Прочитај ми чланакВјера је прије свега и изнад свега жеља да Бог постоји.“ (Мигел де Унамуно (Miguel de Unamuno y Hugo), 1864-1936, шпански (баскијски) филозоф и писац,) „Имамо сасвим довољно религија да бисмо се мрзјели, али не довољно да бисмо вољели једни друге.“ (Џонатан Свифт (Jonathan Swift), 1667-1745, ирски писац, сатиричар и свештеник)
„- Како прочишћавамо свијет? – упита један ученик.
Ибн ал Хусеин одговори:
„Живио једном у Дамаску један владар по имену Абу Муса ал Кумаси. Сви су га уважавали због његове мудрости, али нико није знао да ли је добар човјек. Једне вечери греда која је носила кров попусти и кућа у којој је становао са својом женом сруши се до темеља.
Сусједи, ужаснути несрећом, почеше да откопавају рушевине. У неко доба успјеше да пронађу жену. Али, она им рече: – Пустите мене. Спасите прво мог мужа који је сједио негдје отприлике тамо.
Сусједи уклонише шут са назначеног мјеста и пронађоше владара. Но, он ми рече: – Спасите прво моју жену која лежи негдје отприлике тамо.“
Кад неко поступа као овај пар, прочишћава цио свијет својом вјером и љубављу.“ (Пауло Коељо (Paulo Coelho, 1947, бразилски писац. Према дневном листу „Политика“, од 5.августа 2007.године)
Геополитика проучава узрочно-последичну повезаност политичке моћи (државне власти) и географског простора, односно утицај и дјеловање географског положаја (геопростора), као и културних, демографских, војних, природних и економских фактора неке државе на њен међународни положај. То је интердисциплинарна наука јер обухвата политичку географију, историју, економију, право, социологију…Уже схватање геополитике подразумијева географски детерминизам, односно да географски фактори условљавају или одређују државну политику. Шире схватање геополитике обухвата сваку повезаност географије и политике државне власти.
Практична геополитика је борба за контролу географског простора.
Геополитику као науку утемељио је Фридрих Рацел (Friedrich Ratzel,1844-1904, њемачки географ, етнограф и професор географије на Универзитету у Лајпцигу). Инспирисан Дарвиновом теоријом еволуције, државу је упоређивао са живим суперорганизмом који се рађа, расте, достиже свој врхунац (пуни развој), опада и умире. Главна обиљежја државе су: политика = моћ и простор = народ. Да би држава опстала, мора не само да штити своју територију и ресурсе, него да тежи да их увећа, односно да заузме свој животни простор (њем. Lebensraum). Ширење државних граница је одраз здравља једног народа. Борба за животни простор се своди на борбу за опстанак. Народ и тло одређују карактер државе и њен политички живот.
Термин „геополитика“ потиче од шведског политиколога Рудолфа Кјелена (Ћелена) (Rudolf Kjellen,1864-1922), (из 1899.године) и један је (географски) од пет елемената његове теорије државе. Тумачио је да је геополитика наука о држави као живом, географском организму који се мијења и развија у простору или као појави у простору који заузима према другим државама.
Геополитика ислама исходи из „Курана“ (Kur’an), Божје (Aлахове) Објаве Посланику (арап. Nebij) Мухамеду (почетком 7.вијека). „Куран“ је и Божја наредба за све муслимане. Ислам (арап. „преданост Богу“) је религија која прописује укупни живот вјерника, а муслиман је онај који се потчињава, покорава Богу.
Цитираћу неколико ајета (реченица) из „Курана“ („Kur’an časni“, „Stvarnost“ Zagreb, 1985, са коментаром Dželaluddina Čauševića, четвртог реис-ул-улеме и муфтије (вјерског поглавара муслимана), за вријеме краљевине Југославије):
„Kod Boga je (prava) vjera samo islam…“ (3;19) Коментар: „…Islam koji je prirodna vjera čovjekova bio je vjera svih Božjih poslanika…“?!
А Божји посланици, по „Курану“, између осталих, били су и Адем (Адам), Нух (Ноје), Јакуб (Јаков), Муса (Мојсије), Илјас (Илија), Јахја (Јован Крститељ) и Иса (Исус)! Из оваквог тумачења „Курана“ исходи да је ислам био (природна) вјера првог библијског човјека, као и родоначелника јудаизма (Мојсија) и хришћанства (Исуса Христоса), иако је ислам утемељен вјековима послије Божјих Објава тих религија?!
„…Objavljen mi je ovaj Kur’an da njime opomenem vas i onoga do koga dopre…“ (6;19) Коментар: „Ovaj ajet nam jasno i otvoreno kaže da Hazreti (Узвишени, Поштовани – М.Г.) Muhammed…nije poslan samo Arapima koji su ga vidjeli i slušali, nego da je upućen svim narodima da ga trebaju svi slijediti do kojih Kur’an dopre i stigne. Dakle, on je poslan čitavom čovječanstvu da ga s Kur’anom povede stazom sreće i spasa.“
„…vjerujte Allaha i Njegova poslanika, vjerovjesnika, nepismenoga, onoga koji vjeruje u Allaha i Njegove riječi. Slijedite ga da biste bili na pravom putu.“ (7;157) Коментар: „Hazreti – Muhammedovo poslanstvo obuhvata čitavo čovječanstvo…poslan (je) da ujedini sve narode, da odstrani sve razlike koje se među njima nalaze kao: narodnost, boju, jezik, rasu, i ostale različitosti, da pokaže pravi put čitavom čovječanstvu.“
„…(Muhammed) je Allahov Poslanik i završetak vjerovjesnika…“ (33;40) Коментар: „Poslije Hazreti-Mehammeda se neće više pojaviti nijedan poslanik. S dolaskom Hazreti-Muhammeda je vjera usavršena i upotpunjena (5;4) i Hazreti- Muhammed je poslan svim narodima.“
Дакле, ислам, као „усавршена и употпуњена (коначна)“ и „права и природна вјера“, треба да буде религија читавог човјечанства.
За све муслимане важи шеријатско право (arap. šaria – прави пут), као скуп прописа вјерског права (фикх) и световног права (кануни) који уређују односе у исламској заједници. Вјерско право се заснива на „Курану“ и Сунету (Хадису – Пророкова животна стаза, његове ријечи и дјела) – изворима права који су Божанског поријекла и сакралне природе.
Вјерско право је трајно, непромјенљиво и важеће за све муслимане свијета. Кануни су важећи само за одређене земље (чак и ужа подручја) и могу се мијењати.У исламској традицији, геополитичко схватање свијета заснива се на концепцији Уме (арап. Ummah- глобална, наднационална заједница), која обухвата „Дом (Кућа) мира – Свијет вјере)“ (арап. Dar al Islam), коме је супротстављена „Дом (Кућа, Свијет) рата“ (арап. Dar al Harb). „Дом мира“ обухвата народе и територије које су под контролом муслимана и на којима влада шеријатско право, односно исламско законодавство. То је муслиманско царство. Насупрот томе, „Дом рата“ се односи на народе и територије које нијесу под контролом муслимана. Њих дијели промјенљива граница која зависи од тренутног односа војно-политичких и других фактора. Између њих влада стални и трајни сукоб, све док се „Дом рата“ не претвори у „Дом мира“, односно док се не успостави јединствена глобална исламска држава – калифат и док „Aлах не овлада свим људима и земљама“.
Остварење калифата је обавеза која проистиче из „Курана“ и остварује се борбом – џихадом (арап. борба, рат на Божјем (Алаховом) путу), за остваривање Алахових закона). У „Курану“ пише да „U vjeri nema prisiljavanja“ (2;256), а џихад има више обиљежја и два битна ограничења: забрану прекорачења граница у борби и одбрамбени рат:
„Borite se na Božjem putu protiv onih koji se bore protiv vas! Ne prelazite granice. Zaista Allah ne voli one koji prekoračuju granice (onoga što je dozvoljeno).“ (2;190). „…Tko vas napadne, napadnite i vi njega onako kako je on vas napao…“ ((2;194).
Ali, цитираћу и неколико, томе контрадикторних, ајета „Курана“:
„Borite se protiv njih sve dok smutnja ne bude (istrijebljena), a vjera u Allaha (primljena)…“ (2;193) Коментар: „…Cilj je borbe i ratovanja koju muslimani vode „da vjera bude samo u jednoga Boga“ (Алаха – М.Г.)…“
„O, naš Gospodaru, ne stavljaj nas na kušnju nevjernicima (ne daj im vlast nad nama, pa da nas stave na kušnju kaznom)…“ (60;5)
Развој трговинских и дипломатских веза са немуслиманским свијетом условио је прилагођавање првобитног значења ислама. Непријатељство са „Домом рата“ је остало обавезујуће, али се могло прекинути ограниченим примирјем и обнављати по потреби. Настао је прелазни статус – „Дом примирја“ или „Дом споразума“ (арап. Dar-al-Suld или Dar-al-Ahd). То је био уговорни однос муслиманске државе са немуслиманском, уз прихватање врховног ауторитета муслиманске државе и прихватања обавезе плаћања данка. Заузврат, немуслиманске земље су имале право задржавања неке врсте аутономије и сопствене власти.
По некадашњем реис-ул-улеми Мустафи Церићу (поглавару Исламске заједнице БиХ), Европа је управо горе наведено, јер, по њему, „могуће је живјети у складу са исламом у контексту друштвеног споразума…“ (Часопис „Печат“, 26.август 2011.)
„Такијах“ или прикривање (арап. „обезбиједити заштиту“) је веома важна карактеристика ислама. Наиме, муслиман може, када то ситуација захтијева, не само да се служи прикривањем и да одступи од куранског ајета који прописује обавезу (да се говори истина), „него да почини најсмртније грехове, убиство итд. ако ће то довести до тријумфа ислама“ (Мирољуб Јевтић, политиколог религије, дневни лист „Политика“, 3.август 2016.) Потреба за такијахом је мања што је исламски утицај јачи и обрнуто.
Институт такијаха се темељи на „Курану“ (16;106), који гласи:
„Allahova srdžba će pasti na onoga tko zaniječe (negira) Allaha, nakon što ga je vjerovao – a (ne na) onoga koji bude prisiljen (zanijekati),a srce mu (ostane) vjerom smireno – nego (srdžbа će pasti na onoga) tko je raspoložen prema nevjerstvu. Za njih je (pripremljena) velika kazna.“
У шиитској верзији ислама (претежно заступљеног у Ирану), дванаести, последњи, „скривени“ имам Махди (потомак пророка Мухамеда), иако се не спомиње у „Курану“, повезује се са судњим даном. Он ће у часу страшног суда доћи на Земљу и повести муслимане у борбу против зла и успоставити царство милости и правде.
Исламски фактор је значајан глобални чинилац (око 1,6 милијарди становника, висок природни прираштај, огромна територија са вјерско – идеолошком оријентацијом ка просторном ширењу, велико богатство у нафти и природном гасу…). Зато се повећава геополитички капацитет „пробуђеног ислама“ ради усклађивања недовољног међународног утицаја са величином исламске популације и њеном економском моћи.
Ахмет Давутоглу, 1959, турски дипломата, политичар, бивши премијер и професор међународног права, 2014.године, објавио је књигу „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“. Он је носилац неоосманизма (националистичке, исламистичке и пантуркистичке политичке идеологије). По њему, Турска је, између осталог „епицентар Балкана“ и „центар Евроазије“ и ,сходно томе, треба да шири сфере утицаја и издигне Турску у водећу државу исламског свијета.
У књизи се наводи да је Балкан дио турског „хартленда“, те да је један од главних геополитичких вектора турског панисламизма и Балкан. Политички утицај Турске на Балкану се темељи на муслиманским заједницама: „…Природни савезници Турске су Албанци, (и) Бошњаци (муслимани) у БиХ, и у Санџаку, и на Косову…“
Циљеви турске спољне политике су јачање „БиХ и Албаније…“ Турска „своју мисију и допринос треба да усмјери према Балкану, а не према Блиском истоку“. По Давутоглуу, кључ решења проблема на Балкану лежи у будућности Бошњака и Албанаца, традиционалних савезника Турске:
„Циљ је наметнути балканске проблеме као проблеме цијелог исламског свијета…Попут Босне, Авганистан је наша земља…За нас је територијални интегритет Босне једнако важан као и територијални интегритет Турске…“
Алија Изетбеговић (1925-2003), некадашњи предсједник Предсједништва БиХ и дугогодишњи предсједник муслиманске Странке демократске акције (СДА) је, у својој књизи „Исламска декларација“ (1988), између осталог, написао:
„Наш циљ је исламизација муслимана, наш пут је вјеровати и борити се. Ислам није само религија. Први и најважнији закључак јесте непомирљивост исламских и неисламских система. Нема мира и коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Држава мора да представља израз муслиманских концепата и религије. Кад будемо имали 52 одсто становништва у држави имаћемо исламску државу. То је оно за шта ћу се борити…“ (Дневни лист „Политика, 2.децембар 2017.године)
Његов син, Бакир Изетбеговић, 1956, бивши члан Предсједништва БиХ и предсједник СДА, је ,у изјави за „Радио Слободна Европа“, 19. октобра 2017.године, између осталог, изјавио „да је његов отац оставио БиХ у аманет турском предсједнику Тајипу Реџепу Ердогану“!?
А, 23.октобра 2013.године, на јавном скупу у Призрену, Ердоган је (као турски премијер) казао: „…Турска је Косово и Косово је Турска…“
Закључујемо, геополитички циљеви панисламизма и пантуркизма, те муслимана (Бошњака, који су махом српског поријекла) и Албанаца на Балкану, а који се поклапају са циљевима Запада, су у супротности са интересима Црне Горе, Србије и Републике Српске, односно васколиког српског народа Ти циљеви (стварање „велике Босне“, као унитарне државе (БиХ, са Рашком облашћу и сјеверним дијелом Црне Горе) и „велике – природне Албаније“) могу се остварити само нарушавањем суверенитета и територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије, те укидањем Републике Српске.
Подсјетимо се да је Вук Караџић, у књизи „Срби сви и свуда – Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“ (Беч,1849), написао да „…Срби…закона турскога мисле да су прави Турци, премда ни од стотине један не зна турски…“!
Шта је једино решење? Повратак Русији, уз коју су наши преци били још од почетка 18.вијека. Да би се то остварило, неопходно је уклонити са власти велеиздајника и клептократу Мила Ђукановића. Било би праведно и спасоносно затварање круга – да Ђукановића отјерају са власти грађани ко су га, „на српском таласу“, и довели на власт, 1988.године.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 1, 2022
