Прочитај ми чланак

Европа (не) може без руског гаса и нафте

0

Након избијања рата у Украјини све су гласнији заговорници како Европска Унија треба у потпуности да се реши употребе руске нафте и гаса.

Чак се доносе и некакве стратегије и усвајају директиве по којима ће се ова замисао извршити.

Међутим, постоји једна лепа српска мисао која каже да папир трпи све.

Али крајње је упитно шта је реално спровести у пракси, у којим временским оквирима и по којој цени.

Ово је важно тим пре што би се могло рећи како су енергенти европским државама требали још јуче, а већ сутра може да буде касно.

Ал хајде да направимо једну малу сценаријску анализу по којој се заиста спроводи идеја ослобађања Европе од руских енергената.

То практично значи да сва нафта и гас који су из Русије (и са њом повезаних држава) стизали нафтоводима и гасоводима сада морају да почну да пристижу танкерима и то уз предуслов да се те потребне додатне количине могу произвести.

Овде долазимо до првог и тренутно практично непремостивог проблема, а то је да у свету не постоје толике резерве у капацитетима танкера.

Наиме, толико велики бродови се производе стрикно наменски и дугорочно се планира потреба за њима, тако да нема шансе да је неко могао да унапред планира шта ће се дешавати па да је негде онако за сваки случај оставио неколико стотина танкера спремних да се на један миг укључе у транспорт.

Но хајде да анализу наставимо даље уз претпоставку да се део резерви за транспорт нафте и гаса могу обезбедити.

Чак и да се реши питање изградње додатних танкерских капацитета (за шта су потребне милијарде евра и године чак и деценије рада), долазимо до наредног проблема, а то су капацитети у постојећим лукама које опет ни изблиза нису довољни да за толико повећан бродски саобраћај.

Проширивање лука и изградња додатних капацитета је доста дуг и изразито скуп подухват уз наравно питање да ли у многим случајевима уопште постоји могућност за тако нешто имајући у виду да постоје природна ограничења.

Дакле, да би се заменили руски нафта и гас потребно је да ЕУ прво пронађе слободне производне капацитете у свету, а њих има рецимо у Ирану или Венецуели.

Међутим и ово су државе са којима и нису баш хармонични односи нити постоји сигурност да пре свега Иран неће такође војно почети да решава неко од својих проблематичних питања.

Након обезбеђивања потребних извора потребно је доста година и пуно милијарди евра (стотине и стотине) да се обезбеде потребни транспортни капацитети.

За сво то време би већ изграђени цевоводи у које је делом и сама ЕУ инвестирала велике паре стајали као насукана имовина јер се на тај начин брани демократија и међународно право, као и државност Украјине и животи људи.

Мислим да нико није толико наиван па да ће да помисли да је овакав сценарио могућ.

Оно што је извесно је да ће ЕУ појачавати јавну и медијску кампању у којој ће се сви утркивати да кажу што гласније не руској енергији, док ће истовремено политички прагматизам да функционише иза кулиса и енергија ће несметано да тече као што је текла и у најдраматичнијим периодима Хладног рата.

Позиција Србије у свему томе би морала да буде изнад свега прагматична.

У том смислу власт би морала да започне преговоре о ревидирању енергетског споразума који имамо са Русијом.

Новим стратешким уговором треба дефинисати начине сарадње у знатно измењеним условима него што су били 2008. када је потписан актуелни споразум.

Фокус нових договора би могао да буде на електроенергетици јер је у сектору нафте и гаса практично све што је раније договарано и реализовано.

Примера ради, зашто не размишљати о изградњи неколико великих термоелектрана на гас у којима би руски удео био 50 одсто чиме би се избегавале потенцијалне санкције.

ЕУ би од Србије тада могла да купује увек потребну робу, а то је електрична енергија која за разлику од нафте и гаса нема ту врсту „националне обојености“.

На овај начин би се заштитили и српски и руски национални интереси, а и ЕУ би добила простор да умањи шизофрену позицију у коју сваким даном све више упада.

Као сликовити парадокс ћу навести то да од када су „зелени“ ушли у власт у Немачкој та држава бележи огроман пораст употребе угља који је колико до пре пар месеци био предвиђен да буде укинут као извор енергије.

Практично преко ноћи је нестала прича о штетности сагоревања овог енергента и срушене су стратегије и директиве које су на снази биле деценијама уназад, а што иде у прилог да ће се јавно причати једна прича док ће иза кулиса бити нешто сасвим друго.

Укратко, све се може када се склопе интереси па зашто онда не би могла и нова политичка позиција Србије?!

Наравно, предуслов је да се ми као друштво договоримо шта нам ваља чинити што је изгледа тешко колико и да ЕУ нађе замену за руске енергенте.

Аутор је докторанд на Факултету техничких наука у Новом Саду, председник Народног слободарског покрета