Пре пет година, 28. марта 2011. године, амерички председник Барак Обама обратио се нацији путем телевизије, да би објаснио, зашто је Америка поново почела да бомбардује Блиски исток, овај пут Либију.

Обама је уверавао суграђане да се војна операција обавља искључиво ради „заштите цивилног становништва од зверстава Моамера Гадафија“, да је у потпуности у складу са резолуцијом Савета безбедности УН №1973, и да је спроводи широка коалиција земаља, укључујући чланице Лиге арапских држава. Председник САД је посебно нагласио да су „брзе и координисане акције коалиционих снага“ спасиле 700.000 људи у граду Бенгазију од масакра, који је хтела да почини либијска војска.

Све је то било у најмању руку полуистина.

Резолуција Савета безбедности је била „протумачена“ прилично произвољно. „Хуманитарна мисија“ за заштиту цивила – „стотина хиљада невиних мушкараца, жена и деце“ – веома брзо се претворила у тотални рат, у којем су америчке (као и француске и британске) ваздухопловне снаге постале авијација побуњеника.

Учешће војних снага Катара и Уједињених Арапских Емирата (као представника Арапске лиге) у операцији је било чисто демонстративно. Штавише, Саудијска Арабија, УАЕ и Оман су веома брзо почели сопствене, паралелне активности за финансирање радикалних исламиста, као и организацију шверца оружја из Либије у Сирију, где је такође почињао грађански рат.

Приличан број чланова администрације Беле куће се супротстављао војној акцији у Либији. Чак се и Пентагон скептички односио према операцијама, не желећи да због новог конфликта мења утврђену логистику снабдевања трупа у Ираку и Авганистану. Како је рекао тадашњи амерички секретар за одбрану Роберт Гејтс, одлука је донета прегласавањем при чему је главни заговорник употребе силе била тадашња државна секретарка Хилари Клинтон.

Готово сви помоћници Клинтонове, који су пристали да разговарају са новинарима, истакли су, да је од самог почетка немира у Либији, она увидела за себе прилику да се наметне и да је учинила све да диригује развојем догађаја. После две безбојне године на функцији државног секретара коначно јој се указала прилика да се истакне и уђе у анале историје.

Мада је Барак Обама принудно, а у неким случајевима и због незнања, „избегавао истину“, госпођа Клинтон је користила лаж намерно и смишљено. Навешћу само најфлагрантније примере.

Лагала је да у Либији постоји алтернативна влада састављена од „либерално оријентисаних“ опозиционара, спремна да преузме власт. На тај начин је рођена технологија проналажења тзв. умерених опозиционара међу многобројним до зуба наоружаним радикалним исламистима.

CIA је, по жељи Хилари, у Либији пронашла Махмуда Џибрила, човека који је био образован и који је течно говорио енглески. Он је доведен у Париз, где је државној секретарки рекао оно што је она хтела да чује. Фотографисан је са њом и проглашен „утицајним лидером Националног прелазног комитета“.

Помоћник Клинтонове, Филип Гордон је касније признао The New York Times да су сви који су се састали са Џибрилом, схватили из разговора са њим да никакво обједињено, а тек не „умерено руководство“ побуњеника не постоји, а да су главна снага, која се супротставља Гадафију, у најбољем случају, непознати наоружани људи, а у најгорем – представници екстремистичких организација добро познатих и тајним службама и Стејт департменту.

Хилари је такође лагала администрацију и председника, ако се Америка одмах не умеша у сукоб, да ће арапско-европске снаге „све извести саме“. У ствари, иако су Британци и Французи имали своје разлоге да се баве Гадафијем, они су само на почетку стране интервенције у Либији играли водећу улогу. Након првих бомбардовања су све акције – политичке и војне – почели да координирају из Вашингтона.

Хилари је интензивирала лажи. Уверавала је да се, упркос увођењу зоне забране летова, Гадафијеве трупе и даље спремају да освоје Бенгази и да ће либијска војска, ако се не предузму одлучне акције, у крви угушити „престоницу младе демократије“.

У стварности су се владине снаге биле повукле из града и почеле да траже могућности за примирје и преговоре.

Адмирал Чарлс Кубик се касније поверио новинарима да је његов контакт у либијским оружаним снагама не само тражио прекид ватре, већ није искључио ни могућност да породица Гадафи напусти земљу. Кубик је контактирао Заједничку команду NATO-а у Африци а неколико дана касније му је наређено да обустави преговоре, при чему, како му је рекао пријатељ у штабу, „наредба није дошла из Пентагона“.

У контакте са либијским руководством такође су били укључени и бивши командант NATO снага у Европи, генерал Весли Кларк, бивши премијер Велике Британије Тони Блер, као и дипломате из УН и Афричке уније. Све је указивало на то да је мирно решење могуће. Међутим, Стејт департман је игнорисао резултате шатл-дипломатије, иако је рад на тражењу дипломатских решења – директна обавеза сваког министарства спољних послова.

Неки подаци дошли су директно до председника. Чиновник Стејт департмента Дерек Кол се сећа да је на састанку кабинета Обама питао да ли треба преговарати. Министар одбране Роберт Гејтс је ћутао, а Хилари је рекла да је опасно оклевати – јер време може бити искоришћено за прегруписавање снага либијске владе.

У августу 2011. године, све се окончало заузимањем Триполија и бекством Гадафија, кога су касније заробили и брутално убили побуњеници.

Још се сви сећамо Хилариног предаторског „Вау!“. Ти снимци су обишли све светске ТВ канале.

Годину дана касније, у септембру 2012. године, у „новој демократској Либији“ десила се трагедија у Бенгазију. Убијена су четири америчка држављанина, укључујући и личног изасланика Клинтонове, амбасадора Кристофера Стивенса и његовог помоћника Шона Смита.

Стивенс је не једном, не два или три пута, молио Стејт департман да ојача заштиту конзулата или, у најгорем случају, да евакуише његово особље, али одговор је увек био негативан. Хилари је одбијала да званично призна да у „главном граду либијске демократије“ екстремисти воде коло.

Конзулат је освојен на јуриш и спаљен од стране екстремистичке групе, а неки од учесника у нападу били су задужени за одражавање реда – по директном договору са владом у Триполију – а касније су се придружили Исламској држави.

Неколико недеља Стејт департмент је тврдио да је конзулат страдао у изненадном избијању насиља током протестне акције. Терористичка верзија догађаја је објављена много касније, када више није било сумњи и медији су из минута у минут објављивали развој догађаја тих за САД трагичних дана.

Помоћ већ нападнутом конзулату није стигла од безбедносних снага из Триполија, нити од специјалног одреда из италијанске NATO базе „Сигонело“. Дипломате су спасили агенти CIA који су малтене на своју руку долетели у Бенгази.

Додатно оглашавање Хилари није било потребно.

Као што је открио истраживачки новинар Питер Швејзер, госпођа Клинтон је сакрила од америчке јавности не само стање у Либији, већ и сумњиве активности корпорације Lundin Mining, која је великодушно донирала новац у Фонд Клинтонових.

Тако су корупција, кукавичлук, некомпетентност и сујета Хилари Клинтон довеле до уништења либијске државе, и претварања њене територије у рај за терористе. А и до погибије америчких дипломата.

Пре и после либијског рата, државна секретарка Клинтон ни са чим није скренула пажњу на себе.

Она је посетила 112 земаља, али није закључила ниједан значајнији споразум. Штавише, тим потпредседника Џозефа Бајдена током 2009-2010. године ју је држао подаље од Обаминог унутрашњег круга и није јој дозвољавао доношење политичких одлука.

Истовремено, откривање хуманитарне катастрофе и „умерене опозиције“ у Либији драматично су повећали њен статус, али своју функцију ипак није сачувала.

Током текуће председничке кампање, Хилари се често позива на своје искуство и познавање међународне реалности. Међутим, о којој реалности, осим саудијског лобија и интереса других великих пријатеља (попут Lundin Mining) је реч?

Сигурно није о фамозном дугмету за „рестартовање односа са Русијом“ које је донето у Москву 2009. године!

Или, можда, има у виду своје непоновљиво искуство у проналажењу „умерене опозиције“ тамо где је нема и увођењу зона забрањених за летење?

Уосталом, она је тврдила у једној од предизборних дебата да се у Сирији мора увести зона забране лета, без освртања на присуство руских авиона у тој земљи! Њени ривали на страначким изборима – Берни Сандерс и тада још увек актуелни Мартин О’Мели – на то су само слегали раменима…

Сви схватају да говорећи о Хилари Клинтон говоримо о неуспесима, некомпетентности, корупцији, крвавим последицама, лажи и сујети. Стиче се утисак да многи лобији подржавају Хилари само зато што од ње очекују испуњење обећаног и плаћеног, али неизвршеног током њеног четворогодишњег мандата на функцији државног секретара. Бирачи из Демократске партије подржавају је само зато, што у партији нема достојног ривала, осим 74-годишњег социјалистичког старца Бернија Сандерса.

Међутим, није све тако ружичасто за њу у овим страначким изборима. Прошле суботе Сандерс је победио у још три државе – Вашингтон, Аљаска и Хаваји.

Ипак, Хилари је имала много среће са ривалима у сопственој странци. Она ће готово сигурно бити председнички кандидат Демократске партије. Али, како ће доказати своје „искуство“ и „знање“ у суочавању са Доналдом Трампом, који је не само јак у дебатама, него је још и окупио је веома моћан тим стручњака?

Можда рачуна на то да ће политички подељено америчко друштво више гласати против Трампа него против ње? Или можда поново рачуна на велике лажи? А можда рачуна и на то да неко и даље верује у њену компетентност?

Верујем да њене процене нису ништа боље од оних које је правила пре пет година – када је хаос називала „младом демократијом“, или годину и по дана касније – да ће се у Бенгазију све решити само од себе.

Пише: Дмитриј Дробњицки

Извор: Факти.орг

Ознаке: Дмитриј Дробњицки, Доналд Трамп, Исламисти, Либија, председнички избори, САД, Хилари Клинтон