У покушају да фотографише сиромаштво у Америци, пут је Арона Хјуија одвео у индијански резерват Пајн Риџ у коме га је борба за живот народа Лакота – запрепашћујућа и већим делом занемарена – натерала да промени мишљење. Пет година касније, његове узнемирујуће фотографије испреплетене шокантном лекцијом из историје представљене су у овом храбром говору на ТЕДxДУ. 

0:11 Овде сам данас да вам покажем своје фотографије народа Лакота. Многи од вас су чули за народ Лакота, или бар за већу групу племена који се зову Сијукси. Лакоте су једно од многих племена која су пресељена са своје земље у логоре за ратне заробљенике, који се сада зову резервати. Резерват Пајн Риџ, предмет данашње презентације, лоциран је око 120 км југоисточно од Блек Хилса у Јужној Дакоти. Познат је и као Логор за ратне заробљенике број 334, и то је место где Лакоте данас живе. Ако је ико од вас чуо за АИП, Амерички Индијански Покрет или за Расела Минса, или Ленарда Пелтијера, или за сукобе код Оглале, онда знате да је Пајн Риџ кризно жариште за индијанска питања у САД.

1:00 Позвали су ме данас да говорим о свом односу са Лакотама, а то је веома тешко за мене. Јер ако нисте приметили моју боју коже, ја сам белац, и то је велика препрека у резервату староседелаца. Видећете много људи на мојим фотографијама данас, доста сам се зближио с њима и прихватили су ме као члана породице. Назвали су ме братом, ујаком и позивали ме изнова и изнова током пет година. Али у Пајн Риџу, ја ћу увек бити оно што они зову „вашичу“.

А „вашичу“ је реч на језику Лакота која значи не-Индијанац. Али још једно значење ове речи је „онај који узима најбоље месо за себе.“ И то је оно што желим да истакнем — онај који узима најбоље парче меса. То значи похлепан. Баците поглед око себе у овом аудиторијуму. Налазимо се у приватној школи на америчком западу, седимо на црвеним столицама од баршуна, с новцем у џеповима. И ако сагледамо свој живот, ми заиста јесмо узели најбоље парче меса. Погледајмо неколико фотографија људи који су изгубили да бисмо ми добили. И знајте, када будете видели њихова лица, да ово нису слике само народа Лакота, оне представљају све домородачке народе.

2:21 На овом парчету папира налази се историја коју сам научио од мојих пријатеља и породице Лакота. Оно што следи је хронолошки приказ склопљених споразума, прекршених споразума, и покоља прерушених у битке. Почећу од 1824. „Оно што је познато као Биро за индијанска питања отворено је у оквиру Ратног департмана најављујући од самог почетка агресију у нашем одношењу према америчким староседеоцима.

1851 склопљен је први споразум у Форт Ларамију јасно обележивши границе нације Лакота. Према споразуму, те територије су суверена нација. Да су границе овог споразума одржане — а по правној основи требало је да буду — овако би САД изгледале данас. 10 година касније, Закон о домаћинствима, који је потписао председник Линколн, изазвао је прилив белих досељеника на земљу староседелаца.

1863. Устанак Санти Сијукса у Минесоти завршава се вешањем 38 мушкараца Сијукса, највеће масовно погубљење у историји САД. Погубљење је наредио председник Линколн само два дана након што је потписао Прокламацију о еманципацији.

3:33 1866. почетак градње трансконтиненталне железенице — почетак нове ере. Земљу смо прилагодили пругама и возовима да би скратили себи пут кроз срце Лакота нације. Споразуми су завршили кроз прозор. Као одговор на то, три племена Лакоте под вођством поглавице Црвеног Облака напало је и поразило америчку војску много пута. Желим да поновим овај део. Лакоте су поразиле америчку војску. 1868: Други споразум у Форт Ларамију јасно гарантује суверенитет Велике нације Сијукса и Лакотино власништво над светим брдима Блек Хилс. Влада такође обећава земљу и право лова у околним државама. Обећали смо да ће подручје око реке Паудер бити затворено за све белце. Споразум је изгледао као потпуна победа за Црвеног Облака и Сијуксе. Заправо, ово је једини рат у америчкој историји у коме је влада склопила мир тако што је пристала на све захтеве непријатеља.

4:29 1869. завршена је трансконтинентална железница. Почела је да превози, између осталог и велики број ловаца, који су почели да убијају бизоне на велико, елиминишући извор хране, одеће и склоништа за Сијуксе.

1871. Закон о апропријацији Индијанаца претворио је све Индијанце у владине штићенике. Поред тога, војска је издавала наређења којима је западним Индијанцима забранила да напуштају резервате. Сви западни Индијанци су у том тренутку постали ратни заробљеници. Такође, 1871. смо завршили са склапањем споразума. Проблем са споразумима је тај што омогућавају племенима да постоје као суверене нације, а то не смемо дозволити; јер смо имали планове.

5:10 1874. Генерал Џорџ Кастер је објавио откриће злата на територији Лакота, тачније на Блек Хилсу. Вест о злату је довела до масивног досељавања белаца, на територију Лакота. Кастер препоручује да Конгрес нађе начин да оконча споразуме са Лакотама што је могуће пре.

1875. почиње рат с Лакотама због кршења споразума из Форт Ларамија.

1876. 26. јула, када је кренула да нападне село Лакота, Кастерова Седма коњица поражена је у бици код Литл Биг Хорна.

1877. Велики Лакота ратник и поглавица Луди Коњ предао се код Форт Робинсона. Касније је убијен у притвору. 1877. је уједно и година када смо нашли начин да заобиђемо споразуме из Форт Ларамија. Нови договор представљен је поглавицама и старешинама Сијукса у кампањи под називом „продај или гладуј“. Потпишите папире или неће бити хране за ваше племе. Само 10% одраслих мушкараца је потписало. Према Форт Ларамијском споразуму, бар три четвртине племена морало је да отпише земљу. Та клауза је очигледно занемарена.

6:21 1887. Дозов закон. Нема више заједничке својине над земљом у резерватима. Резервати су распарчани на парцеле од по 65 хектара, и подељени Индијанцима понаособ, а вишак им је одузет. Племена су изгубила милионе хектара. Амерички сан о приватној својини показао се као веома лукав начин да се резерват раздели док од истог не остане ништа. Тај потез уништио је резервате, тако да је са сваком новом генерацијом бивало лакше делити их даље и продавати. Већина преостале земље и велики број плацева у оквиру резервата сада су у рукама белих власника ранчева. Још једном, најбогатији део земље одлази вашичуу.

7:03 1890. је година коју сматрам најважнијом у овој презентацији. Ово је година Покоља на Вундид Ни Крику. 29. децембра, америчке трупе опколиле су камп Сијукса на Вундид Ни Крику, и искасапиле поглавицу Велико Стопало и још 300 ратних заробљеника, користећи ново рафално оружје, које испаљује експлодирајуће метке, познато као Хочкис митраљез. За ову такозвану битку, Конгрес је доделио 20 медаља части Седмој коњици. До данашњег дана, ово је највећи број медаља части икад додељених за једну битку. Више медаља части је овде додељено за убијање како жена тако и деце него у било којој бици у Првом светском рату, Другом светском рату, Кореји, Вијетнаму, Ираку или Авганистану. Покољ на Вундид Ни Крику сматра се завршетком индијанских ратова. Кад год посетим место масовне гробнице на Вундид Нију, ја не видим само гробницу Лакота или Сијукса, већ гробницу свих домородачких народа.

8:14 Свети човек Црни Лос казао је: „Нисам тада знао колико тога се завршило. Сада, када се осврнем са овог високог брега моје старости, још увек могу видети заклане жене и децу како леже на гомили или разбацани наоколо дуж читавог кланца јасно као што сам их видео својим младим очима. И видим да је још нешто умрло тамо у крвавом блату, и остало сахрањено у вејавици. Сан једног народа умро је тамо. Био је то диван сан.“

8:57 Овим догађајем започела је нова ера у историји америчких домородаца. Све се може измерити у оквиру догађаја пре и после Вундид Нија. Јер у том тренутку, са прстом на обарачу митраљеза Хочкис, америчка влада јавно је показала свој став према правима домородаца. Досадили су им споразуми. Досадила су им света брда. Досадили су им плесови духова. И досадило им је да буду узнемиравани од стране Сијукса. Зато су изнели своје топове. „Још увек желиш да будеш Индијанац,“ рекли су, са прстом на обарачу. 1900: популација Индијанаца у САД спала је на минимум — мање од 250.000, у поређењу са процењених 8 милиона из 1492.

9:55 Премотајмо унапред. 1980. Најдужи судски спор у историји САД, Народ Сијукса против Сједињених Држава, водио се на Врховном суду САД. Суд је утврдио да, када су Сијукси пресељени у резервате и три милиона хектара њихове земље постало доступно досељеницима у потрази за златом, услови другог споразума из Форт Ларамија били су прекршени. Суд је изрекао да је подручје Блек Хилса одузето илегално и да цена првобитне понуде треба бити исплаћена Сијуксима уз камату. Као надокнаду за Блек Хилс, суд је доделио само 106 милиона долара народу Сијукса. Сијукси су одбили новац једногласним повицима: „Блек Хилс није на продају.“

10:42 2010. Статистика о стању домородачке популације данас, више од века након Покоља на Вундид Нију, открива последице колонизације, присилно мигрирање и прекршавање споразума. Незапосленост у резервату Пајн Риџ креће се између 85 и 90 одсто. Грађевински уред не може да изгради нове објекте, а постојећи су у процесу распадања. Многи су бескућници, а они са кућама збијени су у иструлелим зградама са чак и до пет породица. 39 одсто домова у Пајн Риџу нема струје. Најмање 60 одсто домова у резервату преплављено је токсичном црном буђи. Преко 90 одсто популације живи испод државне границе сиромаштва.

Стопа туберкулозе у Пајн Риџу је приближно осам пута виша од државног просека. Стопа смртности одојчади је највиша на континенту и око три пута виша од државног просека. Рак грлића материце је пет пута чешћи од државног просека. Стопа одустајања од школовања досеже 70 одсто. Смењивање наставника је осам пута чешће од државног просека. Неретко, баке и деде подижу своје унуке јер родитељи, услед одавања алкохолизму, насиља у породици и опште апатије, нису у стању да то чине. 50 одсто популације изнад 40 година старости болује од дијабетеса. Очекивани животни век за мушкарце је између 46 и 48 година — готово једнако Авганистану и Сомалији.

12:21 Последње поглавље сваког успешног геноцида је оно када опресор може дићи руке и рећи: „Боже, шта то себи чине ови људи? Убијају један другога. Убијају сами себе док их ми гледамо како умиру.“ Тако смо дошли у посед наших Сједињених Држава. Ово је наслеђе видљиве судбине. Заробљеници се и даље рађају у логорима за ратне заробљенике иако стражара већ одавно нема. Ово су кости које су остале након што им је одузето сво месо. Једном давно, низ догађаја покренули су људи који изгледају као ја, вашичу, жељни земљишта и воде и злата са планина. Ти догађаји произвели су домино ефекат који још увек траје.

13:18 Колико год ми као доминирајуће друштво били удаљени од масакра из 1890. или низа прекршених споразума од пре 150 година, ја вас свеједно морам питати, како доживљавате данашњу статистику? Каква је веза између ових слика страдања и историје коју сам вам управо прочитао? И који део те историје је заправо ваш? Да ли је ишта од тога ваша одговорност данас? Речено ми је да мора бити нечега што можемо учинити. Мора бити неког позива на акцију. Јер толико сам дуго стајао по страни задовољан својом улогом сведока, само снимајући фотографије. Јер решење је, чини се, тако далеко у прошлости, да ми ништа мање од временске машине неће помоћи да га пронађем.

14:11 Страдање домородачких народа није једноставан проблем. Није то нешто у чему би свако могао учествовати као што је помоћ Хаитију, сузбијање сиде или борба против глади. Решење тог проблема много је сложеније за доминирајуће друштво од, рецимо, чека на 50 долара, или црквених акција кречења кућа ушараних графитима, или неке породице из предграђа која донира кутију одеће коју више не жели. Дакле, у који нас положај то поставља? Слегање раменима у мраку?

14:45 Сједињене Државе свакодневно настављају да крше услове споразума из 1851. и 1868. у Форт Ларамију. Оно што ја предлажем данас — моја ТЕД жеља је: испоштујмо споразуме. Вратимо им Блек Хилс. Шта ће они с њим радити није ваша ствар.

(У ДЕСНОМ ДОЊЕМ УГЛУ У ВИДЕО КЛИПУ МОЖЕТЕ ДА ПОДЕСИТЕ СРПСКИ ПРЕВОД)

(ted.com)

Ознаке: амерички индијанци, Арон Хјуиј, Лакота индијанци, резервати, САД