Прочитај ми чланак

Дугин: Статус страног агента може се прелиминарно доделити свим либералима

0

Русија је у цивилизацијском сукобу са Западом – питање цензуре и репресија све ургентније

Како наше друштво све дубље улази у цивилизацијски сукоб са Западом, а конфронтација са њим у Украјини постаје све суровија, питање цензуре, па чак и репресија, постаје све ургентније.

Почнимо од чињенице да цензура и репресије постоје у сваком друштву. Увек се врте око добро дефинисане идеологије, система основних ставова и принципа. Истовремено, обе никада нису стриктно наведене у кривичном праву, већ пре одређују идеолошки вектор који делује као додатни покретач закона и његове примене.

Законе доносе носиоци владајуће идеологије који потом и одређују када, на кога и у којим случајевима их треба мање-више стриктно примењивати. Стога је социолог Вебер тачно утврдио да „само држава има легитимно право на насиље“. А држава се гради на идеји.

Модерно западно друштво није изузетак у том смислу и суштински се не разликује од других тоталитарних режима последњих векова, било да се ради о комунизму или фашизму. Разлика је само у идеологији и методама, али иначе свака владајућа идеологија функционише на исти начин: прихвата се оно што јој одговара, оно што излази из њених оквира или, штавише, оспорава идеолошке основе (у овом случају либерализам) постаје предмет цензуре и репресије.

Либерализам своју политику цензуре гради на критици, маргинализацији, демонизацији било каквих нелибералних теорија, система вредности и пракси, криминализује их уклањањем свега што је с њима повезано са било каквих информационих и мрежних платформи, а затим елиминише и саме носиоце нелибералних ставова. То се зове „култура отказивања“, „будност“ (вокеизам) и тако даље.

Модерна либерална идеологија сваку припадност колективном идентитету, укључујући расу, пол, па чак и припадност људској врсти (трансхуманизам), сматра последицом слободног избора појединца. Свако ко мисли другачије – за њу је злочинац. Отуда прогон присталица класичне породице, родољуба, носилаца било каквих колективистичких учења.

Сваком ко је осумњичен за недостатак либерализма ускраћен је приступ главним каналима масовних медија, па чак и друштвеним мрежама.

Истовремено, ако било ко, макар и из редова елите, посрне, скрене са либералне (потпуно тоталитарне) агенде, одмах следе остракизам, цензура и репресија.

Само што је чувени афроамерички репер Кање Вест обукао мајицу са невиним натписом White lives matter (too) – „Бели животи такође нешто значе” – преко ноћи се у очима јавности претворио у маргиналца, екстремисту и друштвено опасан елемент. Све што је против владајуће идеологије одмах се потискује.

Наравно, нису само либерални режими тоталитарни (и фашизам и комунизам су били тоталитарни режими), али ако су и они, онда нема изузетака. И ово се мора признати.

Остаје само да утврдимо каква цензура и каква репресија треба да буде у савременом руском друштву. Неизбежне су, али у каквој форми?

У току је цивилизацијски рат са Западом на којем је либерална идеологија тријумфовала. Ми афирмишемо наше традиционалне вредности, а председник Путин је чак издао и Указ број 809 о потреби како да их штити држава.

Те вредности – милосрђе, љубав према отаџбини, правда, јака породица, тријумф духа над материјом, солидарност и тако даље – немају много заједничког са либерализмом. Дакле, сасвим је очигледно да наша цензура и наше репресије морају бити засноване на другим критеријумима него на савременом либералном Западу.

Зато би просто копирање западних стандарда за борбу другачијих мишљења и репресије на њиховој основи било потпуни апсурд.

Нисмо више у сфери либералне идеологије, штавише – у рату смо са земљама тог табора, проглашавамо Русију засебном цивилизацијом са својим системом вредности, али се и даље (понекад по инерцији) поводимо за њиховим примерима.

За либерале, класични противници су они који признају или национални (десни) или класни (леви) колективни идентитет. Стога су они првенствено подложни цензури и репресији, будући да се сваки приговор либерализму и индивидуализму – а данас против глобализма, ЛГБТ-а, критичке расне теорије, мултикултурализма и трансхуманизма – већ сматра „злочином мишљења“.

Истовремено, либерали – који се позиционирају као идеолошки хегемон – себе сматрају не само прихватљивим, већ нормативним носиоцима доминантног погледа на свет.

Либерали своје непријатеље одмах сврставају у категорију „фашиста” (десно) или „стаљиниста” (лево), и тада им је судбина незавидна.

Данас је универзално обавезујућем скупу либералних вредности додато „обожавање Зеленског”, емпатија према украјинским нацистима (који тобоже уопште нису нацисти јер се боре за либерални Запад против нелибералне Русије), плус – русофобија.

Како обликовати нашу суверену цензуру и шта треба изабрати као критеријуме за објективно неизбежне репресије?

Већ је уведен принцип забране критиковања председника и војске у контексту војних операција. Сасвим јасни и транспарентни критеријуми. Постоји и већ усвојена одредба о забрани јавне критике саме специјалне војне операције. И што је сукоб тежи, ови критеријуми ће се строже примењивати.

Човек у дубини душе или за породичним столом може себи да приушти да има своје „издвојено мишљење“ о специјалној операцији, Оружаним снагама РФ и председнику Путину.

На либералном Западу постало је уобичајено да деца цинкаре родитеље који у кућном разговору себи дозволе да критикују мултикултуралност, трансродне особе, Зеленског, илегалне мигранте или украјинске избеглице. А за то тамо следе последице. Ми још увек говоримо само о јавним кршењима тог правила. У кругу породице постоји потпуна слобода: говори шта хоћеш. Мада, не бих ни ту претеривао.

Идеолошки критеријуми у Русији још нису уведени. Имитирајући Запад, увели смо и конзервативно-патриотски и лево-социјалистички сегмент нашег друштва у категорију „непоузданих“. На њих су се понекад примењивале погрдне карактеристике преписане са либералног Запада, одакле је пежоративни израз „црвено-мрки” који је цветао 1990-их у руској елити.

То је значило „не либерали“ – било на левој или на десној страни (а понекад и на обе стране у исто време).

Та ера је одавно прошла, али ставови формирани у њој – укључујући и функционисање агенција за спровођење закона, ФСБ и политички блок руске владе – делимично су сачувани.

Да смо либерали, то би било разумљиво. Али, у рату смо са либералима. Дакле, дефинитивно је дошло време да се коригују цензурне смернице и јасније дефинишу основе идеолошке репресије.

Да, постоје у Русији личности и на десном и левом крилу које критикују председника, руководство Министарства одбране и понекад чак сумњају у потребу извођења специјалне операције у Украјини. А то је забрањено, за то држава мора немилосрдно кажњавати.

Али, треба обратити пажњу на чињеницу да су идеолошки и друштвено активни људи који чине окосницу добровољаца и срж оних који им даноноћно помажу широм земље готово искључиво носиоци десничарских или левичарских патриотских идеја. Односно, специјална операција идеолошки лежи на плећима оних који исповедају било коју идеологију осим либералне.

Да парафразирам Јегора Летова: „Нема либерала у рововима под непријатељском ватром“. А ни атеиста, такође.

Зато присуство десно-конзервативне или лево-социјалистичке идеологије међу онима који су криви треба сматрати пре не отежавајућим фактором, већ нечим што ублажава (наравно, не отклања) кривицу.

И обрнуто: када критика председника, руководства војске или специјалне операције у целини и одговарајуће акције у том правцу долазе од либерала – односно оних који очигледно деле идеологију нашег цивилизацијског непријатеља – онда је то отежавајућа околност. А и само присуство либералне идеологије (која се лако препознаје као зверска мржња према десним и левим патриотама, односно према истим „црвено-мркима“) очигледно је алармантан сигнал „Издаја је могућа! Пази, либерални екстремизам!“ .

Случај либералне терористкиње Дарије Трепове, која је брутално убила војног блогера Владлена Татарског и осакатила друге мирне и невине људе, прилично је индикативан. Наравно, нису сви либерали убеђени терористи, али њихова идеологија је усмерена управо у том правцу.

Уосталом, не усуђују се сви муслимани који читају вехабијску и селефијску литературу (забрањену у Русији) да себе разнесу шахидским појасевима да би убили друге. Али, чим органи за спровођење закона пронађу такве књиге или добију информацију да се у неком исламском центру проповеда фундаментализам, следе оштре превентивне мере.

То би имало смисла учинити и са либералима.

Утврди ли се да неко чита или да предаје на читање Поперову књигу „Отворено друштво и његови непријатељи“, те црне библије Џорџа Сороша, или да показује нездраво интересовање за либералну сатанисткињу Ајн Ранд – одмах треба да буде регистрован.

Забрана либералних медија и њихово проглашавање за стране агенте – то је најневинији, али корак у добром правцу.

Пре него што неко постане либерал, треба да унапред зна шта ће морати да плати за то и да добро размисли.

Либерал уопште не може бити руски патриота јер себе сматра „грађанином света“ и носиоцем вредности западне цивилизације. У САД или ЕУ либерал још увек може некако да подржи своју државу, посебно када је у рату са нелибералним противницима. Али у Русији је таква ситуација немогућа.

Наравно, постоје и бивши либерали, а и они који себе грешком (због непознавања и неразумевања) сматрају „либералима“. Али, не ради се о њима.

Јер, делити идеологију непријатеља, са којим је у току прави рат, већ је први корак ка почињењу злочина.

Замислите како би се понашали у СССР према некоме ко би у време Великог отаџбинског рата читао „Мајн кампф“ и делио његове главне ставове?

Сада цензура и репресије, које тек почињу, одговарају на најочигледније изазове. Али, ово су први кораци. А у условима конфронтације са Западом, било би потпуно глупо унутар земље потпуно копирати његове критеријуме – шта је могуће, а шта не.

Нешто од онога што је могуће на Западу могуће је и овде. Али, неке ствари више нису могуће. А нешто од онога што је могуће код нас сада је немогуће на Западу (на пример, слушање Спутњика или гледање RT).

Код нас je – слушај и гледај што желиш. Мада има и ограничења. Инстаграм и Фејсбук (алати западне културно-цивилизацијске агресије) забрањени су у Русији, а код њих, наравно, нису.

У разлици између цензуре и репресивних стратегија нека цветају различитости цивилизација. Уосталом, у Кини је, генерално, све другачије и са „може” и са „не може”. Тако је на свој начин и са исламским земљама и у Азији.

Не постоји друштво у коме је све могуће. Али, нема друштва у коме ништа није дозвољено. Увек је нешто могуће.

Зато се статус страног агента може прелиминарно доделити свим либералима. То, наравно, још није позив на саслушање у Истражни комитет, а још мање за седање у „марицу“.

То не мора бити чак ни стварно проглашавање за страног агента. Већ само уношење у тефтер. Прелиминарно.

Генерално, потребно је изаћи оквира све три политичке идеологије европског модерног доба (либерализма, комунизма и национализма) и успоставити свој аутентични суверени поглед на свет на бази темељних вредности нашег народа и наше државе.

А онда, полазећи од тога, изградитеисопствену стратегију цензуре и репресије. Па њих саме – у име јединства, моћи и верности – окренути против идеолошких непријатеља Русије.

Отворених и прикривених.