Прочитај ми чланак
(Новости)
Зашто је пољски недељник Ангелу Меркел на насловној страни сместио иза жице концентрационог логора: Ратна телевизијска серија изазвала револт суседа због “фалсификовања историје”
Телевизија ЗДФ снимила је мини-серију “Наше мајке, наши очеви”, која описује живот обичних људи, грађана Трећег рајха, током Другог светског рата, велике катастрофе за коју се мора претпоставити да је утицала на судбине много недужног света из Баварске, Доње Саксоније или из Помераније. Немцима се веома допало, али Пољацима није, уопште. Колико сутрадан, на насловној страни њиховог недељника појавила се слика канцеларке Ангеле Меркел – у концентрационом логору.
У троделној серији прати се живот пет младих немачких пријатеља, укључујући и Јеврејина по имену Виктор, који успева да побегне из воза за конц-логор. Проналази уточиште код бораца пољског покрета отпора, али убрзо из њихових честих антисемитских опаски схвата да ће морати да крије своје порекло да би преживео.
Е, то не може! – поручују Пољаци. И ми бисмо их могли и разумети и сетити се колико је година требало да прође, па да постане могуће да се партизански лик у југословенској књижевности уопште о нечему двоуми.
Немало филмских негативаца у холивудској продукцији је завредило германска имена и презимена, а и код нас су деца увелико говорила: “Убио се ко Немац”. Лоши момци, као Срби деведесетих, само су, ипак, гори. Навике се тешко мењају. Аутори мини-серије о мајкама и очевима сопственог народа, међутим, усудили су се да је сниме без до сада обавезне моралне осуде – себе у целини.
Како односи међу нацијама слабо познају нијансе, Пољаци су реаговали бурно, оптужујући ауторе да не само што представљају Немце као жртве, већ и лажно осликавају улогу бораца пољског покрета отпора. Онда је конзервативни недељник ставио Меркелову на описану насловну страну и на њој исписао: “Фалсификовање историје: како Немци претварају себе у жртве Другог светског рата”.
Истина, у том рату је страдало десетак милиона Немаца, па је тешко рећи да део тог народа није поднео жртву. Рецимо, дете спржено англо-америчком запаљивом бомбом у Дрездену морали бисмо да сматрамо жртвом – без обзира на то што се, можда, његов стриц гнусно понео приликом гушења варшавског устанка. Упркос наивном веровању, за јавно мњење, односно, за “свет”, све жртве нису исте – што смо у Србији имали прилику да добро научимо. Многи народи, очигледно, желе да остане по старом, и да се губитничка невина жртва – ако баш мора да постоји сећање на њу – увек помиње уз придику о узроцима рата и природи наци-фашизма; али, желе ли Немци да то и даље буде тако? Мини-серија показује да им је, можда, доста. Још један постулат и табу послератне Европе могао би да буде угрожен.
Све је то у вези и са ширим европским питањем – германофобије. Тачније речено, Немци га сами отварају ових дана и недеља. Ангелу Меркел су Пољаци љубазно “сместили” иза логорске жице, али су јој у многим ранијим приликама бројни Европљани давали улогу капоа, а неретко и – фирера (фирерке). Гомила младих Грка и “зла баба Ангела” са брчићима, знамење двехиљадедесетих, колико и лик Че Геваре шездесетих. Па, зар је ћерка пруског протестантског свештеника, баш, Хитлер?
Данас, изгледа, Немце не воле ни у Ирској, где су, услед лошег историјског искуства са Британцима, према Берлину гајили симпатије током оба светска рата (ирска влада се колективно уписала у књигу жалости у немачкој амбасади поводом Хитлерове смрти). Антинемачке сентименте потврђује, у разговору за “Шпигл”, професор са Кембриџа Брендан Симс. Немачки магазин, иначе, констатује да је мржња према њиховој земљи опипљива. Снага и (не)спутана величина те нације проблем су за многе Европљане – али, моћ Немачке 21. века није “она стара”, војна, већ економска.
