Прочитај ми чланакБеоградски глас – Сиромаштво, неправда, однарођена власт, политичке разлике и верска питања узроковали су кроз целу 2019. масовне протесте широм света, уз повремене бруталне сукобе између демонстраната и полиције. Већ прва половина јануара гарантује да бунт није престао. Људи протестују не толико против поименичних функционера колико против система устројених по принципу кастинске подељености на мали број ултрабогатих и преовлађујућу сиротињу, која је у ропском положају.
Реке незадовољника излиле су се 2019. на улице и тргове главних градова и богатих и сиромашних земаља. Демонстрирало се у Италији, Чешкој, Пољској, Грчкој, Немачкој, Француској, Шпанији, Великој Британији, Северној Ирској, Мађарској, Аустрији, Албанији, Црној Гори, Белгији, Холандији, Хонгконгу, Вијетнаму, Индији, Ирану, Ираку, Египту, Либану, Алжиру, Судану, Еквадору, Колумбији, Боливији, Чилеу, Хаитију… Незадовољство буја и ван престоница. Уличне демонстрације обележиле су и 2018, у Македонији, Румунији, Чешкој и Словачкој.
AP Photo
За то време у Србији је мртво море, иако становништво грца у не мањим проблемима у односу на побуњене грађане света.
Пољаци траже сувереност
И минули викенд донео је демонстрације у Шпанији, Пољској, Грчкој, Хонгконгу, Абхазији, Индији, Ирану и, наравно, Француској.
Тако је у француском и шпанском делу Баскије око 75.000 људи тражило ослобађање затворених припадника сепаратистичке ЕТА (2018. објавила је потпуно распуштање свих структура) или премештање у затворе који су ближе породицама.
Истовремено, око 1.000 пољских судија и адвоката у „Маршу хиљаду тога“ протестовало је у Варшави због дисциплинских казни које власт планира да уведе у реформи правосуђа, јачајући сувереност земље, што би могло довести до њеног изласка из ЕУ. Подржало их је око 15.000 грађана, са заставама Пољске и ЕУ, јавља амерички „Тајм“.
Оставку је, такође минулог викенда, поднео Раул Каџимба, председник Абхазије, услед вишедневног протеста опозиције, која, заједно са својим кандидатом, не прихвата резултате председничких избора. Каџимба је одступио зарад очувања стабилности и спречавања проливања крви, а нови избори су 22. марта.
У Грчкој је 3. јануара завршен генерални штрајк фудбалских судија, инициран нападима и насиљем хулигана, а кулминирало је бацањем бомбе навијача „Олимпијакоса“ на кућу једног судије. Захтев судија да добију адекватну заштиту је усвојен, државни шампионат настављен је без одлагања утакмица.
У исто време, у Хонгконгу је настављен шестомесечни антивладин протест, уз повремене сукобе с полицијом, због предлога закона о екстрадицији криминалаца Пекингу. Закон је повучен из процедуре, али демонстранти су затражили демократске промене, протести су суптилно кренули ка сепаратисању од Кине, па је продубљена најтежа криза од 1997, кад је бивша британска колонија враћена Пекингу.
Непосредно по отпочињању протеста, 3. јула 2019, Лију Ксијаоминг, кинески амбасадор у Лондону, поручио је да „колонијални начин размишљања и даље прогања умове неких званичника или политичара… (и) кажем им: даље руке од Хонгконга и покажите поштовање“.
И у Индији су се прошлог викенда сукобили демонстранти и снаге реда на протесту против закона о држављанству (демонстрира се месец и по, откад је пропис усвојен). Држава је омогућила натурализацију хиндуса, хришћана, сика, будиста, парса и ђаиниста, који у Индији бораве илегално и могу доказати да су жртве верског прогона у Бангладешу, Пакистану или Авганистану (већински муслиманске земље). То право није дато муслиманској мањини.
Такође прошле недеље милиони радника из банкарског, енергетског, транспортног и рударског сектора ступили су у једнодневни штрајк широм земље због економске политике владе и делимичне приватизације великих државних фирми (попут „Ер Индија“ и „Барат петролеума“) у којој посао губе хиљаде људи, али и због либерализације политике отказа.
Затворен и Ајфелов торањ
Синдикати траже веће плате, повећање минималне зараде, већу социјалну сигурност и противе се стимулисању економије кроз смањење пореза за стране инвеститоре, фузију државних банака и умањење пореза на добит.
Истовремено, у Техерану полиција сузавцем растерује грађане после признања војске да је грешком оборила украјински путнички авион. Доналд Трамп, председник САД, посаветовао је власти да „не почине још један масакр над демонстрантима“ (по наводима „Амнести интеранешенела“, прошлог новембра погинуло је више од 300 демонстраната), док је Стејт департмент позвао Иран да се извини Лондону због привођења амбасадора Роберта Макаија.
У писму француским синдикатима, после новогодишњих празника и 38 дана демонстрација, Едуар Филип, премијер, поручио је да влада привремено одустаје од повећања старосне границе за пуну пензију са 62 на 64 године. Писмо је срочио само дан после пропасти преговора са синдикатима.
И ова деоница побуне протекла је у знаку сукоба с полицијом, која је употребила сузавац, блокаде ауто-путева и железнице, затварања школа и других јавних установа, па и Ајфеловог торња. Демонстрације „жутих прслука“ обухватају целу Француску и трају више од године.
У протест се кренуло због економске неправде, потом и одбијања Емануела Макрона, председника, да одустане од реформе пензионог система. Повећање пореза на гориво дигло је на ноге камионџије, који су реметили саобраћај од Провансе (југоисток) до Нормандије (запад), с тим да је синдикат железнице био одлучан: протест траје док се влада „не уразуми“.
У уличну борбу за очување система социјалне заштите и спречавање погоршања услова за пензионисање кренули су и наставници, лекари, адвокати. Позив трговачких синдиката, као организатора, на мобилизацију за одбрану стечених права био је успешан. Електродистрибуција је исекла струју хиљадама домаћинстава у више градова.
Устале су и медицинске сестре, лекари и фармацеути из јавних болница, од којих је захтевано да пруже ургентне услуге у некада репрезентативном јавном медицинском систему – који је у колапс запао због сталног вишегодишњег смањивања трошкова. Ригидан став Макрона оцењен је као „објава рата онима који одбацују реформу“ (Жан-Лик Меланшон, лидер крајње деснице).
Средином прошлог новембра, дан после сукоба с полицијом, „жути прслуци“ су у Паризу протестом обележили прву годину борбе за економску правду и критиковали потрошачку културу. Тог 17. новембра 2018. стотине хиљада грађана блокирале су путеве због најаве повећања пореза на гориво, али касније је прокуљало огорчење политиком Макрона, која иде у прилог само богатима и великим компанијама.
Нема сељака – нема будућности
„Нигде у Европи није почињено нешто толико безобразно као што су то ’Зелени’ урадили овде у Штутгарту!“ Ове речи пренели су немачки медији извештавајући са фебруарских протеста немачких „жутих прслука“, организованих у више градова, због забране аутомобила на дизел. Забрана погађа више од милион и по људи, међу којима се чуло и: „Ово је требало да буде мој последњи ауто, немам паре за нова кола, сад не могу ни да га продам јер нико више неће да купи дизелаша!“
Власт у Немачкој игнорисала је упозорење да су и у Француској демонстрације повели возачи због прописа на штету власника јефтиних и старијих возила, из чега је рођен општи бунт. Већ почетком априла у Минхену, Келну, Дрездену и још 15 градова протестује око 55.000 грађана, кивних јер људе истерују из станова због прескупих станарина које више не могу да плате и недостатка смештаја као последице мигрантске политике.
Тада се у Берлину окупило 20.000 демонстраната. Лајтмотив је на транспаренту „Основно је право имати дом!“. Иницирано је потписивање петиције за референдум за одузимање некретнина свакој компанији у чијем је власништву више од 3.000 станова (отуда монопол на одређивање висине цене закупа стана). Буде ли мера усвојена, покрајина Берлин ће морати да откупи вишак станова, за шта јој треба више од 30 милијарди евра.
Због претераних захтева ЕУ током октобра 2019. у више градова побунили су се пољопривредници. Стигли су на тракторима. Али крајем новембра око 40.000 пољопривредника, најеђених на савезну владу због пољопривредне и еколошке политике, опседа Берлин са око 8.000 трактора. Стационирају се код знамените Бранденбуршке капије, с транспарентима „Ако је пољопривредник упропашћен, ваша храна биће из увоза!“ или „Нема пољопривредника – нема хране – нема будућности“.
Како су јавили немачки медији, хиљаде пољопривредника из целе земље, са великим бесом у желуцу, звиждуцима су најурили са протеста министарку за животну средину. Враг је однео шалу, после једночасовног разговора са сељацима – министарка пољопривреде пренела је ургентан термин за сусрет канцеларке Ангеле Меркел и представника 40 пољопривредних организација.
У оквиру глобалне манифестације, прошле године су млади Немци, од Берлина до Келна, инсистирали да влада више учини у борби против климатских промена.
Политички систем ЕУ треба мењати
Млади у ЕУ, иначе, веома оштро критикују начин на који евродемократија функционише у пракси. Према истраживању агенције „РУИ Јуропијен јут“ из 2018. (подаци за 2019. нису још објављени), 45 одсто испитаних каже да политички систем треба мењати, а 28 одсто мисли да политичком систему нема поправке без радикалних промена.
По броју младих за које систем лоше функционише на првом месту је Грчка (53 одсто), следи Италија (43 одсто), Шпанија (35 одсто), док је Немачка на последњем месту (са 29 одсто!).
Кад је већ реч о Шпанији, масовни протести Каталонаца, са честим сукобима демонстраната и полиције, неће престати све док влада у Мадриду „не чује њихове захтеве“, поручио је прошлог октобра Ким Тора, каталонски лидер, тражећи безусловне преговоре.
Ове демонстрације са око пола милиона људи почеле су због пресуде Врховног суда Шпаније, којом су у затвор експедовани бивши каталонски функционери који су 2017. учествовали у покушају отцепљења од Шпаније. Појединци су бацали предмете на полицију, узвратила је сузавцем, гуменим мецима и воденим топовима. Уочи закључења овог броја „Београдског гласа“ Педро Санчес, премијер, представио је краљу Фелипеу ВИ нову левичарску коалициону владу, уз жељу да њено обележје буде „дијалог који је потребан за решавање најважнијих питања у земљи, попут сепаратизма у Каталонији“.
Истовремено са тим, прошлог октобра, у Северној Ирској су на улице с транспарентима изашли противници закона о либерализацији абортуса и увођења истополних бракова. Како Северна Ирска од јануара 2017. није имала владу, све време су политичари у Доњем дому доносили важне законе, па и онај којим су обухваћене поменуте промене.
Док и у Грчкој на хиљаде радника, предвођених синдикатима, од пре неколико месеци на улицама многих градова штите своја дугогодишња права, по цену сукоба с полицијом, ступају и у генерални штрајк (комуналци данима бојкотују одношење смећа), а једнодневним штрајком их подржавају сви приватни и државни медији, у Србији као да је на делу организована симулација протеста или њихово гушење.
Управо је завршен 58. протест „Један од пет милиона“, неинвентивним куцањем на врата Председништва Србије, у недуховитој акцији „ослобађања институција“. У Пионирском парку ратне ветеране и инвалиде у шаторима стотину дана игноришу сви. Само у Србији власт организује контрамитинг опозицији, а ова безидејно тумара престоницом и од Александра Вучића, председника Србије и СНС-а, тобож не види антисистем у чијем је етаблирању учествовала и, природно, не би ни да га демонтира.
Због протеста претње убиством
Чак се ни житељи Шида и Обреновца, под вишегодишњим терором миграната, нису самоорганизовали. Можда су поучени искуством сапатника из Сомбора, који су изашли на улице тражећи слободу и завршили на „јединој независној“ српској телевизији практично као нетолерантни дивљаци.
Ових дана сељаци из Сумраковца код Бољевца, предвођени добошарем, протестују против изградње МХЕ на Злотској реци, а власник суботичке „Енерго Цо. 2015“ организаторима прети да ће „платити високу цену својих активности“. Миливоје Јаношевић, борски одборник и члан влашке странке „Мост“, каже да је вече пре протеста неко претио убиством његове породице, што је пријавио полицији. Сумраковчане су подржали само организације „Одбрана река Старе планине“ и „Одбранимо Грзу“ (код Параћина).
Прошлог маја, поводом избора за органе и тела ЕУ, чији члан нисмо, имали смо прву „Изборну ноћ“ у београдском хотелу „Метропол“. Аналитичари још нису објаснили чему то служи у земљи у којој у срцу престонице грађевинско земљиште књиже као пашњаке, у Житорађи не примају у вртић дете чији је отац био на протесту, директор из Лучана доводи раднике да за њега навијају током суђења, пензионери увек гласају за власт и притом издржавају незапослену „децу“ која су зашла у пету деценију, медијски челници гуше слободну мисао и у својој кући и у друштву – а на све то ЕУ и НАТО веле да је држава на добром путу.
У Европи и свету проблеми појединаца и колективитета све више излазе из запоседнутих институција на улице и тргове, као демократско место још од античке Грчке. Недостојна елита и њени глобалистички тутори придавили су самопоштовање и достојанство грађана Србије, које, чини се, почиње да снажи и храни отпор оних људи који су у Црној Гори изашли из својих кућа. Сви као један, без страха, знајући да је роб само онај који чека да га други ослободе.
