Прочитај ми чланак“Чини се да сукоб национализма и глобализма, а не популизма с елитизмом, постају покретачка снага у одређивању политике у овој деценији”, пише Анатоле Калетски, главни економист куће Gavekal Dragonomics.
У свом чланку за портал невладине организације Project Syndicate, коју донирају Сорошево Отворено друштво, данска Фондација Политикен, Фондација ЗЕИТ-Стифтунг, те Фондација Бил и Мелинда Гејтс, Анатоле Калетски пише “како је тамо где се и не види, Сједињеним Државама, Италији и Великој Британији, да се не спомињу Кина, Русија и Индија, свугде вал националних осјећаја постао главна покретачка снага политичких догађаја”.
“У међувремену, нема толико доказа за наводни револт обичних људи против елите. У америчкој политици под предсједником Доналдом Трампом доминирају милијардери, а популистичку владу Италије воде неизабрани професори. У цијелом свијету се смањују порези на стално растуће приходе финансијера, технолошких стручњака и корпоративних менаџера, док обични радници живе стварност у којој је висока квалитета становања, образовања и здравствене заштита за њих недостижан сан”, тврди Анатоле Калетски, који покушава наметнути тезу да се у свијету “води рат између двије идеологије”, национализма и глобализма, независно о животном стандарду широких слојева становништва.
Обзиром ко и на којем порталу је објављена ова тезу, треба бити врло опрезан, јер ће се она вероватно провлачити кроз мејнстрим медије, само како би се јавно мнијење и незадовољство становништва канализирало у смјеру у којем неће штетити подузетничкој и финансијској олигархији, коју на Западу не можемо одвојити од, како га зове Калетски, “елитизма”.
“Превага национализма над егалитаризмом је посебно упечатљива у Италији и Великој Британији. Ове двије земље су некад биле познате по свом флегматичном ставу према националном идентитету. Британија се истиче по недостатку застава на државним зградама, а до референдума о Брекситу су људи били прилично равнодушни према својој држави. Није их чак ни занимао консензус око имена земље и хоће ли то бити Уједињено Краљевство, Велика Британија или Енглеска, Велс и Шкотска”, наставља Анатоле Калетски.
“Италијани су били још мање националисти. Од оснивања Европске уније су Италијани у њој деловали као најактивнији заговорници федерализма. До недавно су анкете јавног мнијења показивале да бирачи више вјерују руководству ЕУ у Бриселу него властитој влади у Риму. Италијани страствено воле своју културу, историју, храну и фудбаЛ, али је њихов патриотизам углавном повезан с регијама и градовима, а не националном државом. Они воле да им се влада из Брисела, а не из Рима”, увјерен је Калетски.
Порази глобалиста
“Крајње десне странка Лига, најмлађа чланица нове коалицијске владе Италије, звала се Сјеверна лига, а један од њених главних слогана био је: “Гарибалди није ујединио Италију, већ је подијелио Африку”. Главни политички захтјев странке био је укидање италијанске државе и на њеним темељима створити нову, под називом Паданија, коју би чиниле богате сјеверне покрајине Италије, а корупција и сиромаштво би остали Риму и југу земље. Што објашњава ову изненадну превагу национализма? У новом национализму Италије, Велике Британије, па чак и Сједињених Држава, нема толико позитивног патриотизма. Овај вал националног осјећаја заправо изгледа као ксенофобни феномен, као што је дефинисан од чешко-америчког социолога Карла Дојча, који је рекао како је народ једна група људи повезана заједничким заблудама о својом поријеклу и општој одбојности према својим сусједима”, наставља Калетски, који је за примјер узео, како каже, “чешког-америчког” политолога и социолога, који по властитом признању није знао је ли Јевреј, Немац или Аустријанац, будући да се родио у Аустроугарској монархији, да би касније узео чехословачко држављанство и на крају постао Американац.
“Тешка времена, ниске плате, неједнакост, регионална сиромаштва, политике смањења државне потрошње након кризе буде жељу да се пронађе жртвено јагње, а странци у овом случају увијек изгледају примамљива мета. Не постоји ништа родољубиво у милитантности Трампа усмјереној против мексичких имиграната и канадског увоза, националистичких одлукама нове владе у Италији или у познатој изјави Тересе Меј која је недавно рекла: ” Ако се сматрате грађанин света, тада нисте грађанин, јер не разумијете што значи држављанство.” Постоје и добре вијести за оне међу нама који смо још увијек поносни што смо “грађани свијета”. Ксенофобни покушаји да се странце окриви за економске потешкоће су осуђени на неуспјех”, написао је Анатоле Калетски, с чиме би се могли сложити, јер су за тешка времена, ниске плате, неједнакост, сиромаштво и политике смањења државне потрошње криве елите, којима и сам припада, а не странци.
Дакле, ако ништа, барем смо идентифицирали главног кривца, финансијску и подузетничку олигархију Запада, политичке вође на њиховом планом списку, који су главни кривци и за економску ситуацију у Еуропи и за масовни егзодус миграната који из ратом разореног Блиског истока и опљачкане сјеверне и субсахарске Африке кренули пут Еуропе. Али то “господин” Анатоле Калетски неће написати. Тај део је вјешто прескочио.
Даље у тексту појашњава како су покушаји да се током кризе гњев људи усмјери против похлепних банкара пропали и да ће се исто догодити с актуалном кампањом против иностраних утицаја, било да се ради о имиграцији или спољној трговини.
“У наредним мјесецима или годинама ће бирачи у Сједињеним Државама и Италији научиће исту лекцију као Британци, којима национализам и Брексит нису повећали плате”, тврди Калетски.
Антиглобализација
“Италија право да оптужује ЕУ, али је нова влада искористила успон национализма да нападе реформе Европе о којима зависи и успјех саме Италије”, наставља такозвани “стручњак”, унаточ чињеници да су Италију уништиле примене пензијских, радничких и других реформи, за које Калетски каже да коначно почињу давати резултате и да су се створили услове за економски опоравак, који је, након десетљећа рецесије, почео прошле године.
Идила за Италију. “Реформама” се створио дуг од 2 387 милијарди еура, што је 139% БДП-а.
Од Италије се тражи да нова влада не напусти сва три реформска пројекта, јер им се пријети како неће бити наде за обнову економског раста вероватно још једно десетљеће.
Калетски се дотакнуо у погрешне Трампове политике царина, тврдећи да ће Кина и Немачка лако наћи тржишта за своје производе, али је посебно занимљива закључна реченица која протурјечи уводу у којем сам одваја сукоб “национализма и глобализмом” од сукоба “популизма с елитизмом”.
У свом пропагандном есеју Анатоле Калетски на крају спаја оно што кроз цијели текст покушава раздвојити и признаје да је глобалистички елитизам заправо један термин.
“Супротност популистичком национализму није глобалистички елитизам већ економски реализам. И на крају ће превладати реалност”, увјерен је Анатоле Калетски.
