Прочитај ми чланак“Севрски синдром” није болест, није ни псовка, реч је о колективној опсесији и трауми турског естаблишмента. Ове недеље се навршило сто година од потписивања Севрског споразума, а Турска поново верује да је окружена непријатељима: од Грчке, Египта, Израела, Кипра до ЕУ и САД. Опкољен комшијама који зазиру од њега, турски председник Реџеп Тајип Ердоган се окреће далеким пријатељима: од Синкјанга до Балкана и форсира реторику Муслиманске браће уз поздрав са четири прста: једна нација, једна застава, једна домовина, један вођа.
За Турке Први светски рат није трајао од 1914. до 1918. године: за њих је почео од Турско-италијанског рата 1911. наставио се Балканским ратовима а завршио се Грчко-турским ратом и Лозанским миром 1923. Време ревизионизма, спонзорисано од Ердогановог режима, редимензионирало је улогу Мустафе Кемала Ататурка. У очима “неосманалија” није довољно што је Ататурк удвостручио територију Републике Турске Лозанским миром у односу на Севрски споразум, што је протерао Грке, спречио Јермене и Курде да створе своје националне државе у данашњем делу источне Турске и решио се међународног надзора.
“Турска је распродала острва која су била наша и на пушкомет од наше обале. Тамо су још увек наше џамије и наша светилишта. Лозански мир није свето писмо, борићемо се да га променимо и добијемо бољи”, оптужио је Ердоган Ататутка за “продају” Кипра и острва у Егејском мору. Нови султан је дао и рок до када би требало променити споразум из Лозане: 2023.година, стогодишњица оснивања Републике Турске.
Турско-грчки спор око граница и острва траје готово сто година, практично од дана потписивања Лозанског мира. До Ердоганове неоосманлијске трансформације ниједном високом званичнику Турске није падало на памет да јавно прижељкује друго полувреме Лозанског мира и да прети оружаним сукобом око острва у Егејском мору.
Грци су током читавог 19. века плаћали своју “православну” наклоност према Русији и британску опсесију да спречи излазак Русије на топла мора. Међутим у првој половини 20. века нису поднели данак русофилству већ својим мегаломанским тежњама попут реализације тзв. Мегали идеје по којој би Истанбул, поново постао Константинопољ и главни град а источни део Мале Азије, све са Смирном, део Велике Грчке. Ту булимистичку авантуру су платили са милион и по избеглица пошто је Ататурк потукао до ногу грчку војску. Практично, Грчка се од победнице из Првог светског рата са Споразумом из Севра, у кругу од три године нашла са четвртином становништва које су чиниле избеглице и Лозанским споазумом који је стављао печат на грчко вишемиленијумско присутво у Малој Азији, али је сачувала своја острва у Егејском мору.
Добар део Турака, попут Срба, има некритички и романсирани однос према својој прошлости, помешан са жалом за прошлошћу која се чини бољом од садашњости и светлијом од будућности. Историја у Турској има више митолошку него научну базу: од Турака се не очекује да познају своју историју него да верују у режимску, као у догму. У Турској се иде у затвор за дефинисање злочина над Јерменима и Грцима геноцидом или се добије метак у чело као новинар Хрант Динк. И то није Ердоганова новотарија, то је константа турске политике већ сто година.
На Босфору имамо поново хроничног “болесника”, али дијаметрално супротног оном умирућем из 19.века. Султан нашег доба сања о обнављању Османлијске империје и прети комшијским земљама да Лозански мир није коначна реч. Претходна проширења граница на рачун комшија су прошла некажњено: Турска је 1938. године отцепила један део Сирије, 1974. године је окупирала северни део Кипра док је у последњих пар година окупирала северни део Сирије и ставила у подређен положај ирачки Курдистан.
У међувремену су се и нови “јањичари”, после готово110 година, вратили у Либију. Турска застава се поново вијори у Триполију а либијски премијер Фаиз ел Сараж је модерна верзија вазала Порте. Са утврђивањем у некадашњем османлијском вилајету, Ердоган контролише два најважнија пункта илегалне миграције ка ЕУ и налази се у савршеној позицији да уцењује Европу са таласима миграната.
Територијални апетити Анкаре се не заустављају на Кипру, Сирији, Ираку. На нишану новог султана са амбицијом да постане калиф налази се и 17 грчких острва у Егејском мору плус Кастелоризо, острво познато по томе што је било сет за италијански филм “Медитеранео”, награђен Оскаром 1992. године.
Контрадмирал Џем Гурдениз родоначелник доктрине “Плава отаџбина” (Мави Ватан на турском) која заговара успостављање турске доминације у Медитеранском мору нема сумњу: “Рат у Егејском мору значио би крај НАТО-а и дефинитивно би гурнуо Турску у руску орбиту, зато ЕУ и САД морају да науче да живе са новом Турском”.
Доктрина “Плава отаџбина”, коју Ердоганов режим спроводи, подразумева јачање положаја и утицаја Анкаре у источном Средозмељу преко дипломатије, ратних бродова и бушилица за морско дно, односно експлоатацију природних ресурса, пре свега гаса и нафте.
Суочен са све озбиљнијом економском кризом и погубним последицама политике која дискриминише жене, националне мањине, лаичку, либералну, европску Турску, Ердоган подиже тензије са свим суседима како би преусмерио пажњу јавног мњења и добио оправдање за катастрофалне резултате његове власти: упадање турских борбених авиона у грчки ваздушни простор, слање ратне морнарице у територијалне воде или ексклузивну економску зону Кипра и Грчке, насилно удаљавање бродова овлашћених француксих и италијанских нафтних компанија за испитивање морског дна око Кипра, војне вежбе са Азербејџаном на граници са Јерменијом, претварање Свете Софије у џамију, вођење војних операција у Сирији, Либији и Ираку. Нико више не може да искључи ни могућност да је Ердоган спреман да започне тзв. контролисани рат са Грчком ако процени да је то једини начин да задржи или учврсти своју власт.
Грчки премијер Кирјакос Мицотакис је потомак оца модерне Грчке Елефтериоса Венизелоса који је био на челу земље у Балканским ратовима, Првом светском рату и грчко-турском рату. За разлику од Ципраса, Мицотакис одговара на сваку провокацију Ердогана. Није случајно да је Атина експресно потписала и ратификовала одлуку о отварању три нове америчке базе на грчком тлу и проширење војне базе на Криту. Вашингтон је са тим потезом демонстрирао да се седиште НАТО-а у источном Медитерану премешта из Турске у Грчку.
Односи Грчке и Турске су додатно оптерећени кризом око експлоатације морског дна у кипарским и грчким територијалним водама. Атина је доживела као објаву новог непријатељства потписивање споразума између Анкаре и владе у Триполију о заједничкој ексклузивној економској зони. Грчка и Египат су одговорили на турско-либијски споразум потписивањем свог о стварању две ексклузивне економске зоне која се преклапа са турско-либијском.
За Анкару власт у Каиру је још већи непријатељ него што је Атина, будући да је председник Ел Сиси свргнуо с власти Муслиманско братство чији је главни спонзор и финансијер упаво Ердоган. Зато не чуди што је договор Атине и Каира дефинисао као “пиратски договор” и “стварање осовине зла” с циљем да се изолује Турска и искључи из поделе енергетског колача. Подсетимо, Израел, Јордан, Палестинска самоуправа, Египат, Кипар и Италија су направили “Еаст Мед Гас Форум”, неку врсту ОПЕК-а за гас без упућеног позива Турској.
Друга карта на коју игра Анкара је претња да би турско-грчки конфликт неизбежно укључио и Москву јер три четвртине поморске трговинске размене Русије са светом пролази кроз Егејско море. Последице би биле епохалне: Турска би завршила у загрљају Путина а САД би дефинитивно изгубиле базе у Анадолији, што би значило и крај НАТО-а каквог смо познавали.
Ердоган и Путин нису прва два лидера Турака и Руса који су у добрим односима. Ататурк је имао само једног међународног савезника у стварању модерне Турске: Лењина. Савезништво Турске и бољшевичке Русије је учвршћено споразумом из 1921. године и међусобним признавањем тада још увек међународно непризнатих држава. Тим споразумом су се бољшевици обавезали да ће помоћи Турцима да очисте данашњу територију Турске од хришћана. Пар месеци касније потписан је Карски мир с којим су руски комунисти великодушно поклонили Ататурковој Турској територије које је царска Русија освојила у рату са Османлијском империјом 1877-1878. године и омогућили Ататурку да се концентрише на западни фронт и рат са Грчком. Биће да је стари добри Маркс био понову у праву о понављању историје: прво опетовање трагедија, друго фарса.
