Pročitaj mi članak

Gec Kubiček: Tihim radom do pobede nad globalistima

0

Srbima bih savetovao miran, tih, metapolitički rad, i potragu za političarima koji će sa dosta strpljenja i mudrosti oblikovati sledeću generaciju

Гец Кубичек (1970) је немачки издавач, писац и публициста, као и један од најважнијих представника „нове деснице“ у Немачкој. Аутор је неколико књига и великог броја чланака и студија. У Кубичековој издавачкој кући Антеј (Антаиос Верлаг) се појавила књига Франка Лисона Презирање сопственог. О културолошкој самомржњи у Европи, чији превод на српски се недавно појавио у издању Информатике из Београда.

Господин Кубичек је недавно боравио у Београду на представљању поменуте књиге, а ми смо искористили прилику да са њим поразговарамо о политичкој и културној ситуацији у Немачкој и Европи.

Како тумачите недавне резултате избора на западу Немачке у светлу чињенице да је владајући СПД доживео најгори резултат у историји, а да су једини прави победник Зелени, упркос чињеници што услед кризе енергената данас мало ко прича о зеленој агенди?

– Ови избори су били морално-политички избори. Бербок и Хабек заузимају два главна министарства. Једно се бави спољном политиком, друго свиме што има везе са енергетском безбедношћу. Обоје су наступали са моралистичке позиције, а не са политичке. То значи да се не прави разлика између исправног и погрешног, смисленог и бесмисленог, већ између добра и зла. Просто, свет се дели на црно и бело и бирачи се подстичу да реагују емоционално. Та морално-политичка ошамућеност је условила да Хабек може да купује гас и нафту у Саудијској Арабији и Катару, а да нико не пита зашто су те државе боље од Русије. Данас је Русија апсолутна црна рупа. И друге државе теоретски гледано могу да постану црне рупе, али у овом тренутку то нису. И тај јасни морално-политички наратив чини Зелене тако популарним.

Да ли су Немци уморни од моралних уцена које се пред њих стално стављају? Осећа ли се тај замор у друштву? И колико је данас јак глобалистички утицај у медијима, у поређењу са периодом од пре 10 или 15 година, односно да ли тај утицај расте или опада?

– Оно што можемо назвати глобалном цивилизацијом је само у теорији плуралистичко. Ради се о често описиваном феномену: редукција плуразлизма на индивидуализам. Невероватан је притисак на сваког појединца да се прилагоди том оквиру. Објаснићу. Раније, док су постојале функционалне институције, неко је био официр, неко учитељ, неко судија, а неко продавац. Свака професија је имала сопствена правила и сопствени кодекс понашања. Није се постављало питање има ли ту нешто добро или зло, него је једино питање је било да ли је неко стварно војник, продавац, политичар или судија, односно како обавља свој посао. Нико од њих се није морао прилагођавати глобалном морално-политичком осећају. Међутим, када они више нису оно што би требало да буду, него пре свега морају да буду на моралистички гледано исправној страни, онда долази до друштвене нивелације. Тако друштвени притисак да се прилагоде постаје све снажнији.

А какво је стање у медијима по том питању?

– Медији су инструмент вршења поменутог притиска. Они више не служе за извештавање, и пре свега више нису коректив моћи, него су постали оно што увећава ту моћ. При чему пре свега мислимо на моћ оних који заступају глобалну цивилизацију. Све то је повезано са чињеницом да новинари у 85-90 процената потичу из истог миљеа. Даћу Вам пример: у Немачкој су рађена истраживања која показују да 60-65 одсто новинара гласа за Зелене, око 25-30 за СПД, ЦДУ или ФДП, а за опозицију, на пример за АФД, гласа отприлике један одсто новинара. О једној законитости која произилази из тога се може говорити доста дуго. То је један системски и чврсто цементирани блок са којим се тешко може изборити.

Где се налаза друштвени филтери који утичу на такво стање, односно који одвајају подобне од неподобних. Да ли су ти филтери на универзитетима или на неком другом месту?

– Чак и пре универзитета. Ради се о духовном кретању епохе, које је тешко назвати заиста духовним јер у њему има мало духа. То нас доводи до теме књиге, а то је презир према сопственом. Ради се у основи о жељи за тоталном еманципацијом од свих услова који човека на било који начин ограничавају. Од сфере традиционалног образовања, од патријархата, итд. Одлучујуће је да све што је фактичко, све што је чињенично, чврсто, све што има своју нужност, све то се смењује једним модерним друштвеним експериментом. Међутим, пошто народ у том експерименту не жели да учествује, он се мора испунити морално-политичким набојем. Отуда, сви обични људи који се противе том експерименту више нису једноставно појединци са другачијим мишљењем, него појединци са погрешним и надасве опасним мишљењем, јер наводно желе да спрече људе да постану потпуно слободни.

Хтео бих да додам још нешто: јасно је уочљиво да се поменути експеримент мора објашњавати невероватним конструкцијама које изискују огромне напоре и трошкове. Јер нормалним стварима нису потребна компликована објашњења, оне су просто онакве какве јесу, а они који експериментишу морају са невероватним напором објашњавати своје ставове. То је генерално карактеристика идеологија. Овде се опет враћамо на моралну политику која једноставно ставља тачку на сваку дискусију. Онај ко је морално гледано победник, он може да заврши сваку дискусију једном реченицом. У Немачкој се то на крају своди на питање: да ли се ти залажеш за нови геноцид?

Објаснићу то на српском примеру: Када је зелена странка у Влади Немачке морала да се сагласи са НАТО нападом на Србију, Јошка Фишер, тадашњи министар спољних послова, на једном важном страначком скупу је рекао да на Косову мора да се спречи нови Аушвиц. И то је најкраћи пут да се оконча свака дебата.

Да ли је то злоупотреба феномена reductio ad hitlerum у политичкој пракси?

– Заправо да. И због тога су конзервативци, или просто појединци који не желе да некритички усвајају друштвене новотарије, увек под притиском оправдавања. Јер на питање „да ли се залажеш за нови геноцид” не може се одговорити са „да” или „свеједно ми је”, већ сте у старту натерани да заузимате дефанзиван положај и да доказујете морално-политичку исправност својих ставова. Проблем је у томе што постоје људи који тај морално-политички инструмент употребљавају сасвим свесно, и други – а њих је много више – који у све то заиста верују.

Мислите на пропаганду да људи који подржавају АФД хоће нови Холокауст?

– Да, у основи део друштва верује да се ради о плавим нацистима (плава је боја странке Алтернатива за Немачку; прим. А. В).

Како видите будућност Немачке? Да ли ће Немачка успети да победи самомржњу? Мислите ли да би се тиме Европа могла ослободити од америчког гео-стратешког фактора?

– Изузетно је тешко одговорити на ово питање. Много је спекулација. Пре десет година када се појавио АФД, када су почеле да се издају важне публикације и када је дошло до грађанско-конзервативног пробоја са оне стране ЦДУ-а и политике главног тока, сматрало се да ће се доћи до стварне дебате о питању нормалности у немачком друштву. Али та нада се није испунила.

Наравно, десно-конзервативни миље је сада много снажнији него пре 10 година. Међутим данас нам је јасно да се нормализација у Немачкој не може извести сопственим снагама. Тако долазимо до помало чудне ситуације да се десница, на пример, узда у Русију и Путина.

Је ли то истина или је реч о пропаганди?

– Да, наравно, ако су до сада у практично униполараном свету Сједињене Државе вршиле велики притисак на Немачку, онда је разумљива нада да ће постојати два, или још боље три или четири геополитичка пола, односно да ће свет бити мултиполаран. Ту би САД морале да се баве Кином и Русијом, чиме бисмо ми испод тог глобалног нивоа могли постати слободнији и могли бисмо боље да се крећемо. Отуда нада у Трампа или Путина и Русију.

Не ради се, дакле, о некаквој конкретној помоћи Русије Немачкој, већ о идеји да ће у надметање гиганата ослободити више простора за смиривање прилика и слободнија кретања у Немачкој. Десно-конзервативни покрет је изгубио илузије да може самостално да учини нешто на плану нормализације у Немачкој. Свесни смо да мора доћи до неке врсте спољног или унутрашњег шока. Тај шок може бити тешка енергетска криза, то може бити чак и нешто попут наметнутог учешћа у неком спољном рату или било која катастрофа преко које се не може тек тако прећи.

Ако знамо да у Француској постоји сличан механизам моралне уцене сваки пут кад десница уђе у други круг председничких избора; ако је у Немачкој ситуација слична или можда и још гора услед историјског контекста, ко онда може донети препород европске деснице? Је ли Мађарска сувише бројчано мала да то учини?

– Мађарска, наравно, није довољно велика да спасе Европу. Међутим, верујем да је Европа погрешна мера за наш рад; јер ако не можемо да утичемо позитивно на сопствене нације, онда то не можемо очекивати ни на европском нивоу. Мислим да је оно што Орбан чини у Мађарској максимално што се у овом тренутку може урадити. То је та игра између максимума и минимума. Чак и то што се дешава у Мађарској је заправо премало, јер је Орбан приморан да чини велики број ствари које очекује Европска унија, али он тренутно из свега тога извлачи максимум за своју земљу, при чему не мислим само на финансијску и економску корист, већ на идентитетску политику. То се види и на примеру политике сасвим опрезног проширења коју заступа Вишеградска група.

Делује ли вам да су глобалистички центри моћи појачали притисак на Вишеградску групу, будући да су срушене десне владе у Словачкој и Чешкој? И како вам у том смислу делује ситуација у Пољској?

– О томе скоро да не могу ништа да кажем. У свом раду сам врло сконцентрисан на Немачку. Осим тога заинтересован сам и за Мађарску зато што у тој земљи имате дугогодишњу власт са врло интересантним метаполитичким развојем. Наравно, то је у одређеној мери производ игре случаја, јер познајем много занимљивих људи из Мађарске, али никога из Чешке или Пољске. Слично као што познајем више Срба него Хрвата. Међутим, мој интерес је пре свега метаполитичка позадина у Немачкој, а не толико спољнополитички план.

– Како у контексту Шпенглерових теза о цивилизацијском деклинизму Запада видите будућност Европе?

– То је тема ове књиге (реч је о књизи Презирање сопственог Франка Лисона прим. прев.) која је управо преведена на српски језик. Дакле, ако је Шпенглер био у праву, или ако заиста имамо посла са културолошком самомржњом која је припремљена пре хиљаду година и која се крије у нама, онда то значи да механизам функционише као сат, односно да то пропадање Европе може да траје још 200 година. Међутим ако одбацимо Шпенглерове тезе, и ако пођемо од тога да је европска култура могла кренути и другим путем, онда можемо себи поставити питање и да ли би тај другачији пут данас био могућ, односно пре свега да ли постоје нације које тај погрешан пут, којим је рецимо кренула Немачка, не морају да понове.

Лично верујем да услед техничке дигиталне револуције, као и невероватне моћи завођења и коруптивне моћи коју поседује глобална цивилизација, у овом тренутку немамо шансу за повратак ка истинској култури. Али треба додати и то да се у нашој епохи може живети на високом културном нивоу, да је то још увек могуће и дозвољено. Посебност нашег времена је да се свет европске културе може доживети у концертним салама, музејима, архитектури, сликарству или операма. Ту је европска култура још увек присутна; још увек имате могућност да се окружите искључиво најлепшим стварима и да у њима уживате, било да их гледате, слушате или читате. Такође и вера, хришћански темељ Европе, може се као и раније доживети и практиковати.

Али та култура више не обликује државу и народ, него се мора тражити индивидуално. И то је аргумент који је тешко оповргнути, јер глобална цивилизација вам увек може рећи: учини свој живот онолико лепим колико желиш, али допусти да других 100 милиона људи уживају слободу да живе како они желе.

Шта бисте саветовали српском народу који је често изложен механизмима морално-политичких уцена у контексту наше борбе из 90-их година прошлог века?

– У основи је то мање-више увек исти савет. Миран, тих, метаполитички рад, и потрага за политичарима који ће са доста стрпљења и мудрости обликовати следећу генерацију. Није реч о томе да се отвори још пет десничарских кафића у Београду, већ да прави људи пишу уџбенике у школама, при чему не мислим на радикалну десницу, већ на људе који знају шта је нација, којим путевима се она кретала кроз историју и да се човек не може укалупити.

Много је теже нешто изградити него разорити. Није реч о томе да се изведе пар провокација, него о васпитавању народа. То васпитавање народа би требало да се одвија у стварно конзервативном смислу, а не са циљем да се народ жртвује за неке друге идеје. Не сме се дозволити да се морална политика изокрене наопачке. У Немачкој то називамо патриотизам нормализације.

Зашто не нормализација патриотизма?

– Зато што патриотизам треба да води ка томе да друштвени односи поново постану нормални. Дакле не ка националистичкој или шовинистичкој атмосфери, већ управо у нормализацију друштвених околности. Већ то би било много.