Прочитај ми чланак

Душан Пророковић: И Хитлер је желео да дели Русију- хоће ли се распасти НАТО

0

И Хитлер је желео да дели Русију. Паралелно са тим, али и пре него што стигне до Москве, намеравао је да демонтира Совјетски Савез.

То је најпре покушавао јачањем сепаратизма на западним границама, од Балтика до црноморско – кавкаског појаса, стварањем (полу)зависних државоликих творевина екстремне антируске оријентације, а потом и окупацијом преосталог дела територије, по трансверзали Архангелск – Астрахањ.

На европском делу совјетске територије била би успостављена четири „рајхскомисаријата“ за Остланд (балтичке земље, Белорусију и северозападну Русију), Кавказ, Украјину (укључивао би и јужну Русију) и централно – северне области. Остаци остатака руске државе наставили би да функционишу померени у азијски део, источно од Урала.

Велики руски градови требало је да нестану

За велике руске градове, пре свега Кијев и Лењинград предвиђено је нестајање, како је тада писано: „пре него што их заузмемо, артиљеријским ударима и авионским нападима треба их претворити у рушевине“.

Москва бејаше исувише велика за рушење, а и сам Хитлер се плашио да може постати стециште совјетских партизана који ће ту непрекидно изводити диверзантске акције, те се калкулисало са њеним потапањем. Једноставно, отварањем канала Москва – Волга и преусмеравањем још неколико мањих водотокова на месту престонице настало би вештачко језеро.

Повампирене паклене идеје

Русија је поново у рату. Овога пута хибридном, чији се континуитет може пратити од 2014. године. Самим тим, реактуализоване су и приче о подели њене територије. Најпре изокола и у „маргиналним расправама“, а потом, након ескалације Украјинске кризе и све отвореније.

Различити аутори пуштају машти на вољу, па се зато могу и пронаћи различите географске карте на ту тему. Република Саха, Алтајска Република, Уралска Република, Евенкија, Чеченија, Дагестан, Татарстан, Бурјатија, Тува, Хакасија, протоком времена се и број кандидата за стицање „независности“ увећава.

У одређеној мери, овакав приступ може се повезати са радом форума „Слободни народи Русије“, који је од маја до септембра 2022. године већ три пута одржаван у Варшави, Прагу и Гдањску. Ту се сепаратизам отворено подстиче, уз провлачење наратива о „деокупацији“ и „деколонизацији“.

Конструише се оквир за „ново читање“ историје. Руси су окупатори свих народа у комшилуку, а Русија колонизатор као што су биле и све остале европске империје. У одређеној мери, овакав приступ може се повезати и са познатом тезом како су руски ресурси преобимни и требали би да припадну „светској заједници“.

Медлин Олбрајт је, са великим закашњењем, 2015. године демантовала да је то икада изјавила, тек након што је у том контексту поменуо секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев. У сваком случају, о томе се онолико писало и говорило још од краја деведесетих година, без обзира на то ко је аутор тезе.

А шта ако Русија победи

Хибридни рат се води и на пропагандном, информативном, културном и политичком плану, па се и прича о распаду Русије због тога реактуализује. Међутим, тежину целој ствари додатно даје образложење које се нуди. Неминовност распада Русије објашњава се као последица изгубљеног рата.

Е сада, ако се ствар посматра из дијаметрално супротног угла, онда је сасвим оправдано поставити и питање: а шта ће се десити уколико Русија победи? Да ли ће то аутоматски значити да се НАТО распада?

Пољски премијер Матеуш Моравјецки већ је, током састанка Лублинске тројке (Пољска, Украјина, Литванија) упозорио:

„Може бити само један исход: или ће победити Украјина или ће цела Европа изгубити!“

А шта ће бити са Европом

Какав ће исход бити за Европу, шта су краткорочне, а шта дугорочне пројекције – теме су за ширу расправу, тек оно што се Моравјецком може замерити јесте да као и бројне колеге поистовећује одреднице Европа и ЕУ.

Да, ЕУ ће изгубити. Како сада ствари стоје, а ништа не указује да ће се драстично мењати, ЕУ ће катастрофално изгубити.

Може ли онда НАТО на европском тлу наставити да функционише као и до сада? Може ли НАТО наставити да функционише као и до сада ако тај, најмоћнији војни савез у историји човечанства зазире од директног оружаног сукобљавања са Русијом?

Не доказује се сопствена моћ у ратовима против Авганистана, Ирака, Либије или Србије.

Такви ратови са, у сваком погледу непропорционално ангажованим снагама и ресурсима сукобљених страна, могу бити довољни као средство за геополитичко напредовање и одржавање пожељне структуре светског политичког система, но и ништа више од тога.

Јер, геополитичко напредовање је заустављено, а структура светског политичког система трансформише се у неповољном смеру за НАТО још од 2008. године.

Сада се моћ доказује директном конфронтацијом са актерима који заустављају геополитичко напредовање и мењају међународне односе. Ударати по Авганистану, Ираку, Либији или Србији нема никаквог смисла, не доноси апсолутно никакав политички резултат. Исто као што вођење посредничког рата против Русије, ослањањем на режим Владимира Зеленског и „кијевску пешадију“ не може довека трајати нити допринети коначној војној победи.

Запад нема савезнике у остатку света

О ширим аспектима кризе, дешавањима у безбедносном и политичком окружењу и импликацијама по сам НАТО не треба много трошити речи. Колективни Запад суштински је остао без иједног савезника у незападном делу света.

Притом, политичким одлукама упереним против Русије, безобалним наоружавањем кијевских снага и финансијском помоћи Украјини, чланице НАТО упорно показују да за њих друге опције једноставно нема. Свесно или несвесно, сада је свеједно, тек, „улетели су“ у игру нултог збира. Ратоваће до последњег Украјинца, снабдеваће их по цену сопственог разоружавања. На делу је примена стратегије: или пуковник или покојник!

Ако се лаконски констатује како ће Русија сносити драстичне последице изгубљеног рата, зашто се онда истоветан закључак не би могао односити и на НАТО!? Покојници се укопавају, не остају на сцени.

Москва има само једно решење

Поновно подгревање тезе о распаду Русије, у игри нултог збира и уз покушаје подстицања сепаратизама на њеној територији онемогућава било какве преговоре, утиче на продужавање хибридног рата у недоглед и оставља званичној Москви само једно решење: да победи! По сваку цену.

Исто као што је и Хитлер оставио званичној Москви само једно решење. А након тога, уследиле су последице. Крупне, темељне, тектонске, оне које су промениле свет и међународне односе у целини.