Протест Електрични Јереван нам пружа одличну могућност да прегледамо основне тактике на којима се заснивају „Обојене револуције“ и „Арапска пролећа“ у разним земљама. Важно је да се ово знање пружи јавности јер је уистину велика вероватноћа да ће се тактике „Обојено-Пролеће“ (тако ћемо назвати овај збир тактика, прим.прев.) примењивати све више по свету као хибридна тактика тзв. меке и тврде моћи.

Морални принцип којег се држао Џин Шарп, један од главних твораца технике, је да насиље није неопходно за револуцију. Оно што је чудно, контрадикторно, чак и неискрено у овоме је што је за њега насиље сведено да означава само физичко насиље, и то жандармерије над становништвом. А ми знамо да насиље долази у разним облицима.

Ми живимо у времену великог насиља: физичког, психолошког, правног, економског и духовног насиља. Не само да тактика Обојених револуција укључује сва наведена насиља која нису физичка, већ њена мутација у тактике Арапског пролећа употребљава гнусна физичка насиља. Данас видимо десетине хиљада мртвих у Либији, стотине хиљада мртвих у Сирији и растући број мртвих у Украјини који прети да надмаши претходне.

Људи од скора заинтересовани за политичке науке и политички активизам могу бити намаљени призорима и спектаклима метода Обојених револуција који су карактерисале привидне покрете за радикалне друштвене промене у прошлој генерацијиј. Симболи су већ постали иконични и клишеи: градић од шатора, блокирање улица лежањем, девојка која ставља цвет у цев пушке жандарма, водени топови и сузавац, застава са стиснутом песницом.

Оно што недостаје у овој слици је разумевање стварних социјалних сила у друштву, класних и економских сила. Већ четрдесет година се стварни активизам, а то је милитантност радничких синдиката, маргинализује. Уместо директне акције против владајуће класе на местима где она стиче своје богатство (штрајк, прим.прев), налазимо чудну симулацију студентског активизма касних 1960-их година, која нам се одмотава у круг као на бесконачној филмској траци.

Многи су већ увидели чињеницу да САД финансирају такве протестне покрете, и да су ти наизглед „грасрут“ покрети (покрети из базе; да су их спонтано иницирали људи, па је претпоставка да су њихови циљеви легитимни) заправо „астротурф“ покрети (покрети које спонзоришу моћне институције које се само претварају да су „грасрут“). Ипак, оно што није јасно схваћено је како САД посматра владе држава пре него што покуша да их дестабилизује.

Једна од ствари која је често масовно несхваћена увези са тактикама Обојено-Пролеће, и то је несхваћена од управо људи који знају да иза тих револуција стоје САД, је да владе које на које се САД усмери да изврши режимску промену уопште не морају бити владе које имају видно лоше односе са САД, већ заправо могу бити владе које имају углавном пријатељске са САД. Чињенично, то је већином и случај. Истражићемо овај вид тактика јер се он односи на Јерменију.

Погледаћемо такође неке од метода које се користе при примени ових тактика и на општи психолошки и технички оквир организационих метода.

Зашто Америка циља „режиме“ за „промену“

У тактици револуција типа Обојено-Пролеће, САД се може усмерити да изврши „режимску промену“ на земље са којима је има уопштено консутруктиве односе, али чије су неке друге везе које за Америку постају све више проблематичне. Циљане земље могу бити земље са којима имају уопште пријатељске односе али које одбијају да посвете своје ресурсе за преобликовање регионалних односа снага, као што је био случај са Мубараком у Египту који није био рад да се меша у Сирију.

Други разлог може бити тај што земља узета за мету режимске промене има један природан однос са другим државама у региону који, без обзира на званичан став владе која је мета промене, промовише одређене еконономске и мета-политичке односе и развоје које су супротне интересима САД. У овом другом случају, може бити пожељно да се примени политика „спржене земље“, познату као „пропала држава“ са циљем да униште материјалне основе за економску и политичку повезаност.

Имајући у виду неуспех Наранџасте револуције у Украјини да осујети односе са Русијом, садашња ситуација у Украјини може бити пример стратегије спржене земље/пропале државе. Стога тактика је Обојено-Пролеће одговарајућа за бесконачан број стратегија, и може бити део било ког броја пожељних исхода и као таква је драгоцено оружје које САД поседује.

Како Америка подеси „режим“ за „промену“

Поменутом тактиком Америка може успешно да се сакрије иза саме себе. Она ради на томе да створи или макар поспеши стварање управо оне ситуације коју ће касније да искоришћава. Од једног од пионира Обојено-Пролеће тактике са Дартмута и Харварда, Џина Шарпа, чији рад следи радове Саула Алинског и других – треба да се замислимо над следећим истинама:

1) Људи често мисле да потраже решење за своје муке политичким путем, кроз протесте грађана; у уставно-правном оквиру је дато да су протести грађна легитмни.

2) Штетна деловања трговачких и приватних интереса: компанија, корпорација, инвестиционих конзорцијума, итд. су често извор нерасположења јавности. 

3) Ипак, владина дозвола (или неспособност да се супротставе) тим приватним интересима најчешће постаје жижа грађанских протеста.

4) Људи углавном схватају како један чинилац (као САД) може имати користи од тога да буде из једне стране у неком датом сукобу. Али идеја да један исти чинилац може истовремено да ствара проблем, провоцира реакцију јавности и онда подржава већ унапред испланирано решење које им одговора, многим људима је или тешко да схвате или делује превише заверенички.

5) Стога САД могу, прилично скривене у од јавности, да са једне стране промовишу и имају највише користи од горе описаних приватних интереса на кратке стазе. Са друге стране САД се истовремено користи јавним незадовољством које такво понашање разумљиво ствара као средством да врши дугорочан притисак на ту исту владу све док се не изврши режимска промена.

Основна структура протеста „Електрични Јереван“ је првокласни пример ових покретачких снага. Разлози зашто би просечан Јерменин учествовао и подржавао ове протесте су разумни и, из угла јавног интереса, на први поглед чак вредни подршке. Америка, делујући кроз мрежу својих невладиних организација и привилегованих добротворних правних лица, жели да одведе протесте у смеру против Русије.

Зашто Америка жели „режимску промену“ у Јерменији

Када се Јерменија придружила Евроазијској Економској Унији 2. јануара 2015. то је био историјски тренутак. То је била цивилизацијска одлука које ће дефинисати њен однос са светом за надолазећи период. САД су то очекивале делимично као резултат претходних избора. Америка је дугогодишњи партнер у разним јерменским економским и политичким пројектима још од распада Совјетског Савеза пре готово двадесет пет година.

Јерменија није никада изгубила своје блиске везе са Русијом и у претходном периоду (који се за америчку спољну политику завршио можемо рећи са економском кризом 2007. године) је било је прихватљиво за Америку, у оквиру америчких млаких односа са Русијом и америчког политчког курса тог времена, да Јерменија задржи добре односе са Русијом.

Ипак, Америка никада није губила из вида важност Јерменије за Русију и обратно. САД су наставиле да воде политику регионалних сила у смислу охрабривања и промовисања од раније постојећих конфликта и проблематичних историјских наратива између Јерменија, Азербејџана и Грузије.

До сада САД нису могле да пресудно поправе свој утицај у Јерменији па су истовремено промовисале политку „слабе Јерменије“ (слично политици за Србију) која је значајно фаворизовала Грузију и остале. Крај 2014. је био тренутак када је Америка направила своју велику одлуку.

И заиста, како се дах промена осетио пре неколико година у Јерменији, САД су промениле своју политку, поставиле свог новог амбасадора у децембру 2014. и објавиле да ће осетно сасећи финансирање и помоћ Јерменији и да ће угасити неколико пројеката који су били у развоју. Јерменски председнички избори 13. фебруара 2013. као и параламентарни избори 6. маја 2012. били су кључни. Говорило се већ неко време како ће се Јерменија придружити Евроазијској Унији и амерички напори да је одведе са тог курса са коначно пропали.

Општа позадина овде је и то да се још 1994. Јерменија придружила Организацији Споразума о Колективној Безбедности (ОСКБ). Као што се зна, то је оно што Руска Федерација гради са бившим совјетским републикама као замену за јединствену командну структуру совјетске армије.

Упркос Јерменској вољи да глобално разграна партнерства (укључујући и енергетско тржиште што је кључно за „Електрични Јереван“) период после 2007. се карактерише променом у америчкој толеранцији према уравнотеженим или мулти-поларним међународним политкама које воде друге земље.

Америка никада није била узор слободног тржишта и, баш обратно, као реалистично окренути чинилац на међународној сцени одувек је користила царине, екслузивне уговоре и политику силе на свом репертоару, стремећи за својим интересима, тј. интересима своје владајуће елите. Али скок улога у односу са БРИКС-ом и њима пријатељским нацијама је значајно променио климу и правила игре.

Упркос Јерменској вољи да дозволи америчким компанијама и НВО да оперишу по Јерменији, њено чланство у Евроазијској Унији и ОСКБ остало је као првенствени разлог да је Америка узме за мету за „режинску промену“.

Зашто САД мисле да могу навести Јермене да „промене режим“

Као што смо објаснили, америчка употреба Овојено-Пролеће тактика не пориче чињеницу да се јерменска влада суочава са масовним јавним незадовољством због неколико актуелних проблема. Како су јерменска економија и јавни буџет веома везани за глобалну економију, владине иницијативе да повећају цене или порезе везане за јавни услужни сектор су у суштини јавно и званично признање да се јерменска економска реалност ствара далеко изван јерменских граница или досега њене владе.

Неколико протеста је претходило овоме сада и док су они били популарни због опипљивих разлога, такође су били полигон за вежбу за организаторе Електричног Јеревана.

Протести су се десили пре две године када је влада наговестила потребу да повећа цене превоза 50%. Делови јавности су тада јавно протестовали недељу дана и влада је услишила њихове захтеве.

Додатно, ова врста протеста је била и прошле године као противљење новом систему пензионог финансирања и борба да се он укине је трајала 6 месеци.

Али оно што се масовно промовисало од стране вођства невладиних организација међу протестантима у оба ова покрета која су протестовала против политке владе, је да људи раде све ово без икаквог вођства и организације.

Како организације које финансира САД имају документован историјат претходних протеста где су организатори правили белешке и усавршавали различите методе и подвале на терену, организатори сада могу да верују да су у могућности да ескалирају садашњи протест у сценарио „режимске промене“.

Организатори би могли у то да верују јер они ескалирају све време. И радничком организовању и организацији друштвених акција, планирање се ради методом ескалација. Сваки корак који даље ексалира је све теже извести, али је теже и мети да га издржи.   Ако си до сада прецизно проценио своје организационе резултате, и ако су претходна ексалирања била успешна, онда следећи корак има веће шансе за успех.

Сада овај протест назван „Електрични Јереван“ је организован под пројектом званим „Не пљачки“ против повећања цене струје, и он се промовише као самоорганизован унутрашњи протест који нема вође ни политичке афилијације, чак ни оне са опозицијом.

Активист тврде, а многи и верују, да не постоји политичка димензија, да нема политичких слогана, нема позива за оставкама. Тврде да нису ни против једне државе (Русије), нити за било коју дружаву или међународно тело (САД или НАТО) и да они не позивају на револуцију нити траже икакву промену у владиној политици.

На овом ступњу видимо да покушавају да темељно пречисте протесте као да су само захтев за истрагом у вези са радом Електричних Мреза Јерменије

‘Захтеви’ протестаната откривају стварну мету

Разлог зашто је овај захтев заиста политички, геополитички и геостратешки је тај што је дистрибутор енергије Електричне Мреже Јерменија под контролом једне од наследница фирми руског електроенергетског гиганта, Уједињеног Система Русије (РАО УЕС). Под реорганизационим планом из 2008. РАО УЕС је технички престао да постоји, и 51% њених владиних деоница је већином такође приватизована, али мрежа наследница се уобичајено назива истим именом из навике и зато што се њеним разним телима у суштини управља на исти централизован начин.

Ово чини савршену причу које се може усмерити против Русије и бацити кривицу на однос јерменске владе са руским фирмама. Смисао позива на протесту да се изврши истрага пословања Електричних Мрежа Јерменије постаје јаснија када схватимо кога организатори протеста игноришу: америчку компанију КонтурГлобал.

КонтурГлобал је откупио Воротан Хидро Каскаде, јеменски комплекс од три хидроелектране, 6. јула 2015. КонтурГлобал је потом поскупео своје пројектоване оперативне трошкове, присиљавајући тиме владу да прихвати поскупљење што је дистрибутер енергије, Електричне Мреже Јерменије, био принуђен да пребаци на потрошаче.  

Другим речима, захтеви организатора протеста заобилазе и чињенице и предисторију ситуације, и уместо тога се фокусирају на последњу карику уланцу, крајњег дистрибутера у индустрији електричне енергије.

Уместо да траже национализацију Воротан Хидро Каскада, организатори протеста, нимало случајно, су се зајапурили и сву пажњу јавности усмерили ка Русији. Тај смер се фокусира само на Електичне Мреже Јерменије и РАО УЕС који њоме управља. Овај веза је појачана и ступањем у Евроазијску Унију.

Код индустрије високог обима постоји тенденција да испоручују робу и услуге по нижим ценама него произвођачи мањег обима. Јерменија има око 3 милиона становника. „РАО УЕС“ је у освит распада Својетског Савеза био и још увек јесте у доброј могућности да управља пословима Електричних Мрежа Јерменије. „РАО УЕС“ је у суштини наследио систем коришћен у СССР који је био направљен да пружа највећу испоруку на непрофитној основи, користећи централизован систем управљања. С друге стране, „РАО УЕС“ и њени наследници нису непрофитни и јавни бес против тога да се основна потрепштина каошто је струја, руководи тежњом за остварењем профита је утемељена.

Без обзира на све, можемо испрва поверовати да релативно ограничен захтев који се само фокусира на „РАО УЕС“ може бити прилично безазлен: могу се услишити захтев протестаната, спровести истага и прераспоредела буџетских ставки, или узети будући зајам да се покрију трошкове смањења поскупљења струје.

Организовање и манипулисање: Ток ескалације

Суштински, Обојено-Пролеће тактика – преузимајући из богате историје социјалних протеста левице, као што се пише Саул Алински у „Правилима за Радикале“ – почиње са минималним захтевима пре него крене до максималних. Ово помера протест од релативно безазленог; базираног на основама јавног мирног окупљања и наизглед реалних и неопходних захтева, до стања потпуног хаоса и нереда који присиљава жандарме да делује што коначно делегитимише већ пољуљану владу.

Промене ситуације прате промене захтева; природа Обојено-Пролеће тактике увек укључује развој листе захтева који расту у стратешки испланираним ступњевима.

Сваку промену на коју влада пристане из компромиса да би изашла у сусрет организаторима протеста, ти организатори не престављају као знак добре воље владе.

Уместо тога уступке организатори формулишу као да је то доказ да је влада била у криву од почетка, доказ да је наводна употреба органа реда била заиста криминални чин, и као доказ да моћ народа расте, да је влада у страху, слаба и подељена и да је сад тај тренутак када треба јурнути даље са још више нових захтева.

Алински прави занимљиву разлику између организовања и манипулисања. Организовање је када се „води од позади“ у најбољем интересу оних који су вођени. Манипулисање је када се вођење ради супротно интересима вођених. („преведени жедни преко воде“ прим.прев.) С обзиром на резултате Обојено-Пролеће тактика последњих деценија, вероватно су САД из рада Алинског одабрале нешто налик овом другом опису; а по идејама које сами запослени и волонтери америчких НВО у Јеревану заступају, требало би их звати манипулаторима, а не организаторима.

Од нереда до ‘револуције’ и диманика психологије групе

Групна психологија протестаната на блокади у Јеревану се мења из дана у дана. Што више времена проводе заједно више деле заједничких успомена и све више размишљају и делују као један. Тон протестног покрета постаје све жешћи и све више фаталан: ово постаје коначна, последња одбрана.

Организатори манипулишу протестантима који потом губе сваки осећај за меру и свест о предисторији и разлозима који су довели до проблема због којих су ту. Они који највише говоре, који позивају на редовне састанке, изгледају као природне, искрене, харизматичне фигуре. Они симболично пројектују и комуницирају „доброту“. У стварности, они су високо обучени организатори на терену чије је основна компетенција да смање значај или прикрију организацију која их је обучавала као и организовану природу самих дешавања. Заклета сведочења обичних учесника протестне блокаде да „није било вођа“ је искрена јер симулација је била изведена веома добро.

Још један разлог зашто протестанти у Јерменији не верују да су вођени је тај што се се вођство обично замишља као особа у првим редовима која вуче људе за собом.

Вођство се замишља као да га чине људим који су вешти говорници, професионалци, као људи које виђамо на телевизији, као они који побеђују на изборима.

Алински учи у „Правилима за радикале“ да се вођење не врши вучом, нити стајањем напред, већ пре вођењем одстрага, или вођење гурањем. Већина људи и не жели да води јер се боје јавног говора. Тактике успешног радничког и друштвеног организовања уче да успешне вође да се понашају као да не желе да воде, да се мало и да се претварају да им је непријатно и да су понизни кад говоре јавно. Тад масе почињу да се веома интимно поистовећују са таквом особом која води гурањем.

Како се 1% претвара да су 99%

Један метод у тактици, коришћен у Југославији, Сирији, Украјини, Македонији и Јерменији ради овако, и то је идентична метода која се користи да би изазвала нереде: у гужви од хиљаду људи, десет до петнаестак појединаца виче из гомиле. Њихове речи су пуне емоција, њихова страст изгледа искрена, али њихов тајминг и садржај су испланирани. Они могу деловати као да се не слажу међу собом око мање битних ствари, али око суштине су сви сложни – а то је да протести морају ескалирати и да „Ми нећемо отићи док не победимо“ и „Државни апарт ће одговорити, а ми морамо бити спремни да држимо положај и примамо ударе њиховог насиља. Јер кад користе насиље, то значи да нас се плаше, то доказује да ћемо победити и они то знају“.

 Иако представљају у почетку само 1% протестаната, њихов монопол на време и поруку ствара осећај једнодушности, узајамног пристанка и консензуса у гомили. Сваки појединац погрешно верује да то што ови убачени организатори на терену говоре одржава мишљнење већине; али кроз овај процес симулација консензус постаје остварен и то у стварности постаје већински став.

Организационе науке уче да масовни протести без организације нису успешни, ако се уопште и догоде. Када су масовни протести успешни, а делују као да су спонтани и без вођства, онда су такав утисак организатори протеста постигли намерно.

Фројд и рефлексивни анархизам

Ова привлачност за масе коју има пружање отпора без вођа се уклапа у поједностављену ‘емотивну’ варијацију анархистичког/радикално-либералног идеализма: апстраховане концепције слободе и права које су ирационално повезане са физичким материјалним животом.

 Оне су углавном представљене у људској свести и чак вербализоване као друштвена брига за услове рада, друштвена ишчекивана у вези са сексом, или брига везане за владина и корпоративна злодела. Ипак, на подсвесном нивоу ове чежње за слободом имају корен у борби са егистенцијалним питањима која су урођена људском исукуству, и остају на нивоу психе као мотивационе силе. О томе су писали теоретичари Обојених револуција са изузетном јасношћу, позајмљујући изузетно много из Фројдовог дела „Цивилизација и незадовољство“. За Фројда, људска бића су еволуирала милионима година под условима који су предцивилизацијска, где се људско искуство дефинисало као борба за опстанак и било је означено недаћама.

Стога сваки уступак владе решава стварне и постојеће проблеме, али истовремено побуђује ту природу људске маште која је нема граница у вези са тим шта види као стварно могуће. Због тога су релативно једностави почетни захтеви протестаната нису толико битни колико шта ће организатори у неком тренутку рећу да захеви јесу, или су некад били.

Oно што је битно је међусобно деловање сила и стварање нових чинилаца на терену који заузврат генеришу помераје колективне свести. У контексту где на свету постоји много глобалних играча са неколико хегемона који се надмећу, ирационално је помислити да се ти хегемони не надмећу за конотралу над протестим. У много случајева, оне су протесте и финансирале.

Шта бисмо могли очекивати (даље) од протестаната

У неком касније стадијуму протеста западни медији ће се фокусирати на или интервјуисати неке људе које су организатори већ одабрали да буду интервјуисани. То је уобичајено и код радничког и друштвеног организовања у САД. Организатори са терена ће говорити за медије само када позирају као протестанти; визуелно они су неразлучиви, с тим што већина организатора само делује малчице више начитано или интелигентно у односу на просечну особу. Смернице организовања указују да је за протестанта који ће се представити медијима кроз интервује напожељније селектовати неког ко већ сам мисли оно што желите да каже.

Ово такође захтева квалификовану особу за везе са медијима или директора комуникација који ради за НВО, али много важније је што захтева и вољног сарадника у медијима. Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, „Вајс“ и друге сличне про-НАТО пропагандне филијале које морају бити вољне за сарању.

У каснијим ступњевима особа коју интервјуишу ће да претерује, измишља или искривљује причу у вези са природом полицијске интервенције, а што ће пружити западној публици одговарајуће културолошке сигнале и наративе који правдају акцију њихове владе да изврши „замену“ циљаног „режима“.

Неком другом приликом, Би-Би-Си и Си-Ен-Ен и сл. ће у потпуности измислити, или ће читати са задате скрипте зашто су протестанти ту. Једноставно ће рећи:

„Оно што је почело као протест због повећања цена струје се, након бруталног слома до стране режиомских снага безбедности, трансформисало у протест за смену владе“

Западни гледалац види десетине хиљада протестаната који су ту или сада, или су снимци узети из залиха снимака старих више недеља где су људи протестовали само због цена струје, али он слуша Би-Би-Сијеву причу. У оваквој примени језик и слике се комбинују да створе једну спознају засновану на очекивању да слика потврђује причу. Стога комбинација медијских слика и звука креира „истину“ која је различита од онога што се уситину десило.

То ће створити оправдање које је западу потребно за санкције и друге облике „арапско-пролећног“ ратовања против „режима“ на који циљају. Последња прича је како се Обојена револуција трансформише у Арапско пролеће.

Како се супротставити „Обојеној“ пре него се претвори у „Пролеће“

Оно што влада Јерменије може да уради је да користи исту науку о организовању и окрене протесте унатрашке. Не би требало, у већини случајева, да користе државне жандарме да избаце протестанте који кампују. Радије би требало да „одсеку главу“ и преузму конолу над телом протеста.

 Потребан је да се њихов тим друштвених организатора и потестних радника инфилтрира и контра агитује користећи се истим метода вођења од позади да дискредитују већ етаблиране „не-водеће“ вође на терену. У неким случајевима песничање један на један може бити испровоцирано са идентификованим вођом организатора да би се оправдало уклањање тог појединца са места протеста. Због овога владе које могу бити мета оваквих тактика би требало да имају већ припремљене истоветне операције; видели смо како се ово са великом ефикасношћу искористило у Русији и Македонији.

 Потом морају наставити ван протеста да хапсе организаторе под разним оптужбама, далеко од очију камера. Судови морају бити спремни да нареде заплене средстава невладиних организација, затварање канцеларија, макар и привремено, чак и ако средства буду касније ослобођена.

Камп протестаната на терену функционише као опсада. Директан јуриш владиних жандарма против протестаната ће бити виђен као злочин против човечности.

Исправна метода против овога је да се спроведе контра-опсада. Камп функционише као мрежа стварних и виртуалних линија снабдевања. Ове линије снабдевања морају бити пресечне док се мора повећавати приступ истоме владиним оперативцима који делују насупрот. Напослетку “ нормалност“ ће превладати како доминантна крилатица (или ‘мема’) међу протестантима, и док старе вође бивају маргинализоване, нови ‘разумни’ лидери израњају.

Само тада може и треба влада да најави било какве компромисе, у овом случају или да укине велико повећање цена стује или да пружи неку врсту новчане помоћи. Владини уступци пре него што се установи одговарајуће вођство протеста које ће да их прихвати, ће само бити коришћени да продуже кризу као што је објашњено у поглављима раније.

Да се ово превенира у првом реду и гледано дугорочно, друштва морају радити на томе да стваају богати културни живот заснован на пријатељима и породици, и друштва заснована на колективистичком циљу. То може бити контруисано и оснажено на онај начин који већ одређна традиција омогућава. Може бити оснажено као супротност релативно бесциљном животу који пружа западно-либерални, комерцијално/конзументски, индивидуалистички модел. Западни модел рађа отуђење, депресију, повлачење у себе, потискивање и тескобу. То су предуслови да ови запостављени психолошки проблеми буду преусмерени и испољени као протестни покрет који губи осећај за меру и стварност.

Коначно, добра друштвена култура не може решити нити маскирати стварну корупцију које проистичу из капиталистичких спекулација. Стварни постојећи економски проблеми су често политички проблеми, као што је случај са јерменским енергетским тржиштем. Људи морају научити како да стварају друштвене покрете који нису део тактика Обојено-Пролеће. Разлика је у томе што тактике Обојено-Пролеће само делују уз огромну страну подршку и делују превасходно путем оних начина путем којих западна публика интерпретира медијске наративе који потом оправдавају акције западне владе против владе мете. Те тактике такође рађају неповерење и поделе у друштву, а то је и правило и њихов циљ.

Да јерменска влада није дозволила продају једног од својих најважнијих ресурса Америци, онда би имала више контроле над трошковима дистрибутера којим управља Русија и не би било повећања цене.

 Поправљање овог проблема захтева промену у обавезама и размишљању јерменске управе. Основна инфрасутрктура је кључни део економског и друштвеног живота, али је такође и велики део суверености. Јерменско тужилаштво може да истражује сами тему за коју су протестанти заинтесовани и открије да је Америка саучествовала у стварању проблема како би подстакла нестабилносту Јерменији. Ово би могло бити кориштено као правни изговор да се размонтира уговор са КонтурГлобалом. Тада би држава била у доброј могућности да национализује овај драгоцен ресурс.

Пресумерени „протестни покрет“ би могао додати захтев да се оснује независно јавно надзорно/контролно тело састављено од вођа од поверења, угледних академских стручњака и „звиждача“. Они би имали овлашћење да ставе вето на одређене одлуке управног тела национализованог хидро-електричног предузећа.

Закључак

Протести у Јеревану настали због великог повећања цене струје, имају доста јасних знакова Обојено-Пролеће тактика.

САД се упуштају у огромно финансирање протестних покрета и то раде са намером да делују против интереса самих протестаната, али то не значи да захтеви људи у Јеревану и другде нису ствари, нису легитимни, или да на први поглед не одражавају реалне интересе људи. То нису некомпатибилне сфере, а то је проблематично разумети уколико се све посматра кроз објектив дихотомије.

Америка ствара конкретне економске проблеме, извози хаос – потом она посеже за другом страном и управља напорима против ових проблема. Али решења која нуди стварају још више проблема.

Организатори протеста и учесници наглашавају да су њихови циљеви ограничени, једноставни, дефинисани и оствариви. То је истина у раним фазама протеста, али дискурс се брзо мења кад се стекну одговорајћу услови. Коначно, организатори ће блиско сарађивати са западним медијима да би обликовали начин виђења догађаја, понекад им дајући веома другачију интерпретацију од онога што се заправо дешава. То ће прво бити обликовано за грађане државе која је мета промена, а у њиховим локалним медијима чије је власништво део западних мрежа.

Људи у модерно доба су склони да деле неодређене и осујећене тежње за слободом и индивидуалношћу, осећања која многу људи деле и вуку порекло од несхваћености из детињства. Тешкоће одрастања које су карактеристичне за вестернизацију се политизују на манупиулативни начин у пост-модерним политичким организационим планирањима. Манипулација не преза ни од секса и сексуалности. Апстрактни или урођени приблеми љуског искуства се конкретизују и даје им се облик у организовању кампања типа Обојено-Пролеће.

 Ово се комбинује са стварним постојећим проблемима, често економским и политичким, али се комбинује на такав начин да се сва функционална решења и уступци од стране „ауторитета“ одбијају из ирационалних разлога чији је корен у психи која је мотивациона снага.

„Обојена“ тактика може бити окренута унатраг пре него пређе у „Пролеће“ ако режим мета има такође приступ истим технологијама друштвног организовања. Опасада „Окупирај… (нешто)“ може бити инфлтрирана и њене линије снабдевања до вођа које врше дестабилизаицју могу бити пресечене.

Обојена тактика захтева одређене предуслове, укључујући амерички приступ друштву под маском плурализма и грађанског друштва. Тај приступ Америка може вршити кроз непрофитне и добротворне органзиције, а чије менаџере је могуће, као контрамеру, за почетак, натерати да се региструју као стране организације. Један од проблема је што неке од тих организација долазе кроз УН, тако да је потребно да се поведе један заједнички глобални покрет како би се повећала свесност и борило против злоупотеба институција Уједињених нација како не би радиле посао за имеприју.

Обојена револуција може бити спречена ако:

а.) постоји снажна вишегенерацијска једиствена моно-култура која пружа људима јачи осећај смисла, прошлости и заједништва него модел „грађанина“. Овај други модел пружа атомизовани, западни, модерни друштвени пројекат оличен у америчком друштву.

б.) кључна економска добра и инфрастуктра су јавно власништво и њима се јавно управља, и сва неопходна резања и мере штедње у здравству, становању, образовању и општој добробити су последња, а не прва мера за којом се посеже

Написао: Хоакин Флорес

Превела: Невена Ивовић.
Оригинално објављено на сајтовима: Форт Рус и Гринвил Пост 27. јула 2015

(Србин.инфо)

Ознаке: јереван, Јерменија, Обојена револуција, протест, Хоакин Флорес