Читајући италијански штампу ових дана упада у очи прича о грађанском покрету Sentinelle In Piedi, који већ више од годину дана одржава бдење на трговима италијанских градова, на којима сваки од учесника протеста упали свећу испред себе и у тишини чита одабрану књигу, „како би ћутњом данас остварили своје право да проговоре сутра“. Начин протеста је готово гандијевски и никакве везе нема са „ненасилном револуцијом“ коју је осмислио Gene Sharp, које су на крају увек кулиминирали крвопролићем.

На овај начин овај италијански покрет жели указати не на „опасност“ од ЛГБТ заједнице, него се противе новом нацрту закона који у школски програм уводи елементе родне или „гендер“ идеологије, а закон о сузбијању хомофобије је осмишљен тако да свака критика родне идеологије и ЛГБТ активизма, покушај критиковања изједначавања породичних права истополних заједница и традиционалне породице (када се ради усвајању деце и слично), постаје кривично дело.

Овде треба нагласити да се у Италији годинама одржавају „Параде поноса“, на којима припадници ЛГБТ заједнице више и не траже никаква права, јер их већ имају, него су то окупљања на којима се дружи и забавља, а полиције има тек толико колико је потребно да регулише саобраћај. Никакви напади, организовани против-протести или увреде се годинама нису забележиле на улицама италијанских градова који су били домаћини „Парада поноса“, још од првог светског укуплајња овакве врсте које се одржало 2000. године у Риму. На пример, када се у Ђенови 2009. године на „Паради поноса“ окупило 200 000 људи, није се догодило ништа, осим што је град био препун разнобојних конфета, балона, шарених застава и заглушујуће буке техно-музике. Но, све је прошло као да је реч о некој мало већој забави. Једнако тако је било прошле године у Торину, Напуљу и Риму и другим градовима.

Међутим, ЛГБТ удружења се нису зауставиле на оствареним правима и због промовисања родне иделогије покрет Sentinelle In Piedi већ више од годину дана организује ова тиха бдења.

Овде долази до необјашњивог парадокса и себе оно што су припадници ЛГБТ заједнице трпели раније, сада трпе ови обични људи који никоме, али баш никоме не наносе никакво зло.

На великом заједничком бдењу на више од сто квадрата у октобру прошле године је дошло до напада, увреда и пљувања по људима који су ћутали и читали, преноси италијански дневни лист Tempi. У Торину је дошло до физичког напада на демонстранте, а у Напуљу је организатор против-протеста изјавио „како Напуљ жели поручити како је против било какве дискриминације“, док се у позадини види кордон полиције која чува припаднике покрета за „традиционалну породицу“ у тихом протесту . Они који су против дискриминације су насрнули на припаднике „хомофобног покрета“ иу Риму у децембру прошле године, преноси Avvenire, а о агресији и нападима пише и италијанска La Stampa  и италијанско издање листа Huffington Post.

Ново велико бдење су Sentinelle In Piedi широм целе Италије заказале за 23. маја, али већ прошле недеље, када се 12. априла бдење одржало у Милану, нагоештава да ће италијанска полиција имати пуне руке посла.

Прошлог лета је покрет објавио јавно саопштење у којем стоји: „90 бдења у само десет месеци, хиљаде људи који су изашли на тргове и стотине сусрета и округлих столова и 12 великих бдења само за јун 2014. Покрет Sentinelle In Piedi расте како на југу, тако и на северу земље и бдије у тишини како би се одбранила слобода говора коју је под знак питања ставила италијанска влада. Расте и талас претњи од стране оних који желе да умири своју савест. Питамо вас што би се догодило да, на пример, неко у Италији омета или прекине скуп који се одржава као знак подршке доношењу закона о сузбијању хомофобије? Како би реаговале снаге безбедности? Како би реаговало јавно мњење? „

Дакле, имамо апсурдну ситуацију да се нападају људи који чак и немају никакву политичку платформу, нису странка, него грађански покрет који не добија хрпу новца од разних невладиних удружења или амбасада, проглашава их се „фашистима“ „хомофобима“ и физички напада само зато што желе отворити јавну расправу и рећи шта мисле о законима који се доносе у њихово име. Па зар не би управо припадници некада понижаване и угњетаване заједнице требали бити ти који ће стати у одбрану неколицине која ћутке трпи све увреде, пљувања (дословно) и физичке насртаје у протеклих више од годину дана?

Шта уопште хоће ти страшни „хомофоби“ и „фашисти“? Италијански часопис Eurasia  доноси чланак који би могао појаснити где престају „права“ припадника ЛГБТ заједнице, а где се родна идеологија користи у сврху глобализације, а геј права постају оружје за масовно „одвраћање пажње“.

Члан је настао током трибине коју је организовало удружење Про Вита, која промовише иницијативе у одбрани традиционалне породице и живота, а учесници су били Алексеј Комов председник Светског конгреса породица при Уједињеним нацијама и Антонио Бранди, председник удружења Про Вита.

„Природна породицу значи стабилно јединство мушкарца и жене, рађање и брига о потомству. Друштвено деструктивна бит родне идеологије се огледа у порицању породице. Аристотел учи да је породица темељ људског друштва, јер је први облик заједнице коју је успоставио човек имала циљу опстанак, а затим следе веће заједнице, као што су град и држава. Човек је политичка животиња (зун политикон) и његова друштвена бит га је осудила на живот у заједници „, пише часопис Еурасиа.

У нашем друштву, либералном и либертаријанским, традиционална породица је угрожена социо-економским и културолошким непријатељским обрасцима и прети јој нестанак. Родна идеологија, феминизам, конзумеризам, несигурност радних места, ниске плате, ритам живота неспојив с потребама породице, резовима у јавним услугама (вртићима, породичним накнадама, стамбеном збрињавању за младе парове, итд).

Западни концепт слободе је хаотичан и иконокластичан, рак који полако нагриза нашу декадентну цивилизацију. Зло није хомосексуалност, него либерализам који води човека у побуну против свих закона и ограничења, а све како би се задовољиле властите жеље и заблуде свемоћи. Враг слаткорјечивим тоном шапуће: „Бог не постоји, ти си прави Бог, све ти је дозвољено!“

„Забрањено је бранити“ је шездесетосмашки слоган која је поткопао моралне темеље друштва и политике. У глобалном контексту ништа није апсолутно и све је релативно (породица, пол, нација). Неолиберализам овај хаотични концепт слободе примењује у привреди. Не постоје заједнице ни друштвене дужности, већ само појединци који делују у складу са сопственим интересима и жељама, подстакнути невидљивом руком која ће се побринути за опште добро, што би требао бити збир појединачних интереса и жеља, а та је невидљива рука тржиште, Бог којем жртвујемо наше животе.

Својим поступцима олигархија показује своје право лице. Стварајући хаос крши законе природе и темеље људске цивилизације.

Родну идеологију (на енглеском „гендер“) пројектовао је амерички психијатар John Money, који тврди да природна породица и полни идентитет нису непроменљиви, него да се односи могу мењати или игнорисати у складу са жељама појединца или у оквиру пројеката „социјалног инжењеринга“. Отац и мајка су бесмислене речи, јер су ту су само родитељи А и Б. Све то служи у спровођењу пројекта којег намеће глобализација, која за циљ има уклањање свих облика идентитета и заједнице. Антрополошке промене ће човечанство преобразити у крдо анонимног новог робља у глобализованом свету. Бићемо прозрачна створења, потрошачи, асексуални, индивидуалисти, такмичарски настројени, аполитични, атеисти, номади и драматично усамљени, пише Диего Фурсаро.

Глобализација значи уклањање свих препрека за кретање роба, капитала и људи како би се створио јединствени светски тржишни неолиберални модел. Да бисте то учинили морате започети процес директног уклањања свих облика припадности и идентитета (народа, локалних заједница, религије, политичке идеологије, националности, породице и пола).

У новом глобализацијском светском поретку националне државе и локалне власти ће бити замењене наднационалним организацијама које су повезане са Сједињеним Државама, светском силом победницом у Хладном рату, јер само тамо постоје људи који су способни владати у глобализованом свету. Народи постају анонимне масе произвођача-потрошача, атоми чијим се понашањем и вредностима врло лако може манипулисати. Орвеллијанска ноћна мора постаје стварност, каже Францо Цардини и књизи „Глобализација између новог поретка и хаоса“.

Велики италијански песник, Пиерпаоло Пазолини, хомосексуалац ​​и интелектуалац ​​левице је већ у ’70 -их осудио вештачки изазвану друштвену разградњу коју са собом носи потрошачко друштво.

„Ми више нисмо пред „новим временима“, него у новој ери људске историје, оне људске историје чији су рокови хиљадугодишни, поготово у центру и на југу, постали су дегенерисани људи, монструми и криминалци, а у најбољем случају редикули. Треба само изаћи на улице како би то разумели. Лично сам видео и осетио како потрошња утиче на чула и узрокује принудна понашања и поново се до неповратне деградације деформише свест италијанског народа. Све подсећа на оно што се догодило током фашистичког периода, када је понашање било потпуно одвојен од свести „, 1975. године пише Пиерпаоло Пазолини.

Ко зна како би се тај песник, сада када се глобализација проширила на целу планету, пожалио на актуелни процес разградње друштва.

Веза између родне идеологије и глобализације се не огледа само на идеолошкој нивоу, него и на институционалном нивоу. Иза родне идеологије стоје исти лобији и институције које подупиру глобализацију, а прикривају се под именом политичке прогресивне левице и либералне или либертаријанске деснице. Међу њима су Камерон, Обама, Холанд, Рензи, Болдрини, Гарфагна, Хилари Клинтон, новинари, интелектуалци и међународно признати уметници као Мадона или Елтон Џон. Потом мултинационалне компаније и експоненти високих финансија, као што су Гејтс, Сорош и Рокфелер, а не треба изоставити ни америчку влада преко својих амбасада, Европски суд за људска права, већина парламената и влада Европске уније, Европски парламент, па чак и УНИЦЕФ.

У интервјуу за лист Tempi судија Доменико Аиром, експерт за европске институције каже „како Европски парламент и УНИЦЕФ“ подржава спровођење закона који потврђују правно признање породичним везама ЛГБТ родитеља и њихове деце „.(Unicef Position Paper / 9. november 2014: “Eliminating discrimination against children and parents based on sexual orientation and/or gender identity ”)

Огромне своте новца у изједначавању права истополних и традиционалних бракова су донирали моћни финансијски лобији из Сједињених Држава. Не само то, мултинационална компанија Exxon Mobile непрестано шири списак погодности које уживају запослени истополне сексуалне оријентације, што називају примером „позитивне дискриминације“. Милијарде долара у ту сврху долазе с Вол стрита, од америчких „филантропа“ као што су Бил Гејтс, Паул Сингер, Дан Лоеб, Клифф Аснес или Џеф Безок, те Голдман Сакс и ЈП Морган.

Наиме, амерички Врховни суд је 26. јуна 2013. срушио тзв. Акт о заштити брака (ДОМА), федерални закон према којему брак могу склопити само жена и мушкарац. Тиме је практично озаконио истополне бракове. Спорно је што су иза кампање, лобирања и издвајања огромних средстава за доношење овакве одлуке Врховног суда, коју је амерички председник Обама назвао „великом победом америчке демократије“, стајали Голдман Сакс и ЈП Морган. Блумберг истога дана доноси чланак „како су челни људи Голдман Сакса и ЈП Моргана задовољни одлуком Врховног суда јер сви грађани морају имати иста права“. Ове две банке у супротном не коментаришу важна политичка питања и углавном се труде заузети неутралан став.

Међутим овде је реч о изнимци и то из разлога што су светски познати инвестициони фондови директно са милионима долара финансирали кампању за рушење старог закона о браку. Закон је срушен захваљујући напорима тројице челних људи из ових фондова, Паула Сингера, Дана Лоеба и Клифа Аснеса, који су прво у Њујорку купили политичаре који су се двоумили око доношења одлуке о овом још увек деликатном питању, пише тада Business Insider.

Осим Голдманн Сакса и ЈП Моргана и њихових милијарди, на милионе долара су издвојили и Џеф Безос из Амазона и Бил Гејтс, који су све време финансирали удружења и тзв „штабове“ за промовисање права ЛГТБ заједнице у САД-у. 90% бирачког тела Републиканске партије је било против изједначавања права по питању брака, усвајања деце, итд., Али је након милиона долара које је странка примила од фондова и америчких милијардера дошло до попуштања у ставовима и видело се да то функционише. Дакле, само због новца којега су банке, инвестициони фондови и милијардери потрошили на ту кампању, амерички Врховни суд доноси одлуку какву доноси.

Занимљиво је погледати резултате истраживања да би схватили читав апсурд око целе ове приче и то не око права појединца да одабере с ким ће живети, него око медијске помпе која је пратила цео овај процес.

Ту постоји један „мали проблем“ о којем нико не жели говорити. Према свим истраживањима право на брак и усвајање деце жели десетина геј популације у Америци, а огромна већина припадника ЛГТБ заједнице ни не сања о томе да изађе пред матичара или да поднесе захтев за усвајање детета. Статистике говоре како се у САД-у од укупног броја становника 3% декларишу као хомосексуалци. Дакле десети део од 3%, тј. само 0,3% Американаца интересира закон којега је донео амерички Врховни суд. Треба напоменути да у Њујорку и још неким градовима нема никакве разлике у правима између оних венчаних и оних који живе у било каквој ванбрачној заједници, тако да је број оних који ће добити нека већа права још и мањи.

Дакле, овде се прави проблем око нечега што не интересира 99,7% Американаца, а оних 0,3% такође ништа не добијају, будући да махом живе у срединама где немају никаквих потешкоћа у остваривању својих права посебним законским уредбама на локалном нивоу.

Ратови, неједнакост, неправда, илегална емиграција и друге теме, немају места у мас-медијима или на дневном реду Врховног суда, али зато право на брак једног мањег дела ЛГТБ заједнице непрестано пуне насловнице и свакодневна су тема телевизијских дебата и то је све плаћено милијардама Голдман Сакса, ЈП Моргана, Билла Гаејтса, Џефа Безоса и елите са Волстрита.

Истосполне бракове су благословили и такозване хришћанске цркве – протестански огранци: вајденизијанска, методистичка, баптистичка, лутеранска и делом англиканска.

Таквим ставовима се супротстављају католичка и православна црква, те део конзервативних протестантских цркава, ислам, традиционалистички покрети и странке.

ЛГБТ организације и институције које подржавају родну идеологију траже да се она наметне кроз кампању индоктринације и цензуре, а ЛГБТ активисткиња и новинарка Masha Gessen отворено изјављује како је циљ њиховог активизма „уништити брак“.

Индоктринација се спроводи кроз контролу масовних медија и програма образовања чији је циљ промовисање хомосексуалности у школама. На римској гимназији „Јулије Цезар“ су адолесценти добили задатак да прочитају књигу Melanije Mazzucco „Буди то што јеси“, која детаљно описује мирисе, укусе и осећаје оралног секса између два младића у свлачионици. Књиге за децу које су се појавиле у вртићима у Венету су узроковале побуну родитеља, а наслови су „За танго је потребно троје“, „Зашто имаш две маме“ и тако даље. Данас се италијанске школе одричу педагошке улоге и преузимају ону идеолошку.

Цензура предвиђа увођење злочина хомофобије, што је донекле оправдано ако се ради о физичком нападу на припаднике ЛГБТ заједнице, али је и када то постаје вербални деликт, а забрањује се било какво истицање мишљења које јест мишљење већине, али је противно доминантној мисли.

Злочин хомофобије у Италији кажњава чин насиља или дискриминације хомосексуалаца и транссексуалаца са казном затвора од шест месеци до шест година. Међутим, тај закон је лажно представљен као закон којим се штите хомосексуалци од насиља и дискриминације, јер би у том случају било довољно применити Кривични закон и италијански устава којима се гарантује једнакост грађана. Овако се гуши било који глас који осуђује родну идеологију, а злочин хомофобије је сврстан у категорију кривичног дела мишљења.

У Немачкој је Еугене Мартенс служио један дан у затвору због одбијања да његова кћерка слуша два сата предавања о родној идеологији. Данас је то један дан, али у будућности би могла бити и година, све ће зависити о снази моћних лобија који све наведено намећу друштву.

Цензура се не само манифестује само кроз репресију, него и искључење. Свако супротно мишљење о родној идеологији се оптужује као „хомофобија“ и као такво би требао бити забрањено у медијима, школама, културним круговима или чак бојкотирањем тржишта, што је осетила компанија Barilla и стилисти Dolce i Gabbana, који се као хомосексуалци противе родној идеологији и сада су широм света познатији по томе, него по својим модним креацијама.

Из интервјуа којег је на ту тему у нас дао Дражен Илинчић, хрватски новинар који не скрива своју хомосексуалност, осетила се аутоцензура и видело се с колико опреза жели рећи да се слаже са италијанским стилистима, али је ипак остао недоречен и није се усудио рећи што заиста мисли.

Индоктринацију и цензуру у Италији уводи такозвани „Нацрт закона Scalfarotto“ (DDL Scalfarotto) којег је представио потпредседник Демократске странке, а који предвиђа увођење злочина хомофобије и родне идеологије у италијанском друштву. Због тог нацрта закона се на крају мобилисао покрет Sentinelle In Piedi.

Закон се односи на директиве у Националној стратегији за превенцију и сузбијање дискриминације на основу пола бивше министарке социјалне заштите Елсе Форнеро.

Политику у корист равноправности родне идеологије координира Унар (Национални уред против расне дискриминације), владина агенција која консултантске услуге тражи од ЛГБТ удружења. Предложени нацрт закона искључује породице студената у изради наставног плана и програма, чиме показује своју тоталитарну природу.

Унар шири мноштво књига у којима апсурдно промовише „различитост у школама“, док неистомишиљенике вређају и пљују по улицама и италијанским трговима. Ови текстови за основне, средње и више школе под изговором борбе против дискриминације и промовисања полног васпитања индоктринирају децу и адолесценте родном идеологијом и то није никаква тајна.

Кампањи индоктринације и цензуре претходи жртва, „култура самосажаљевања“ о којој је 1994. писао  Robert Hughes (Culture of Complaint). ЛГБТ удружења указују на постојање агресивне хомофобије, обележене честим насиљем и дискриминацијом хомосексуалаца и транссексуалаца. Међутим, подаци које наводе полиција и карабињери, односно Опсерваторија за безбедност и превенцију дискриминацијских кривичних дела (OSCAD) оповргава такве алармантне податке, који се углавном догађају у свету проституције, где су жртве често транссексуалци. Извештај којег је (OSCAD) саставио по наруџби италијанског парламента потврђује да је у више од три године деловања ове радне групе полиције и карабињера, од септембра 2010. до децембра је 2013. године, (OSCAD) добио 83 притужбе, просечно 28 годишње, које су се односиле на дела напада, повреда, подстицање на насиље, штету, самоубиства и претње везане уз сексуалну оријентацију. Дакле, говоримо о једном случај годишње у просеку на свака два милиона Италијана, што оповргава тврдњу о „угрожености“, а „Параде поноса“ какве се могу видети у Италији су најбољи аргумент.

Међутим, само се стварањем алармантне и изванредне ситуације у којој је „распрострањена хомофобија“ може оправдати политика и усвајање стандарда достојних тоталитарних режима, што у ствари и јесу наше такозване „демократије“.

Како би заштитиле њихове интересе владе заогрнуте плаштом хумантирних крсташа воде империјалне ратове (Либија, Авганистан, Ирак, Сирија и Украјина), а ти ратови уједно служе како би се покрио мањак јавних буџета и оних приватних банака. Све је резултат политичког покровитељства у којем се неодговорно и без икакве казне људи осуђју на сиромаштво и несигурност.

Зашто нико не жели да отвори очи и разумети да оваква „геј права“ нису више она права која су пре неколико деценија тражили људи који су били понижавани, нападани и затварани. Данас су геј права оружје за масовно одвраћање пажње јавног мњења ометања, корисна да се скрене пажња са стварних проблема: пореског оптерећења, корупције, економске кризе, неефикасне јавне управе, резова у јавним службама, незапослености младих, несигурности и криминала. То су прави проблеми, а не промовисање лезбејског родитељства или ко зна каквих све не захтева. Наравно, политичари уживају у „Паради поноса“, јер се само тако могу надати да ће задржи своју прљаву фотељу, а сви заједно као друштво полако клизимо у неолиберални тоталитаризам, јер како другачије назвати потрошачко друштво у којем је све дозвољено и сви ћемо бити жртвовани Богу слободног тржишта. Све то служи у спровођењу пројекта којег намеће глобализација која за циљ има уклањање свих облика идентитета и заједнице.

За крај треба посебно на поменути како све наведено није напад ни на хомосексуалце, нити на припаднике ЛГБТ заједнице, него на политизирање њихове сексуалности и спреге појединих активиста и удружења са крупним капиталом, а све у промовисању идеологије која разара друштво и човека као друштвено биће. У овом случају би корисна била поређење са банкарима и Јеврејима, јер ако и јесу сви (велики) банкари Јевреји, нису сви Јевреји банкари и антисемитизам јесте зло, док се против крупног капитала треба борити. Једнако тако је оправдано бити анти-ционист и противити се ширењу јеврејске државе, али се не сме пасти у клопку и због тога пропагирати антисемитизам. У овом случају, треба дати пуну подршку Италијанима који ћутке и стоички подносе оно што у су некада трпели припадници ЛГБТ заједнице, а осудити геј активизам у земљи у којој већ имају готово сва права и сада, учествујући у разградњи друштва и заједнице, као да враћају дуг врагу с којим су склопили пакт и који им је раније осигурао средства за њихову праведну борбу.

Као што каже Диего Фусаро, „сада учествују у спровођењу антрополошких промена које ће човечанство преобразити у крдо анонимних нових робова у глобализованом свету и сви ћемо бити прозрачна створења, потрошачи, асексуални, индивидуалисти, такмичарски настројени, аполитични, атеисти, номади и драматично усамљени“ .

Извор: altermainstreaminfo.com – Н. Бабић

Ознаке: анализа, геј, ЛГТБ, Н. Бабић, неолиберализам, родна равноправност