Потребна је машта да би се схватила намена огромног комплекса на југозападу главног града Либије, Триполија.

Потребна је машта да би се схватила намена огромног комплекса на југозападу главног града Либије, Триполија.

Либија се пре двадесетак година одважила на амбициозан пројекат: изградњу железничке мреже дуге више од 3.000 километара. Изграђено је само 3.000 метара пруге коју су некад бар обилазиле ђачке екскурзије. А данас…

Потребна је машта да би се схватила намена огромног комплекса на југозападу главног града Либије, Триполија. Машта је потребна и због тога што је много тога покривено дебелим слојем прашине и песка, много тога већ је пропало. Између редова белих барака које су саградили Кинези налази се чак и једна џамија, коју такође нагриза време. Ту је и једна биоскопска сала, па чак и спортска игралишта.

То је још седиште звучног назива Либyан Раилроадс Еxецутион анд Манагемент Боард (ЛРЕМБ), институције којој је поверен амбициозни план изградње нове мреже железничких пруга кроз Либију. У том комплексу требало је да живи на стотине радника, али у Либији је ових дана – боље не питати ко ту данас живи (или се крије).

Али Салех је службеник тог пројекта Либијских железница и на визиткарти се представља као „директор одељења за међународне односе и медије ЛРЕМБ“. С обзиром на стање тих барака, тешко је рећи чему је он то директор. Салех, међутим, одмах објашњава:

– Ми бисмо заиста желели да радимо, али сви грађевински радови су обустављени због рата 2011. Након тога, читав пројекат је стао.

Посао добили Кинези и Руси

Још 1998. је тадашњи либијски вођа Гадафи поносно објавио својим поданицима: биће изграђена нова железница која ће повезивати читаву земљу – од источне границе с Египтом, па до западне с Тунисом. У Либији је, иначе, већ постојала железница коју су изградили још Италијани током њихове владавине (1912-1943) и протезала се на неких 1.500 километара. Међутим, што немаром, што заслугом Сахаре и пустињских олуја, још 1963. је тим колосеком прошла последња железничка композиција. Након тога, у Либији железнице једноставно није било.

Прву пругу у Либији подигли су Италијани, али она је још шездесетих престала са радом.

– Многе железничке станице уништене су током владавине Гадафија, а лопови су украли шине и продали их као старо гвожђе. Зато је овај пројекат требало да буде нови почетак – објашњава директор за односе с јавношћу. Он је у Либијским железницама запослен још од 2003, у време када је то још био државни пројект са одличним перспективама.

Ипак, како то бива у Либији, прошле су године и тек 2008. је постигнут договор о томе која међународна фирма ће да гради железницу. Салех објашњава: Требало је да Кинези граде део од границе са Тунисом, до града Сирта (лучки град 450 километара источно од Триполија, отприлике на половини пута, прим.ре). Требало је да одатле посао наставе Руси и изграде пругу све до границе са Египтом.“

Некад ђаци, а данас…

Салех прича показујући луксузно штампане рекламне материјале компаније на којима је и географска карта са предвиђеном трасом, као фотографије модерних возова. Штавише, неколико композиција већ је купљено, неке чак и у САД. Али Салех је забринут за њихову судбину. Наиме, 17 локомотива које су још 2008. бродом стигле у Хомс, стотинак километара источно од Триполија, отада су у једном складишту. Али шта је с њима и у каквом су данас стању – то Салех не зна.

Овде, у комплексу у Триполију, изграђен је и део те нове железничке мреже – да би се показивао гостима и званицама: „Редовно су долазиле школске екскурзије, све до 2010. То је у суштини кружно путовање дуго шест километара, јер је изграђено само три километра пруге“, објашњава нам уз осмех док нас води ка тој огледној железничкој композицији удаљеној пар стотина метара.

Док стојимо поред те композиције са четири вагона која не иде никуда, уместо чаврљања ђака прилази нам мушкарац који је видео да нешто фотографишемо. Не носи никакву униформу, али нам каже да одмах склонимо фото-апарат. Салех покушава да му објасни шта ми ту радимо, али мушкарац спомиње „пар пријатеља из Мисрате“ који су се настанили у једној од оближњих барака.

Салеху је одмах све јасно и одвлачи нас од изложбене композиције, некадашњег поноса директора за односе с јавношћу. Мисрата је једно од главних побуњеничких упоришта и није паметно пред њима бити сувише знатижељан: „Боље да се вратимо у канцеларију и да избегнемо било какве проблеме“, каже, видљиво нервозан.

Гомила пројеката

Ники Гарднер је стручњак за железнички саобраћај и објашњава нам да је тај либијски пројекат био само један од читавог низа сличних у арапском свету: „Од 2005. до 2012. било је више амбициозних пројеката на подручју Магреба и Блиског истока, али само пар њих неколико заиста је завршено. Планирана је и обнова линије Хедјаз (од Дамаска у Сирији, до Медине у Саудијској Арабији која је саграђена још у отоманско време и већ одавно није у функцији, прим.ред.) и изградња Заливских железница – од Кувајта, до Муската у Оману.“

У то време, Италијани су се снажно залагали за изградњу „Транссахарске железнице“ која би повезивала све земље севера Африке, од Атлантика, до Црвеног мора у Египту. Либијски пројекат требало је да буде део те линије, иако је Гадафијев пројект био још амбициознији: он није предвиђао само трасу уз обалу Медитерана, већ и линију која би водила кроз пустињу, све до 800 километара удаљене Сабхе у срцу Сахаре.

Сигурно је да је то била својеврсна награда Гадафија том некадашњем важном чворишту каравана на путу према средишту Африке, а које је дуго било упориште Гадафијевих снага, чак и онда када је он већ био свргнут у Триполију. И данас је то „чвориште“, али за избеглице из Африке на њиховом путу ка Европи – и тамо више нико и не сања о некаквој прузи.

Радно време од 8 до 14 (уз паузу)

У Триполију, међутим, тај сан није мртав: Каире Агила је инжењер и он још машта о железничкој линији која би се протезала преко читаве северне Африке. А када уђемо у либијско Министарство саобраћаја, у одељење за железнички саобраћај, просто не можемо да верујемо својим очима: Либија додуше има само пар стотина метара шина и ниједну композицију која би било где возила – али Министарство је препуно службеника те непостојеће железнице.

Кажу да их је остало још око 800 и већина и даље долази на посао у осам часова и одлази кући око 14. Углавном примају и плату и објашњавају нам да „чувају“ Либијску железницу од лопова, како би једног дана пројекат могао да буде настављен.

И Омар ал Тергман из либијског Министарства финансија не види ништа чудно у томе што је још у железници запослено више стотина службеника.

– Чим Либија буде наставила да извози своју нафту и ситуација се среди, пројекат железнице биће обновљен. То је само питање времена – каже Ал Тергман. Штавише, он нам открива да то није једини амбициозни пројекат: предвиђена је и изградња подземне железнице у Триполију, али и то ће бити урађено “када околности буду дозволиле”.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: железничка пруга, Либија, Моамер Ел Гадафи, пројекат, Триполи