Прочитај ми чланак
„Ја сам најнесретнији човјек. Ја сам нехотично уништио моју земљу. Некад велика индустријска земља је сада контролисана кредитима.
Раст нације као и свих наших активности је у рукама пар људи. Ми смо постали једна од најгорих и најконтролисанијих влада у свијету.
Ми више нисмо влада слободног мишљења, увјерења и гласова већине, већ влада мишљења и присиле мале групе доминантних људи“.
Вудро Вилсон
предсједник САД 1913-1921.
(поводом стварања Федералних резерви, као конзорцијума приватних банака које контролишу издавање новца у САД).
Сажетак или резиме рада
Данас, на стогодишњицу Првог/Великог рата, свијет се налази усред новог планетарног сукоба. У овој фази, ради се о финансијском, као виду економског рата који може (али и не мора) да претходи стварном оружаном сукобу. Истина, овај рат још увијек није објављен на начин шватљив најширој свјетској јавности, мада то не умањује његову оштрину и обухватност, као и све опасније и нарастајуће посљедице.
Коријени овог рата леже у истим економским и социјалним разлозима који су довели до Првог свјетског рата. Наиме, када глобално доминатан постане модел либералног капитализма у којем апсолутну превагу узима финансијски капитал, законито нарастају унутрашње неједнакости и социјалне тензије које, у крајњем, резултирају ратовима између држава. Прецизније, упоређивање садашњег и стања од прије једног вијека може лако доказати тврдњу да се ради о једном јединственом процесу који (погубно) траје, са већим или мањим прекидима.
Увод
Предмет овог рада су глобални економски токови који законито (дакле, независно од било чије добре или лоше воље) стварају услове за сукоб планетарних размјера. Разумије се да овакав увид не претендује на предоминацију економских над разлозима политичке, историјске, социјалне или духовне природе.
О АУТОРУ
Момир Булатовић је бивши председник Црне Горе и премијер савезне владе СРЈ.
Ипак, ми економисти (што је природна професионална деформација) сматрамо да анализа токова новца – због снаге његовог утицаја на све остале друштвене сфере, представља први корак у одгонетању кризе која се неумитно претвара у општи сукоб. Сукоб између појединих држава и нација (и њихових савеза), односно социјалних слојева унутар њих самих.
Финансијски, односно економски рат не мора нужно да прерасте у стварни, али уколико се анализи његових узрока и посљедица не приђе са пуном озбиљношћу, шансе за тако неповољан развој општих прилика бивају многоструко веће.
Изазивач овог рата су САД, држава која готово деведесет посљедњих година има привилегију да је њена национална валута – долар у улози свјетског новца. Захваљујући својој енормној економској моћи, Америка је изградила и спровела (што милом, што силом) систем односа у свијету који апсолутно фаворизује интересе њене елите (најбогатијих један одсто Американаца), а остварује се дипломатским и војним средствима свуда на планети.
Тај систем је исцрпио своје унутрашње гориво, а противурјечности које је створио свуда у свијету, настоје и хоће да буду разријешене у корист других држава и нација. Када империја пропада, она се са тим не мири. Привилегије које су прегажене од стране цивилизацијског развоја свака је умирућа империја бранила ратовима, чинећи бројна зла, али никада не успијевајући да заустави и врати назад точак развоја људске врсте.
Ружно лице Америке
Америка своју економску моћ деценијама заснива на једној простој економској чињеници. Долар је неприкосновени свјетски новац који сви користе, а само Америка одлучује о његовој количини („штампању“), односно вриједности. Постоје поудане проћене да се само на томе заснива око двадесет пет одсто прихода Америке. (1)
Почетком септембра 2014. год. Обавјештајна заједница САД (мисли се на свих шеснаест појединачних обавјештајних служби) издала је изненађујући и шокантан извјештај. (2)
Њихова процјена је да ће посљедице губљења статуса свјетског новца, за долар и Америку бити једнако погубне као што су биле за Велику Британију у времену послије Другог свјетског рата.
Прије него ли се назначе аргументи који поткрепљују оваква предвиђања, корисно је указати на веома посебан феномен. Наиме, ове Службе су задужене да брину о безбједности своје земље, прије свега у односу на спољње опасности, тј. непријатељско понашање других држава или терористичких организација. Али, када су дошле до закључка да највећа опасност Америци пријети од њеног највећег добра – долара, просто нису знале шта им ваља чинити. Апсурдно, зар не? Изгледа да је управо долар извршио одлучујући напад на САД.
Како је, уопште, могуће да долар постане највећа пријетња по саму Америку? Ријечи Вудро Вилсона, које су узете за мото овог рада, дају најбоље објашњење. Америка је штампање своје националне валуте препустила конзорцијуму приватних банкара, а сав новац који јој је потребан за функционисање, позајмљује од њих уз камату. Створен је застрашујући систем капиталистичке привреде и државе која, стално и изнова, функционише на дугу према банкарима. Да би ствар била опасна по остали дио планете, Америка је, користећи своју енормну економску и војну моћ, овај систем наметнула огромном броју држава у свијету, будући да је управо на прихватању оваквог система, сама могла да санира негативне посљедице све већег унутрашњег дуга.
Али, народна мудрост коју је записао Балтазар Богишић („Што се грбо роди, вријеме не исправи“) ни овај пут није оманула. Почетак краја оваквог пута се десио 2008.године са финансијском кризом изазваном у САД везаном уз тржиште финансијских деривата. Федералне резерве (ФЕД) су реаговале политиком „лаког новца“. Није то, дакле, била одлука америчке владе или њеног министарства финансија. Одлуку је донио конзорцијум највећих приватних банкара, а влада и Конгрес су је тек слијепо и немушто слиједили.
„Лаки новац“ је згодан еуфемизам за штампање новца и његову поделу банкарима уз камату која је близу нулте стопе. Идеја је била, чисто монетаристичка, да ће банке, будући да имају доста новца одобравати нове кредите домаћинствима и привреди, усљед чега ће се повећати потрошња и производња, одакле ће резултирати привредни раст и излазак из кризе. Огромна већина монетаристичких идеја је погрешна, а ова се показала грандиозно таква.
Подаци које износи заједница обавјештајних служби, дакле јавни и неспорни, показују да је у ту сврху ФЕД креирао 3,1 трилион (хиљада милијарди) долара. Резултат? Јавни (државни) дуг САД прелази 17,5 трилиона долара. Дугови парадржавних институција (здравственог система, социјалне сигурности, студентски кредити, осигурање кућа и станова од стране агенција иза којих стоји држава) износе преко 127 трилиона и одавно су се винули у зону вјечне ненаплативости.
Током педесетих и шездесетих година прошлог вијека, један долар новог новца, имао је ефекат од 2,41 долара економског раста. Тада је, разумије се, вођена сасвим другачија кредитна и каматна политика. Када је, током стагфлације крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година истог стољећа примијењен исти лијек, ефекат је био другачији. Један нови долар је допринио расту БДП од тек 41 доларски цент. Током ове кризе и сталног упумпавања новца, један нови долар је резултирао само са три цента раста економије. Остатак од 97 одсто одлазио је у шпекулативне намјене, чиме је тзв.“болест финансијализације“(3) америчке економије доведена до крајности.
Као резултат таквог економског модела, стварна незапосленост у Америци је достигла рекордан ниво и износи 23 одсто. По званичним подацима (који се вјешто и упорно штимују) она је нешто изнад шест одсто. Независни експерти су је проћењивали на дупло већи износ да би, коначно, обавјештајна заједница изнијела управо ову цифру. Људи који немају посао, или основано страхују да би га могли изгубити, смањују своју потрошњу. Усљед тога, брзина оптицаја новца, као један од показатеља здравља неке економије, у Америци је на рекордно ниском нивоу, испод величине из времена Велике депресије (1929-33.год.).
Слично је и са показатељем који се назива „Индекс биједе“. Он представља збир стопе незапослености и реалне стопе инфлације у одређеном периоду. У вријеме Велике депресије која је готово уништила саму Америку, овај индекс је износио 27 поена. Данас је 32,89. Овакво стање може веома брзо да створи прави унутрашњи социјални колапс о чему треба да брину сви, не само обавјештајне службе које су алармирале америчку јавност.
Посебно јасну слику о стању америчке економије даје податак да једна шестина становништва (47 милиона људи)(4) прима државну помоћ у храни, будући да није у стању да елементарно прехрани себе и своје породице. Када се узме у обзир да толики број људи није у стању да се прехрани без државне помоћи, једва да има смисла питање у каквом се стању економија те земље налази.
Наредни податак показује да 53 досто америчких домаћинстава живе на дуг (годишње троше више него што зарађују). Американци су банакама по основу кредита за куповину кућа и станова дужни невјероватних 13,1 трилион долара. Просјечни дуг по једној кредитној картици у Америци износио је у јануару 2014.год. 15.270 долара. По УС Ценсус Буреау просјечни приход по домачинству у Америци је 9 одсто нижи данас, него 1999.године.
Америчке корпорације су презадужене, отварају све мање радних мјеста и, правдајући се високим трошковима пословања на тлу Америке и њених савезних држава, своје активности селе у инострантсво. По изјавама већине њихових директора, домаћи услови пословања су крајње дестимулативни.
Због економске кризе (прецизније, због економског модела који је довео до ње) јавне службе су пред физичким колапсом. Велики број градова је банкротирао, или се налази на ивици на којој је присиљен да грађанима ускраћује бројне основне комуналне, социјалне, безбједносне или друге услуге. Исто важи за администрацију савезних држава. Будући да само Савезна влада (односно ФЕД) има право да се непосредно и неометано задужује код банака, једино она и има неограничену количину долара на располагању. Резултат је видљив на графикону.
Слика 1. Величина јавног дуга САД
Слика 2. Расположива средства ФЕД
Поставља се суштинско економско питање које је, у крајњем, и основни изазивач текућег свјетског економског рата: Да ли Централна банка може да буде неликвидна? Јер, ако свака централна банка издаје („штампа“) новац онда она може да сваку недостајућу количину просто „створи“, па би одговор морао бити негативан.
ФЕД је објавио да је износ његових капиталних резерви у 2014. години био 56,2 милијарде долара. Импресивна цифра сама за себе. Али, потпуно безначајна када се узме у обзир да овим капиталом ФЕД гарантује за 4,3 трилиона долара које је креирао од 2008. год. до данас. На почетку кризе левериџ ФЕЂа је износио 22 напрема 1, да би ове (2014.год) он био 77 напрема 1. (5)
Штампање новца у тако огромним количинама мора, ипак, да произведе економске посљедице. Тај новац долази из банкарског система и (као дуг) се враћа у њега. Он не служи за подстицај материјалној производњи и свијету стварних услуга, већ прије свега као средство за финансијске шпекулације. Укупан износ дуга у америчком банкарском систему превазилази 60 трилиона долара. Стопа раста банкарских средстава већ годинама вишеструко надмашује (сиромашне) стопе раста америчке економије што је резултирало податком да се банкарски систем развијао тридесет пута брже од реалне економије Америке.
Новац је, дакле, ишао у шпекулативне намјене, а то је резултирало општим растом цијена акција. Такву нелогичност (привреда биљежи све лошије резултате а цијене акција компанија које су презадужене и неефикасне расту) законито производи политика „лаког новца“. О томе убједљиво свједочи показатељ који ставља у однос укупну тржишну вриједност акција и БДП државе .(6) Прије спектакуларног слома берзе и Велике депресије (1929-33.г.) цијена укупних акција је износила 183 одсто ондашњег БДП Америке. Ове године она износи 203 одсто. Стога је савим реална проћена да су цијене акција на берзама „пренадуване“ за најмање седамдесет одсто и да такво стање нужно води до слома берзе, као и у свим сличним историјским приликама.
Надаље, овако високе цијене акција стварају привид богатства и сигурности. На њиховом основу банке су развиле тржиште финансијских деривата, управо оних софистицираних, а дубоко лажних хартија од вриједности које су довеле до избијања кризе 2008.године. „Лаки новац“ ствара „лажне хартије од вриједности“.
Свјетско тржиште финансијским дериватима, упркос свим настојањима и закљињањима да ће бити обуздано, незаустављиво – попут канцера, расте и уништава свјетску економију. Ове године је достигло износ од 710 трилиона долара, што је готово десет пута више од свјетског БДП који је био 72,6 трилиона. На основу тога американци проћењују да ће штета од неизбјежног финансијског слома бити на нивоу од сто трилиона долара.
У свијету реалне економије ствари стоје потпуно обрнуто. Повећана количина новца, иако је у сфери финансијских шпекулација, утиче на осцијалције цијена реалних добара.
Огромна већина Американаца (њих деведесет девет одсто) суочена је са неизвјесношћу и сиромаштвом. Над њих се надвила она чувена јеврејска клетва: „Дабогда имао па немао“. Кога ће окривити за такво стање? Своју владу или ће некога из остатка свијета прогласити непријатељем и припремити се за обрачун са њим?
Слика 3. Кретање цијена бакра, сребра, кукуруза и соје 2009-2014.год.
УПУТНИЦЕ:
(1) Write Down This date…, Stransberry&Associates Investment Reaearch, Peter Stransberry, February 2014.
(2) Види: The Money Morning Exclusive Interview with Jim Richards, the CIA,s Financial Threath and Asymetric Warfare Advisor, www. money morning.com
(3) Под појмом – болест финасијализације подразумијева се стање једне економије у којој доминантна профитна оријенатација јесте трговање вриједносним папирима, а не стварање реалних добара и услуга.
(4) Други извори баратају цифром од 50 милиона Американаца.
(5) Левериж (полуга) представља цифру коју банке произвољно утврде и са којом помноже свој капитал како би добиле износ новца који могу „безбједно“ да позајме својим клијентима. Ако је, напримјер, леверож десет, онда бака која има милион долара сасвим регуларно даје кредите до износа од десет милиона долара, иако сама нема толико новца.
(6) На берзама, кроз продају и куповину акција котира се тек манји број предузећа неке привреде.Значи, податак говори о вриједности која се добија на основу тржишне вриједности (цијене акција) само оних компанија које котирају на берзи и не односи се на огромни број других привредних субјеката.
(Србин.инфо; фото: Србин.инфо – Ненад Златановић)
