Прочитај ми чланак
Постоје јаки разлози за веровање да ће Трамп бити много ефикаснији у остваривању своје агенде него у првом мандату. Трампови људи имају цео списак кадрова за кључне позиције направљен на основу критеријума лојалности Трампу, а не естаблишменту.
Убедљива победа Доналда Трампа и републиканаца на изборима довешће до великих промена у важним областима, од имиграције до Украјине. Међутим, значај ових избора се протеже много даље од ових конкретних проблема и овакво гласање америчких бирача представља одлучно одбацивање либерализма и специфичног начина на који је појам „слободног друштва“ еволуирао од 1980-их.
Када је Трамп први пут изабран, 2016. године, било је лако веровати да је овај догађај изузетак. Имао је слабог противкандидата који га није озбиљно схватао. Осим тога, Трамп тада није победио по укупном броју гласова (популар воте). Када је Бајден победио на изборима четири године касније, изгледало је као да се ствари враћају у нормалу након катастрофалног једномандатног председниковања.
Након петог новембра, чини се да је Бајденова власт заправо била аномалија, а да Трамп означава почетак нове ере у америчкој политици, а можда и нове ере за свет у целини. Американци су гласали са пуним знањем о томе ко је Трамп и шта он представља.
Не само да је освојио већину гласова и однео победу у свим колебљивим државама, већ су републиканци поново освојили Сенат и могли би задржати контролу над Представничким домом. С обзиром на њихову већ постојећу доминацију у Врховном суду, сада су позиционирани тако да могу контролисати све главне гране власти. Али, шта је суштинска природа ове нове фазе америчке историје?
Либерални поредак
Класични либерализам је доктрина која се базира на поштовању једнакости и достојанства свих појединаца кроз владавину закона која штити њихова права, као и кроз уставне контроле које ограничавају моћ државе да се меша у домен тих права. Међутим, у последњих пола века, тај основни импулс је доживео две велике изопачености.
Прва је била појава „неолиберализма“, економске доктрине која је сакрализовала моћ тржишта и смањила способност извршне власти да заштити губитнике економских промена. Свет је у глобалном смислу постао много богатији, али је радничка класа изгубила радна места и животне прилике. Моћ се са простора где је започела индустријска револуција преместила у Азију и друге делове света у развоју.
Друга изопаченост била је појава „политике идентитета“ или онога што би се могло назвати „воук либерализмом“, у којем је прогресивна брига за радничку класу замењена циљаном заштитом за ужи круг маргинализованих група као што су: расне мањине, имигранти, сексуалне мањине и други. Државна власт је све више коришћена не у служби непристрасне правде, већ ради промоције специфичних друштвених исхода за ове групе.
У међувремену, тржиште рада се премештало у сферу информационе економије. У свету у којем већина радника седи испред рачунарског екрана и не диже тешке предмете по фабрикама, жене су добиле равноправнији статус. Ово је трансформисало моћ унутар домаћинстава и довело до перцепције наизглед сталног слављења женских достигнућа.
Снажење ових изопачених разумевања либерализма направило је велики потрес у друштвеним основама политичке моћи. Радничка класа је осетила да левичарске политичке странке више не бране њихове интересе и почела је да гласа за странке деснице. Тако су демократе изгубиле контакт са својом радничком базом и постале странка у којој доминирају образовани урбани професионалци. Дакле, њихови бивши бирачи су се одлучили за републиканце. Слично је и у Европи где су бирачи комунистичких странака из Француске и Италије прешли у табор Марин ле Пен и Ђорђе Мелони.
Све ове групе незадовољне су системом слободног тржишта који је уништио њихова средства за живот, док је истовремено створио нову класу супер-богатих. Незадовољне су и прогресивистичким странкама које се, може се рећи, више брину за странце и животну средину него за њихов положај.
Ове велике социолошке промене одразиле су се и на образце гласања у уторак. Републиканска победа заснована је на гласовима беле радничке класе, али је Трамп успео да привуче значајно већи број радника бирача из редова црначке и латино популације, у односу на изборе из 2020. године.
То је посебно видљиво међу мушким гласачима у овим групама. За њих је класна припадност важнија од расе или етничке. Нема посебног разлога да, на пример, један радник латино порекла буде привучен „воук либерализмом“ који фаворизује нове имигранте без докумената и фокусира се на унапређење интереса жена.
Такође, потпуно је јасно да огромна већина грађана из радничке класе једноставно не брине о томе да ли Трамп представља претњу домаћем и међународном либералном поретку.
Одбацивање либерализма
Доналд Трамп не само да жели одбацити неолиберализам и „воук либерализам“, већ је и велика претња самом класичном либерализму. Ова претња је видна у бројним политичким питањима. Нови Трампов мандат неће изгледати као претходни.
Право питање у овом тренутку није то да ли су његове намере малициозне, већ да ли он има способност да спроведе у дело оно чиме прети. Многи бирачи једноставно не схватају његову реторику озбиљно, док „мејнстрим републиканци“ тврде да ће систем кочница и равнотеже (цхецкс анд баланцес) у америчком уставу спречити да Трамп учини најгоре. То је погрешан поглед: треба озбиљно схватити његове намере.
Трамп је самопроглашени протекциониста који тврди да је „царина“ најлепша реч у енглеском језику. Он је предложио царине од 10 или 20 одсто на све производе који се праве у иностранству, било у пријатељским или непријатељским државама, и није му потребно одобрење Конгреса да то проведе.
Као што су многи економисти истакли, овакав ниво протекционизма имаће изузетно негативне ефекте на инфлацију, продуктивност и запошљавање. То ће озбиљно нарушити ланце снабдевања, што ће навести домаће произвођаче да траже изузеће од високих пореза.
Ово затим пружа прилику за корупцију на високом новоу, јер компаније ће се трудити да направе добре односе са председником. Овако високе царине позивају на једнако жесток одговор других земаља, што ће створити ситуацију у којој се урушава трговина, а тиме и приходи. Можда ће Трамп одустати под овим притиском, или ће реаговати као бивша председница Аргентине, Кристина Киршнер, која је опструисала статистичку агенцију у изношењу лоших вести.
Што се тиче имиграције, Трамп више не жели само да затвори границу, он жели да депортује више од 11 милиона недокументованих миграната који се већ налазе у земљи. Административно, ово је тако огроман задатак да ће захтевати године улагања у инфраструктуру потребну за његову реализацију – центре за притвор, агенте за контролу имиграције, судове и тако даље.
Такође ће имати разарајуће ефекте на гране привреде које зависе од радне снаге имиграната, посебно грађевинарство и пољопривреду. Додатно, биће то огромни морални изазов, јер ће родитељи бити одвојени од своје деце која имају држављанство, а све то би могло бити подлога за грађански сукоб, с обзиром да многи илегални имигранти живе у „плавим“ (либералним) савезним државама које ће учинити све што могу да спрече Трампа у остварењу његових наума.
Има ли реваншизма?
Што се тиче владавине права, Трамп се током ове кампање посебно фокусирао на освету за неправде које верује да је претрпео од стране својих критичара. Заклео се да ће користити правосудни систем да прогања све, од Лиз Чејни и Џоа Бајдена до Марка Милија и Барака Обаме. Такође жели да ућутка медије који су га критиковали одузимањем лиценци или изрицањем казни.
Неизвесно је да ли ће Трамп имати довољно моћи да учини било шта од овога. Судски систем је био једна од највећих препрека његовим „ексцесима“ током првог мандата. Међутим, републиканци су упорно радили на томе да уведу њима блиске судије у систем. Такав је пример Ајлин Кенон на Флориди, судије која је одбацила један важан случај против Трампа, везан за тајне документе.
Неке од најважнијих промена догодиће се у спољној политици и у природи међународног поретка. Украјина је без сумње највећи губитник. Њени војни напори против Русије били су у паду чак и пре избора, а Трамп сада може принудити Кијев да се мири с Русијом по њеним условима, тако што ће обуставити испоруке оружја Кијеву, као што су то учинили републиканци у Представничком дому током прошле зиме.
Трамп је приватно претио да ће изаћи из НАТО-а, али чак и ако то не учини може озбиљно ослабити савез тако што неће испунити обавезу из „Члана пет“, који подразумева заједничку одбрану земаља чланица.
Не постоји европска држава која би могла заменити Америку као лидера савеза. Тако да будућност НАТО-а у погледу способности да се супротстави Русији и Кини остаје под великим знаком питања. Такође, Трампов успех ће дати ветар у леђа другим европским популистима, као што су Алтернатива за Немачку и странка Марин ле Пен у Француској.
Источноазијски савезници и пријатељи Вашингтона нису у ништа бољој позицији. Иако је Трамп оштро говорио о Кини, он се такође диви Си Ђинпингу због његових лидерских карактеристика и можда би био спреман да склопи договор са њим око Тајвана.
Чини се да је Трамп природно несклон коришћењу војне моћи па је њиме лако манипулисати, али и ту потенцијално постоји један изузетак, а то је Блиски исток, где ће вероватно свесрдно подржавати ратне напоре Бењамина Нетањахуа против Хамаса, Хизболаха и Ирана.
Ефикаснији мандат
Постоје јаки разлози да се верује да ће Трамп бити много ефикаснији у остваривању своје агенде него што је то био током свог првог мандата. Он и републиканци су схватили да је у спровођењу политике кључан људски фактор. Када је први пут изабран 2016. године, није дошао на власт окружен групом својих помоћника, напротив, морао је да се ослони на традиционални републикански „естаблишмент“.
У многим случајевима они су блокирали, одбијали или успоравали његове налоге. На крају свог мандата, издао је извршну наредбу којом је створен нови „Распоред Ф“ (Сцхедуле Ф), који је скинуо заштиту са радних места у савезним институцијама и омогућио му да отпусти било ког бирократу.
Обнова „Распореда Ф“ је у сржи планова за други Трампов мандат, а конзервативци су били заузети састављањем списка потенцијалних званичника чија је главна квалификација лична лојалност Трампу. Зато је овај пут већа вероватноћа да ће заиста спровести своје планове.
Пре ових избора, критичари, укључујући Камалу Харис, су оптуживали Трампа да је фашиста, што је погрешно јер он нема намеру да успостави тоталитарни режим у САД. Напротив, реч је о постепеном распаду либералних институција, налик на оно што се десило у Мађарској након повратка Виктора Орбана на власт 2010. године.
Овај распад је већ почео и Трамп је ту нанео значајну штету. Он је још дубље поделио ионако поларизовано друштво и претворио Америку из друштва високог поверења у друштво ниског поверења. Трамп је, такође, демонизовао владу и ослабио веровање грађана у то да она представља колективне интересе Американаца. Увео је грубљи политички дискурс и практично дозволио отворено исказивање нетрпељивости и мизогиније. Осим тога, успео је убедити већину републиканаца да је његов претходник био нелегитимни председник који је украо изборе 2020. године.
Домет републиканске победе, која се пружа од председништва до Сената и вероватно до Представничког дома, биће интерпретиран као снажан политички мандат који потврђује наведене идеје и омогућава Трампу да делује по својој вољи. Можемо се само надати да ће неки од преосталих институционалних заштитних механизама остати у функцији када нови председник преузме власт. Али можда ће бити потребно да ствари постану много горе пре него што постану боље.
Френсис Фукујама је виши сарадник у Стенфордовом Центру за демократију, развој и владавину права. Аутор је више књига од којих је последња „Либерализам и његова неслагања”
