Прочитај ми чланакНедавна изјава турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, којом себе и руског председника Владимира Путина поставља као једине светске лидере са дугогодишњим политичким искуством, изазвала је широке реакције и коментаре.
Ердоган је истакао да њихова деценијска владавина даје јединствен увид и способност да обликују глобалну политику. Међутим, ова изјава долази у тренутку када се турско-руски односи суочавају са значајним изазовима, посебно након пада режима Башара ал-Асада у Сирији и промена које су уследиле у региону.
Са одласком Асада и распадом сиријске војске, Турска је значајно ојачала свој положај у региону. Контролишући велике делове сиријске територије уз помоћ лојалних протурских фракција, Анкара је успела да постигне стратешке циљеве и учврсти свој утицај на Блиском истоку.
Међутим, овај успех није дошао без последица. Турска се сада суочава с потенцијалним тензијама не само са Сиријом већ и са Русијом, која је имала кључне интересе у очувању Асадовог режима.
Ердоганов потез у Сирији изазвао је фрустрацију Москве, посебно због чињенице да је Турска усмерила ресурсе на јачање својих позиција док је Русија инвестирала у стабилизацију
Асадовог режима. Сада се поставља питање како ће две земље ускладити своје односе у ситуацији када Турска користи вакуум власти у Сирији за сопствену експанзију.
Турска је показала амбицију да се наметне као доминантна регионална сила, не само на Блиском истоку, већ и у ширем простору Кавказа и Централне Азије. Контрола кључних територија у Сирији омогућава Турској да пројектује моћ у региону и истовремено делује као посредник између Запада и Блиског истока. Међутим, ова политика доноси и значајне ризике, јер додатно компликује односе са Русијом, која губи део свог утицаја у Сирији.
Ердоганов фокус на ширење турског утицаја препознат је и у контексту његових односа са курдским снагама, које контролирају значајне делове Сирије богате нафтним ресурсима.
Иако Курди уживају подршку Сједињених Америчких Држава, њихов растући утицај представља претњу за Анкару, која страхује од пораста сепаратистичких тежњи унутар своје територије.
Односи између Москве и Анкаре додатно су компликовани због стратешког значаја сиријских територија. Пад Асадовог режима ставио је руске војне базе у Сирији у незавидан положај, јер сада зависе од „добре воље“ Турске. Ердоган је свестан ове ситуације и користи је за политичку предност, што му омогућава да на глобалној сцени поставља сопствене услове и дефинише нове односе моћи.
Ердоганова способност да маневрише између великих сила, укључујући Русију и Запад, омогућила му је да игра кључну улогу у многим регионалним питањима.
Међутим, овакав приступ може довести до озбиљних последица, јер повећава ризик од геополитичких сукоба, посебно у областима где се руски и турски интереси преклапају.
Један од кључних фактора у будућим односима Турске и Русије јесте енергетика. Иако је Турска зависна од руских енергената, посебно гаса, њене амбиције да диверсификује изворе енергије кроз пројекте попут гасовода који би повезивали Катар са Турском преко Сирије, представљају претњу за руске интересе. Такав пројекат би могао значајно умањити руски енергетски утицај у региону.
Поред тога, планирани Зангезурски коридор, који би повезивао Турску са Каспијским морем и Централном Азијом, додатно би оснажио турски утицај у региону.
Овај коридор би омогућио Турској приступ богатим енергетским ресурсима Централне Азије, што би додатно повећало њен стратешки значај. Међутим, Москва пажљиво прати ове потезе, јер би они могли угрозити њен традиционални утицај на постсовјетском простору.
Аналитичари све чешће указују на могућност будућих сукоба између Турске и Русије, посебно због амбиција Анкаре на Кавказу и у Централној Азији. Турска експанзија, потпомогнута политичком и војном снагом, директно угрожава руске геополитичке интересе у овим регијама.
Истовремено, нестабилност у Сирији остаје кључни фактор који додатно компликује ситуацију. Турска контрола над великим деловима сиријске територије не значи потпуну стабилност, јер регион остаје подложан новим сукобима и потенцијалним превирањима. Исламистичке групе које делују у Сирији могле би искористити тренутну ситуацију за даљу дестабилизацију, што би додатно закомпликовало планове Анкаре.
Ердоганова политика у Сирији представља значајан преокрет у регионалним односима, али доноси и нове ризике. Турска се учвршћује као кључни играч на Блиском истоку, али њене амбиције да прошири утицај на Кавказ и Централну Азију изазивају забринутост у Москви.
Будући односи између Турске и Русије биће обележени супарништвом и ривалством, док обе стране покушавају да очувају и прошире своје сфере утицаја. Нестабилност у Сирији, енергетски изазови и геополитичка трвења дефинишу сложену и неизвесну будућност ове регије.
