Pročitaj mi članak

Četiri greške SAD-a: Kina će odlučiti da li će Rusija promeniti svet

0

Sjedinjene Američke Države su u protekle tri decenije, od raspada SSSR-a odnosno pobede u hladnom ratu, napravile niz strateških grešaka koje su ih dovele u položaj da su sada zaigrale „na sve ili ništa“ (prema mom mišljenju bilo je i drugih, po SAD i čitav svet boljih rešenja) kako bi pokušale održati uspostavljeni posthladnoratovski međunarodni poredak koji se temelji na njihovoj dominaciji i koji im osigurava razvojni prosperitet bez velikih – i još važnije – neočekivanih globalnih potresa.

Као кључне, означио бих четири стратешке грешке САД-а, чију цену управо сада плаћа читави свет:

-Вашингтон није успео нормализовати односе с Русијом, као наследницом пропалог „совјетског царства“ (не зато што то није могао (Русија је била на коленима и више него спремна на сурадњу), већ зато што то није желео уколико се Москва претходно не покори његовој глобалној супремацији.

При том је у Вашингтону било – и то не треба скривати, итекако снажних и оних силница, које су, опијене хладноратовском победом, настојале и ту нову, територијално смањену али и даље велику, мултинационалну и мултиконфесионалну Русију – дезинтегрисати и рашчланити на већи број малих „кнежевстава“ којима ће се извана лако управљати.

Највећа препрека таквим идејама био је големи руски нуклеарни потенцијал и страх да не заврши у „погрешним рукама“. Дакле, Вашингтон је, вероватно заувек, пропустио прилику за инкорпорирање Русије у западне политичке, економске, па и сигурносне структуре, односно западни геополитички круг;

-Вашингтон је, својом стратегијом, од крајем прошлог века једва регионално важне државе – Кине (не заборавимо: Кина је још 90-тих година била економски неразвијена земља, а они, нешто старији, још се живо могу сећати телевизијских снимака с улица кинеских градова на којима уопште нема аутомобила, већ се живописно одевени Кинези стрпљиво возе својим бициклима или јавним градским пријевозом), успео створити финанцијску, инвестицијску и индустријску силу кроз у историји никад виђен развојни скок.

Он је од слабе регионалне државе створио „светску фабрику“ тј. глобалног економског и војног дива. Дива – којег је, заправо, више и немогуће зауставити осим ако би се кренуло у глобалну нуклеарну катаклизму након које би се, уз можда понеке преживеле људе, по планету кретали још само штакори и бубашвабе.

(С обзиром да се таква перспектива глобалним елитама сигурно не свиђа, за надати се како до ње неће доћи.) Краће речено, САД су у свега три деценије од Кине створиле свог највећег супарника с којим сада не знају шта направити јер је постао самодовољан и преопасан за доношење одлука о његовој судбини изван – без да се о томе првотно пита Пекинг;

-САД су успеле у врло кратко време покидати своје кључне позиције на Блиском истоку које су им омогућавале потпуни надзор над тим геостратешки и геоекономски (пре свега геоенергетским) важним простором, на начин да су уместо последичног контролираног хаоса, након покретања операције „Арапско пролеће“, отвориле „пандорину кутију“ (не исламистичког тероризма, како би се могло помислити, јер он је довољно контролисан да не представља круцијалну сигурносну претњу) неконтролираног уласка САД-у конкурентских светских сила на тај простор.

Управо је то кључним локалним играчима (богатим арапским монархијама и Ирану) дало простора за спољнополитичко маневрисање (својеврсну „бахатост“) и изван већ читавог једног века доминантног англо-америчког оквира деловања.

Покретањем сиријске револуције и покушајем рушења Башара Асада омогућен је велики руски повратак у блискоисточну регију, која јој је још од царских времена била руски примарни стратешки смер деловања (слично је било и у време СССР-а) и где је Москва традиционално имала итекако снажна политичка и економска упоришта. Осим Русије, у ту је регију снажно пенетрирала и Кина – највише својом „меком силом“ – пре свега инвестицијама и трговином;

-Због неолибералне глобалне политике коју Вашингтон активно популарише последње три деценије (изузетак је била само кратка Трампова „ера“), и европски су савезници „бахато подигли главе“ и искочили из оквира америчких интереса, почевши све више деловати самостално у питањима економске и спољнополитичке природе. Тако је ЕУ (њене кључне чланице) у међувремену успоставила чврсте темеље за економску сарадњу с Ираном (који је био под строгим америчким санкцијама), али (што је по САД још горе) и с Кином, али и за стабилне односе с Русијом – не само у енергетском сектору који је доминантан.

До најновијих протуруских санкција није било европске (и глобалне) фирме која и мало држи до себе а да није (била) активна на великом руском тржишту, а оне „брендиране“ не само што тамо продају своје робе, већ их и производе у својим индустријским погонима на тлу Русије. Ако ћемо већ куповати ваше луксузне производе, онда морате и инвестирати у радна мјеста у Русији и плаћати држави порезе, била је политика Москве успостављена након доласка Путина на власт.

Она претходна – Јељцинова, темељила се на потпуно погрешној парадигми: имамо неограничена нафтна и друга природна богатства за која можемо у свету куповати све што нам треба. Због такве политике, домаћа индустријска производња била је потпуно девастирана, а од нафте и других ресурса користи су имали само уски кругови у структурама власти и новоформирани круг бескрајно богатих и свемоћних олигарха. Народ је био крајње осиромашен и у социјалном смислу „бачен на колена“, уз големи раст незапослености и нови феномен енормног пораста свих облика криминалитета – уз морално посрнуће друштва.

Успавани Вашингтон

Оваква, новоформирана слика света, опасно је уздрмала досадашњи међународни поредак и ослабила глобалне америчке позиције. У успаваном Вашингтону, заслепљеном хладноратовском победом и последично успостављеном глобалном доминацијом – морало се нешто журно подузети.

Постојале су само две опције:

1. Или признати стварност тј. кренути у поступну глобалну „полицентричност“ (где би САД још неко време сигурно имао улогу главног пола, коју нико не би негирао);

2. или кренути у одлучујући бој, коначну битку, или „мајку свих битака“ – за очување, или прецизније – повратак хегемоније. Повратак, Јер задњих десетак година пробуђени стари дивови (Русија и Кина) али и неки други и не мање амбициозни (Индија, Турска, арапски свет) већ дуго вуку самосталне потезе који се САД-у увек и не свиђају;

Вашингтон се, сада већ сигурно, одлучио за ову другу опцију: напад на оба кључна геополитичка супарника – Русију и Кину (након којих би „довођење у ред“ и свих осталих био „мачји кашаљ“). При том не жели, како сматра, отворити оба фронта истовремено (иако га је према мом мишљењу већ давно отворио). Зато је за обрачун најпре одабрао Русију, након чијег би сламања одмах кренуо и на сламање Кине тј. „постављање исте на место које јој припада“.

За разлику од жеље за сламањем Русије (о чему се сада посве отворено говори), амерички приступ Кини службено се дефинира нешто „мекшом“ реториком (њоме се настоји уверити Пекинг да може извући бенефите ако одустане од потпоре Москви, али се, паралелно, Пекингу и прети санкцијама ако то настави чинити – класична америчка „шаргарепа и батина“). Међутим сви потези које Вашингтон повлачи протеклих година према Пекингу јасно указују да му је циљ учинити с Кином исто оно што и с Русијом. Па чак и да није тако, Пекинг то тако доживљава тј. потезе Вашингтона сматра по себе угрожавајућим и дугорочно непријатељским.

Дакле, ако би се Вашингтон чак и одлучио за давање одређених, по свој имиџ неугодних (али стратешки по себе посве небитних) уступака Кини (питање Таивана, Хонг Конга, Ујгура, …), неповерење између двеју земаља је толико да је крајње тешко замислити да Пекинг пристане на деал с Вашингтоном на рачун руских националних интереса. Тј. да Пекинг, одједном, након дуго и помно грађеног руско-кинеског стратешког партнерства (којим си две земље де фацто чувају леђа) себе претвори у непријатеља Москве.

Био би то, према проценама многих тамошњих аналитичара, кинески „пуцањ у ногу“. Тим више што Русија од Кине у овом тренутку не тражи ништа више од својеврсне неутралности с обзиром како сматра да се и сама може носити с новонасталом реалношћу свог дефинитивног одсецања од Запада. С друге стране Русија Кини једина омогућује крајње нужну геостратешку дубину и сигурност, јер би у противном Кина једноставно била заокружена, најблаже речено крајње непоузданим земљама. Осим тога Русија је Кини једини сигурни извор енергената у случају било каквог одсецања прометних, пре свега поморских коридора према Блиском истоку.

Москва сузама не верује

Дакле, како „Москва сузама не верује“ (поучена историјом, не уздаје се у било чију помоћ), тако и Пекинг не верује у могућност искреног договора с Вашингтоном. То је можда најбоље потврдила и кинеска телевизијска водитељица Лиу Xин (ЦГТН) када је прошленедеље, одмах након разговора америчких и кинеских челника Џое Бајдена и Кси Ђинпинга, написала да САД од Кине траже, цитирам отприлике: „Можете ли ви сада помоћи мени победити ваше пријатеље (Русе), да бих се ја након тога могао фокусирати на борбу против вас“.

Овде је не мање важно нагласити како, не само водећи кинески медији већ и велики део тамошње јавности (барем ако је судити према друштвеним мрежама јер социјално истраживање јавног мишљења није проведено) са симпатијама гледа на руску војну интервенцију у Украјини, док кинески политички и војни врх отворено говори да је за садашње стање у Украјини „крив неко други“, а не Москва. Тај неко други, према мишљењу Пекинга, су САД и НАТО.

Америчко одсецање Русије

Као полигон за коначни обрачун с Русијом САД су одабрале – Украјину, земљу коју још од 2014.г. држе на „даљинском управљању“. Па чак и да не успе Украјину формално укључити у НАТО савез (то је сад већ немогућа мисија), Вашингтон је тада правилно проценио како је релативно брзо може направити главним руским непријатељем, користећи низ историјских сложених и контроверзних догађаја у вишевековној интеракцији тих двају великих славенских народа (пре свега оних из совјетске оставштине попут гладомора (холодомор), колаборационизма с нацистичком Немачком, питања Крима и тд.).

Њиховим потенцирањем (укључно и кроз образовни програм а не само политички и медијски простор) с обзиром на знатно различите погледе Москве и Кијева о њима – крв брзо узавре, а све остало онда иде инерцијом.

Другим речима Украјина се врло брзо из Русији блиске земље, с којом је добро сарађивала и након распада СССР-а, претворила, како то сада воле говорити у Москви, у Анти-Русију. У тим и таквим условима, Москва, како сада сама наводи, није имала превише избора.

Јер чак и у случају не уласка Украјине у НАТО, оружје је у њу итекако стизало, једнако као и амерички и НАТО инструктори, а противруска реторика константно је јачала и на политичкој и на друштвеном нивоу (кривице за то, наравно, итекако има и на руској страни тј. у потезима саме Москве). Оно на што Москва сада ставља пажњу, и што је, како каже, један од доказа оправданости своје војне кампање – јест и проналазак чак 15-ак биолошких лабораторија под америчком ингеренцијом (конкретно Пентагона), који су радили с опасним патогенима, што је подигло велику „прашину“ у Русији и што Москва жели (за сада неуспешно) расправити на нивоу Већа сигурности УН-а.

У томе је сада једино подупире Пекинг који и сам почиње око тога постављати по Вашингтон врло неугодна питања, укључујући и о наводној улози Бајденовог сина Хантера у читавој тој причи (о томе се све више говори и у САД-у). Наиме, сличне се лабораторије налазе и у другим, чак и Кини суседним земљама попут Казахстана – али је недвосмислено управо Украјина њихово главно средиште.
Америчка велика тактичка победа

Дакле САД су руску инвазију на Украјину искористиле на најбољи могући начин, извојевавши на тлу Еуропе тактичку победу:

-У потпуности су одрезали Русију од Европе (истовремено су европским елитама показале где им је место и ко је тај који доноси главне одлуке и чија се реч мора беспоговорно слушати) и читавог система западне економије.

Осим тога успеле су оживотворити сан многих својих стратега, као и стратега кључних европских сила још од давних времена (попут Бизмарка и Наполеона): изазвати крвави рат између два велика славенска народа – руског и украјинског, што би им требало олакшати даљњи продор у дубину евроазијског копненог масива исцрпљивањем и могућим територијалним „дробљењем“ свог највећег противника – Русије;

-Заокупили су Еуропску унију Русијом и дале јој задатак да се она сада мора бринути о њеном спречавању и блокади (снажним санкцијама, никад снажнијом противруском реториком и сл., макар ће је то јако скупо коштати). САД су се, притом, одмах одлучиле окренути према свом главном супарнику Кини – без које, како сматрају – Русија неће моћи дугорочно опстати.

О могућем развоју америчко-кинеских односа у контексту формирања новог света више неки други пут, а сада још мало о америчко-руском рату који је де фацто почео (макар не онај војни али нити он се у оваквим условима не може искључивати, поготово у случају руског коначног постављања уза зид – чега још увек нема).

Нежељени санкцијски ефект

Запад је – грубо одсецајући све руске грађане од својих банковних картица, својих производа, руских спортиста од параолимпијских игара и готово свих других међународних спортских манифестација (светска шаховска организација ФИДА избацила је ових дана Русију и њене шахисте из свих такмичења, што би, с обзиром на значај руских шахиста у свету шаха било отприлике као да ФИФА забрани бразилској ногометној репрезентацији суделовање на светским првенствима, или УЕФА енглеским или немачким клубовима у њеним лига такмичењима), а руску културу и уметност, књижевне и музичке класике и тд. означио „неподобним“ (макар су многи од њих живели пре више од 100 година) – за сада успео постићи само то да и они Руси, који традиционално не воле Путина – сада од њега једино више мрзе Запад.

Након тактичке победе следи стратешки пораз?

Међутим након споменуте тактичке побједе, САД би се врло лако могле наћи на путу стратешког пораза, односно губитка контроле над кључним глобалним процесима (финанцијским системом, идеологијом (либерализам) и институцијама.

Англо-америчким позивима на санкције Русији не одазивају се и формалне савезнице попут Турске, не одазива се нити формат БРИКС (Индија не само што не жели уводити Русији санкције, већ активно с Москвом разматра могућност прелаза међусобне трговине на националне валуте рупије и рубље;

Јужноафричка Република је прошле недеље оптужила НАТО као кривца за руску интервенцију у Украјини;

Бразил је 24. марта објавио да су противруске санкције противзаконите).

Даље, богата арапска „петро-монархија“, УАЕ, угостила је прошле недеље „руског миљеника“ – сиријског председника Асада, што је изазвало шок у САД-у, једнако као и преговори Ријада и Пекинга да се Саудијској Арабији омогући извоз нафте у Кину у јуанима – што би, ако се догоди, био велик ударац за тзв. петродолар на којем од 70-их година прошлог века почива читава америчка економија.

Путин је прошле недеље увео обвезу да „Русији непријатељске државе“ (ЕУ, САД) тј. оне које су увеле најновије санкције – од сада руски гас купују искључиво у рубљама, а не више у доларима, еврима, фунтама или јенима.

Ко ће на крају бити победник?

Ако на крају ове, управо покренуте кулминације глобалног геополитичког сукоба победника уопће и буде – некако се по логици намеће да би то могла бити једино Кина.
Јер Запад и Русија су ти који се сада „туку на живот и смрт“ и међусобно исцрпљују, док се Пекинг, формално, у ту борбу не жели уплитати (за претпоставити је да би то учинио тек у случају реалне опасности од руског слома што му никако не би одговарало из горе наведених разлога).

Управо је Пекинг онај који ће одлучити које ће глобалне међународне институције имати будућности, а које су постале анахроне, једнако као и војни савези који су, како нас историја учи – били све пре неголи константа.

Овај последњи стадијум глобалне геополитичке борбе (она би могла завршити пуно брже него што многи претпостављају) дефинитивно је већ формирао нови свет.

Кључне су контуре одређене, а остало ће бити само „финесе“. Сада је још кључно осигурати да те „финесе“ не доведу до неуправљивости процеса и последичне катаклизме, а то ће бити могуће једино у случају да се нити једна од кључних силница глобалног геополитичког троугла (САД-Русија-Кина) не осети поражена, прецизније животно угрожена.

Свет је од руске војне интервенције 24. фебруара и де фацто промењен. Запад је одсекао Русију од себе, а она је, након више деценија добила стратешку слободу за обликовање свога друштва на начин како то сама хоће, а не како су то од ње тражили други.

И управо ће на то бити фокусиран највећи интерес светске јавности, јер изглед будуће Русије (посрнуле и оптерећене проблемима, или снажне и конкурентне) увелико ће детерминисати и изглед будућега света.

Што се тиче глобалног хегемонизма, од њега би могле остати само руине. Врло лако би могао бити сведен само на оно што данас називамо колективним западом.

Па иако колективни запад сада чини око 50% светског БДП-а, то је ипак само једна милијарда укупне светске популације. За поређење, само „трио“ Кина, Индија, Русија има 3 милијарде становника и заузима големи и кључни географски простор.