењали име, скраћенице и планове који су остали мртво слово на папиру, попут формирања тзв. „Баттле гроуп“, заједничких снага за деловање од 60 хиљада војника.
Европска унија каже да жели да формира војску, али и даље није јасно ко ће бити надлежан да одлучи када и како војна снага треба да буде употребљена? Знамо да ће ЕУ располагати са шест хиљада војника, али и даље немамо одговор на питање: ко ће наредити команданту снага ЕУ да интервенише у овом или оном делу планете?
Питање није реторичко. Војска ЕУ није замишљена као формација која би требало да брани неку од чланица, то је већ задатак НАТО-а. Њена намена би требало да буде офанзивна и у функцији заштите интереса ЕУ. Ту долазимо већ до прве две тешко премостиве препреке: прва је заједничка спољна политика, а друга је обавештајна служба.
Разрока спољна политика
Европска унија пати од хроничног проблема разроке спољне политике. Чланице ЕУ често, готово по правилу, воде спољну политику гледајући само свој интерес и тешко излазе из својих уских националних оквира. Постојање заједничке спољне политике је предуслов да би могло уопште да се прича о заједничкој одбрамбеној политици.
У друштву 27 држава чланица ЕУ приоритети као и претње по правилу су различито перцепирани. Русија је претња само за источноевропске и скандинавске земље, док остатак Европе, пре свега Италија, Немачка и Француска, имају сасвим другачији приступ.
Питање обавештајне службе још је компликованије. Између партнера у Унији постоји релативно низак степен сарадње и дељења информација, па је веома тешко поверовати или замислити да би могла да постоји наднационална обавештајна служба.
Из претходна два питања произлази и треће, такође емпиријско: да ли је могуће да 27 шефова држава или влада са различитим интересима, расположењима јавног мњења, традицијама и политичком позадином могу да донесу одлуку о ратним акцијама које би носиле и ризик да се војници враћају у ковчезима са свим пратећим реакцијама и последицама.
Пример Либије у последњих 11 година је еклатантан: од свргавања режима Муамера ел Гадафија које су спровели британски премијер Дејвид Камерон и француски председник Никола Саркози против интереса Италије и против воље Немачке, до актуелне поделе где имамо државе чланице ЕУ које подржавају власт у Триполију и оне које су на страни Киренајке.
Добар пример је и однос Париза и Берлина у трци у наоружању Грчке и Турске: Французи наоружавају Грке, а Немци Турке. Француска је продала Атини три фрегате у функцији одбрамбене политике од све агресивније Анкаре. На другој страни Немци су продали Турцима шест подморница подривајући Грчку, Италију, Француску и Шпанију.
Стратешки компас
У последњих пар деценија креиран је наратив о Европи као „грађанској сили“. ЕУ је пројектовала о себи слику као о простору слободе и правде инсистирајући на ставу да све мора да буде базирано на праву и судским одлукама. Сликовито речено, у свету месождера и тираносауруса, ЕУ је решила да буде биљојед и диносаурус, неспремна да се суочи са чињеницом да се међународно право не базира на праву већ на односу сила на терену. Зато високи представник за спољну политику Европске уније Жозеп Борел, као и његови претходници, може само да изражава жаљење, забринутост и да позива на дијалог и поштовање међународног права.
Стратешка аутономија о којој прича Емануел Макрон не значи аутономију од НАТО-а, а још мање најаву изолационизма ЕУ. Стратешка аутономија значи да ЕУ има способност и капацитете да реагује сама када и где је то неопоходно, чак и када партнери из НАТО-а оклевају или имају другачију позицију. То се пре свега односи на Медитеранско море, Балкан и Блиски исток.
У марту би требало да буде усвојен „Стратешки компас“ са веома амбициозним планом да постави смернице за развој заједничке политике безбедности и одбране ЕУ у следећих десет година. У оквиру документа који је припремио високи представник Жозеп Борел предвиђено је и формирање „ЕУ Интервентион Форце“ од пет хиљада људи, а оперативна база ће бити у Бриселу.
Новину би требало да представља начин одлучивања употребе Европских интервентних снага. Неће бити потребна консензусна одлука већ ће се одлучивати по систему „Ад хоц Цоалитион“. У преводу, одлуке ће се доносити већином чланица спремних на појачану сарадњу. Поменута формација се често апострофира, помало претенциозно, као зачетак будуће војске ЕУ.
У сваком случају, нова формација би требало да буде функционална 2025. године. Идеја је да буде оспособљена да делује као снага за обучавање на терену, чак и у турбулентним театрима попут афричког или блискоисточног, као и да је у стању да спроводи две оперативне мисије истовремено на различитим мердијанима. Државе чланице ЕУ неће бити обавезне да подрже њихово деловање и поред тога што ће „интервентне снаге“ деловати под капом ЕУ.
Дезинформације из трећих земаља
Међутим, пре формирања „Европских интервентних снага“, биће установљена и јединица оспособљена за хибридне ратове, као и тзв. превентивна дипломатија са циљем да делује одвраћајуће на оне који желе да нападну европски сајбер простор. У 2023. години планира се оснивање јединице која би систематски скупљала податке о медијским манипулацијама и ширењу дезинформација које долазе из трећих земаља.
Није тешко закључити да је циљ формирања ових снага јачање сарадње између држава чланица које то желе, као и да иза пројекта стоје три највеће државе ЕУ – Немачка, Француска и Италија.
Нови тип сарадње који се жели остварити у доброј мери подсећа на кооперацију између тзв. „Пет очију“ (САД, Велика Британија, Аустралија, Канада и Нови Зеланд). И поред тога што су САД, Велика Британија и Канада у НАТО-у, њихова сарадња у оквиру „Фиве Еyес“ увек је била дубља и конфиденцијалнија него што је била у оквиру Северноатлантске алијансе.
Кључни играч у процесу стварања оружаних снага ЕУ, као и европске одбрамбене и спољне политике је Француска. Париз поседује две ствари које би Европску унију трансформисале од политичког „биљоједа“ у „месождера“: сталну столицу у Савету безбедности УН и нуклеарни арсенал.
Да ли је Макрон, или да ли ће било који председник Француске у будућности, бити спреман да се одрекне позиције сталног члана СБ УН у корист ЕУ и да ли ће становник у Јелисејској палати икада желети да подели „атомско коферче“ са партнерима у ЕУ?
Али, није само Француска та која мора да се жртвује на олтару заједничке европске ствари. Да ли је Немачка, као најбогатија и најмногољуднија земља, спремна да, ако затреба, поднесе највећи трошак, економски и у животима војника? Да ли ће Холанђани и Скандинавци бити спремни да привхвате да њиховим војницима суди војни суд у Шпанији или Италији?
Пет најбројнијих армија у ЕУ
1. Италија има најбројније војне снаге у ЕУ. Италијанска армија има 248.000 војника и осталих запослених. Мана италијанских оружаних снага је што имају само 20 хиљада резервиста.
2. Француска располаже са 204 хиљаде војника а француска армија се сматра најспособнијом, најобученијом и најефикаснијом, не само у ЕУ већ и на свету. Осим што располажу свим видовима најмодернијег наоружања, Француска има чак 183 хиљаде резервиста.
3. Немачка и поред тога што је највећа и најбогатија држава ЕУ заузима тек треће место. „Бундесwехр“ има само 180.000 припадника, пре свега због поразних искустава из Првог и Другог светског рата. Компаративна немачка предност је веома моћна војна индустрија. Попут Италије, и Немачка има веома лимитирани број резервиста, тек 30.000.
4. Грчка и поред тога што спада у релативно мале чланице ЕУ располаже са четвртим оружаним снагама. Грка има тек мало више од 10 милиона а имају војску која броји 162.000 припадника са буџетом од близу седам милијарди евра. Атина троши највише на војску по глави становника у ЕУ. Мотив има само једно име: Турска.
5. Шпанија располаже војним трупама које су веома цењене на Старом континенту и у свету. Осим копнених трупа, Шпанија је посебно поносна на своју морнарицу и авијацију. Мадрид располаже са 124.000 војника и резервним саставом од 50 хиљада људи.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 21, 2022
