Прочитај ми чланакПре пет година Грци су помагали избеглицама, а данас би их најрадије отерали. Расположење у тој земљи се променило, оцењује уредник ДВ-редакције на грчком.
© Фото : pixabay
Ноћу патролирају „грађанске страже“ у потрази за придошлицама које су можда ушле у земљу. На острву Лезбосу становници покушавају да одгурну избегличке бродове од обале. А недалеко од злогласног избегличког кампа Морија, десничарске групе шиканирају и узнемиравају припаднике хуманитарних и организација за помоћ избеглицама и туку новинаре.
Пет година након прве велике избегличке кризе, Грчка показује своје друго, нехумано лице. Дани чувеног пекара са Коса који је делио хлеб избеглицама и за то био награђен Европском наградом за допринос цивилном друштву, изгледа да су прошли.
Грчка у ратној грозници
Од нове навале људи без наде на североисточне границе Грчке, подстакнуте перфидним отварањем турске границе од стране председника Ердогана, земља се нашла у својеврсној ратној грозници. Чак се и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен осетила дужном да упути апел грчким службама безбедности у којем их позива на умеренији однос према избеглицама на реци Марици.
Одговорност за такав развој ситуације сноси конзервативна влада, иначе тако модерног премијера Кирјакоса Мицотакиса, који је од самог почетка желео да заузме оштрији курс у избегличкој кризи. Портпарол његове владе Стелиос Пецас, након догађаја на Марици, каже да је Грчка изложена „асиметричној претњи“. Том намерно одабраном војном терминологијом преко ноћи је окренут нови лист: избеглички проблем у Грчкој постао је проблем безбедности. У складу с тим, променило се и расположење. На друштвеним мрежама – за које се зна да нису место за оне политички коректне – стално је, и то све више, расистичких коментара против новопридошлих. Таквих коментара има и на ДW-извештаје о положају избеглица.
Пет година након првог таласа избеглица 2015, мора се рећи да Грчка тешко може да одговори изазову од отприлике 110.000 избеглица, колико у просеку свакога дана борави у тој земљи. И то упркос првобитно позитивном ставу широких слојева становништва и стотинама милиона евра који су пристигли из Брисела. На сумње да су средства ЕУ била проневерена, нико није реаговао, нити је покренута истрага. Уредна и ефикасна обрада захтева за азил никада није постигнута. Није било широке расправе о могућој интеграцији избеглица у грчко друштво. Владе у Атини, без обзира које политичке боје и оријентације биле, стално су игнорисале жалбе са избегличких острва, Лезбоса, Коса или Самоса.
Острва више не могу да издрже навалу
Локалне управе на острвима нису се саме могле да се носе с теретом нових долазака. Избеглички камп Морија на Лезбосу одавно се претворио у гомилу очајних људи. Таква ситуација је најплоднији расадник расизма, и то сада излази на видело.
„Сви би требало да оду“, каже један човек са Лезбоса за ДВ: „Требало би да се врате у своје земље и дођу некад касније, као туристи, кад се ситуација поправи. Тек тада ће код нас да буду добродошли.“
