Прочитај ми чланак
Британско повлачење из ЕУ – ако сте томе склони – води обезбеђењу парламентарне самоуправе острва.
Излазак Британије из ЕУ[1] не би требало да буде сведен на аргументе о килограмима меса или на тривијалне расправе о британским уплатама буџету ЕУ. Годишњи нето прилив Брисела је између 7 и 8 милијарди фунти или око 0,5 одсто БДП. То је иритантно. Није срећан појединац што плаћа зараде званичника ЕУ, њихове пореске олакшице, као и универзитетске таксе за њихову децу до 26. године (осим уколико се нешто није променило од дана када је моја супруга радила за Комисију). Али, то није централна тема.
Излазак Британије из ЕУ не би требало да се тиче ни наводног загушења Британије правилима ЕУ. Таква аргументација је претерана, како је у свом извештају аргументовао Центар за европске реформе. Ова правила нису изменила најмање регулисано тржиште рада на индексу Организације за економску сарадњу и развој, слично САД, Аустралији или Канади. Нити су та правила спречила Шведску да има једну од најуспешнијих светских економија, нити Немачку да покори глобално тржиште са великим самопоуздањем (наравно, уз помоћ потцењене валуте).
Многи делови британског законодавства су рестриктивнији у односу на ЕУ. Британска правила коришћења земљишта су међу најмање либералним у свету. Она су кључни разлог зашто се половина кућа данас прави као и шездесетих и зашто велики број људи живи у неугледним објектима. Зато се британска саобраћајна инфраструктура увек бори да надокнади заостатак.
Како тврди Центар за европске реформе, Британија не би могла да се ослободи утицаја (Acquis Communautaire[2]) целокупног до данас усвојеног законодавства ЕУ, уколико жели да очува висок ниво трговинске размене. Швајцарска своје законе израђује увек у складу са нормама ЕУ. „Регулаторни суверенитет који би наводно настао изласком из Уније је илузоран“, пише у извештају.
Не би било диктата уколико би Британија била спремна да се повуче, да пристане на минималан трговински статус у оквиру Светске трговинске организације, са петнаестопроцентним тарифама, што би преко ноћи довело до колапса страних инвестиција.
Британија не би наследила трговинске уговоре које је ЕУ склопила са Кином, САД, Бразилом, Русијом, Турском или било где другде, независно од трговинског уговора са ЕУ. О сваком појединачном уговору морало би поново да се расправља, али из позиције релативне слабости.
Дакле, прекинимо са тријумфализмом и игнорисањем онога што би излазак Британије из ЕУ могао донети. Британија је дубоко умрежена у европски систем. Уколико Британци желе да се одлуче на овако драстичан потез, не смеју да се заваравају о последицама.
Неки читаоци су се увредили због наслова једне моје вести. Термин ,,Мудри људи” изазвао је бес[3].
Да буде јасно. Извештај је писала комисија у којој су се, поред осталих, налазили сер Најџел Викс из Британске банкарске асоцијације, Симон Вокер из ИоД, бивша чланица Монетарног одбора Кејт Баркер, професор Кевин О’Рурк са Оксфорда, професорка Венди Карлин са Универзитетског колеџа у Лондону, професори Николас Крафт и Ендру Освалд са Универзитета Варвик, професори Пол де Гров и Џон Паулсон са Лондонске школе економије, Џерард Ерера, шеф Блекстоуна, председник БТ групе сер Мајкл Рејк и Џонатан Портес из Националног института за економска и друштвена истраживања.
Што се мене тиче, у садашњим околностима, подржавам излазак Британије из ЕУ. ЕУ се више не може веровати након што узастопно негира вољу бирача, што кулминира сузбијањем негативног мишљења холандских и француских грађана о Уставу ЕУ и преправљањем једног дела Лисабонског споразума (кога лично сматрам нелегитимним, јер пркоси принципима).
Монетарна Унија постала је тачка раздора ЕУ и Британије. Логика Европске монетарне уније је фискална заједница која мора преузети карактеристике унитарне европске државе током времена. За Британију у таквом поретку нема места, па што пре рашчистимо, то боље.
Нека не буде забуне. Излазак из ЕУ биће трауматичан и оптерећен ризиком. Опет, колико трауматичан, зависиће од учтивости и државништва британских лидера у том периоду, као и од тона Парламента и медија у овој земљи. Да ли одлазимо у жалости и нади у наставак пријатељства или у бесу, буци, националистичкој хистерији? У томе лежи велика разлика.
То може бити урађено, али подразумева усвајање новог пословног модела. Већи део директних страних инвестиција у Британији долази из ЕУ. Јапанске и европске фабрике аутомобила у Британији снабдевају европско тржиште. Чак су и биљке у саксији мање ограничене у кретању.
,,City”[4] цвета делимично због тога што светске банке и фондови користе Лондон као регионално чвориште за послове широм Европе. Дуга је листа финансијских центара који су нестали малтене током ноћи због политичке грешке, попут Антверпена педесетих година 16. века.
Питање за „City“ је да ли је излазак Британије из ЕУ већи ризик или је гора ствар остати у ЕУ која ће, подстакнута последицама Лимана[5], наметнути много рестриктивнији режим у будућности.
У Европи је готово нова вера постао став да су ,,шпекуланти“ изазвали дебакл због великог дуга у оквиру Европске монетарне уније. То наравно није тачно. Порекло кризе лежи у масовној неуравнотежености текућег биланса и капитала које је монетарна унија прелила у јужну Европу, а контракционом политиком од тада ствари су постале још горе. Али, они у то верују.
Извештај Центра за европске реформе долази у време напада на „City” који је организован под маском стварања веће финансијске сигурности. Тај напад започео је регулисањем ,,Хеџ” фондова који су скоро у потпуности лоцирани у Лондону (80 одсто у ЕУ) и који су погрешно окривљени као узрочници кризе.
Три нова тела формирана су са циљем контроле банака и агенција за безбедност и осигурање. Она имају моћ да прегласају државни вето, чиме се окончава 300 година дуга контрола Британије над Ситијем. Одједном се поново опраштамо. Овај напад крши давно установљена правила игре у пословима ЕУ, да се ниједна земља не прегласава када је у питању индустрија, где она има доминантну улогу и где је европски лидер, било да је у питању аутомобилска индустрија Немачке, фармерска Француске или финансијска Велике Британије.
Центар за европске реформе тврди да је „City” нераскидиво повезан са тржиштем европских обвезница и механизмима монетарне уније, па стога има интерес да остане у ЕУ. Ово је мач са две оштрице. Ако гледате Европску монетарну унију као замку која ће вас увести у огромне дугове и угрозити суверенитет, онда, у том случају, што пре „City” изађе из приче, тим боље.
Нема сумње да би излазак Британије из ЕУ представљао трговински шок. Велика Британија била би у хаосу док се прашина не слегне. Како год, то не би био смак света. Нације морају гледати шире, антиципирати догађаје. Сигурно није немогуће да британска влада уреди трговинске односе са Северном Америком и највећим економијама Азије у року од неколико година.
,,Ако напустимо ЕУ, били бисмо као Канада, Нови Зеланд или као било која друга земља која тргује. Идеја да ми морамо бити унутар ЕУ зато што смо географски близу је апсурдна”, рекао је Тим Конгдон, из Међународног монетарног истраживачког центра. ЕУ може бити осветољубива, али чини ми се да су проевропљани на губитничкој страни и да алудирање на такво понашање има корене у страху. Вероватнији исход је да ће се они трудити да штету сведу на минимум и избегну свако поступање које би погурало низ нордијских земаља ближе излазу.
Моја главна замерка извештају Центра за европске реформе јесте да би после евентуалног изласка Британије из ЕУ Унија наставила даље да фаункционише као да се ништа није догодило. То је невероватно. ЕУ је већ у егзистенцијалној кризи. Национални фронт добио је изборе и одмах затражио повратак националне валуте франке и референдум о изласку Француске из ЕУ. Француско-немачки савез који држи овај пројекат 50 година раскинут је. Лансирање евра пре него што су државе чланице Европске монетарне уније биле у стању да издрже ригидне услове стандарда монетарне уније, а затим дозвољавањем да се економски јаз између севера и југа из године у годину све више шири, читав регион довело је до депресије и масовне незапослености. Не постоји излаз из ове ситуације применом досадашњих политика. Уговор о фискалној стабилизацији подразумева овакво стање још једну деценију или дуже. Оваква ситуација се не може толерисати. Италијански премијер Матео Ренци већ се припрема за борбу.
Далеко је од јасног како ће ЕУ изгледати 2017. када Британија буде одржала свој референдум (осим у случају победе лабуриста). До тада, светски циклус економске експанзије може бити завршен, а Европа може упасти у нови циклус дубоке рецесије.
Британско повлачење из ЕУ не би само нарушило тезу да је формирање ЕУ историјска неминовност, већ би изменило и унутрашњу хемију Уније. Немачкој би припала позиција хегемона коју она не жели и то би подрило слагање унутар ЕУ. Француска би подређеност могла још теже издржати, те би суверенисти били охрабрени да потраже друга решења. Протржишне државе северне и источне Европе које стоје иза Британије изгубиле би ослонац.
Читав пројекат постао би још нестабилнији и то у времену када је већ изгубио харизму и снагу да надахњује Европљане. Одбацујем аргумент да ће ЕУ посегнути за политичким инструментима у тим условима или да ће Британија молити за одређене услове. ЕУ би била у таквој кризи да би и она морала да се опходи са крајњом пажњом, под условом да ће бити уопште у стању да иступи са неким кохерентним условима.
Ако би Британија била у стању да себе изнова представи као острво слободне трговине које нема царине усмерене против било кога, игра би се могла преокренути. То би могао бити почетак велике националне обнове у наредних четврт века.
Када су Тјудори изгубили Калаис 1588. и коначно се одрекли свих француских поседа шест година касније Уговором из Троа, то се сматрало британском несрећом. Показало се да је у питању дар од Бога.
Људи у Енглеској су престали да троше енергију на бескрајне заплете у Европи и заузели су, као поморска нација са трговинским везама широм света, потпуно другачији курс. Седамдесете и осамдесете године 16. века памте светску експанзију Ролија, Дрејка, Гилберта и Фробишера. Наравно да постоји живот после Европе.
Амброз Еванс-Причард
Превод Бранислав Оморац
Оригиналан текст:
http://blogs.telegraph.co.uk/finance/ambroseevans-pritchard/100027431/there-is-life-
after-europe-but-let-us-stop-the-triumphalism/
[1] У тексту термин којим се ова тежња означава је Бреxит (у даљем тексту преводим као: Излазак Британије из ЕУ)
[2] Acquis Communautaire (термин који се односи на целокупно до сада акумулирано законодавство ЕУ)
[3] Ова реченица односи се на претходни чланак овог аутора објављен у истом листу (The Telegraph) под насловом Wise Men warn on dangerous delusions of Brexit (Mudri ljudi upozoravaju na opasne zablude izlaska Britanije iz EU), што је алузија на извештај Центра за европске реформе који се спомиње и у овом чланку.
[4] The City – пословни и финансијски центар Лондона
[5] Пропасти компаније Лехман Бротхерс, некада једне од највећих инвестиционих кућа у САД.
