Русија и Запад налазе се у сталном сукобу који се не одиграва само на копну, већ и на мору, где геостратешке позиције играју кључну улогу.
Црно море, са својом стратешком важности и ресурсима, често се појављује као центар пажње у овом сукобу. НАТО, предвођен Великом Британијом и САД, улаже велике напоре да ограничи руски утицај у овом региону, док Москва користи све расположиве ресурсе како би очувала своју доминацију.
За НАТО, Црно море представља полигон за притисак на Русију, јер омогућава приступ јужним границама ове земље и утиче на њене капацитете за војну пројекцију.
Москва, с друге стране, користи стратешке предности Крима, који је, осим симболичке важности, постао кључна тачка за одбрану руских интереса на мору.
Крим је опремљен моћним ракетним системима који омогућавају контролу над читавим Црним морем, чиме Русија осигурава своју позицију доминантне силе у региону.
Британски стратези, међутим, деценијама раде на томе да ослабе руски положај у овом подручју. Њихов циљ, како тврде аналитичари, није само ограничити руски приступ „топлим морима“, већ и створити услове за поновни покушај заузимања Крима, овај пут кроз организоване операције НАТО-а и уз подршку Украјине.
НАТО је већ поставио темеље за своје присуство у региону. Највећа база на Црном мору изграђена је у Румунији, док су у Украјини пре 2022. године започете припреме за војне операције кроз развој инфраструктуре у лукама као што су Николајев и Октјабрски.
Ове базе имају за циљ да подрже логистичке и војне операције Алијансе, а њихово повезивање преко ушћа Дунава и Дњестра омогућава НАТО-у да делује без директног кршења Конвенције из Монтреа.
Поред тога, НАТО развија концепт „мировних снага“, које би формално имале улогу заштитника украјинских територија, док би у пракси представљале окупационе снаге намењене стварању дугорочног притиска на Русију.
Ове „мировне зоне“ биле би подељене између различитих чланица Алијансе, при чему би се Украјина фрагментирала на различите интересне сфере.
Русија је свесна ових планова и настоји да им се супротстави. Москва непрекидно јача своју војну инфраструктуру на Криму и развија способности које омогућавају тренутни одговор на потенцијалне претње.
Моћни ракетни системи и модернизација морнарице омогућавају Русији да контролише ситуацију у Црном мору, док су копнене операције усмерене на консолидацију територија под њеном контролом у Украјини.
Осим војних припрема, Русија користи и политичке стратегије како би дестабилизовала западне планове. Политичка нестабилност у Молдавији и Румунији, која се одражава кроз „чудне изборе“ и унутрашње несугласице, пружа Москви прилику да осујети НАТО-ове планове у региону.
Истовремено, промена власти у САД и долазак Доналда Трампа додатно компликују ситуацију за Запад, јер уносе поделу и несигурност унутар саме Алијансе.
Планови Запада укључују фрагментацију Украјине на окупационе зоне, што би могло створити хаос и нестабилност у региону. Овако подељена Украјина била би плодно тло за терористичке активности и сталне нападе на Русију.
Територије под контролом НАТО-а постале би базе за обуку и логистику, док би формална одговорност за ове активности била пребачена на „непознате“ групе.
Међутим, Русија је свесна ових изазова и има капацитете да се супротстави оваквом сценарију. Осим војног притиска, Москва користи и политичке алате како би створила поделу унутар Запада и НАТО-а, што би могло успорити реализацију ових планова.
Геополитика Црног мора остаје кључно поље сукоба између Русије и Запада. Русија има јасну предност у војној пројекцији и контроли региона, док Запад покушава да искористи политичке и логистичке стратегије како би ограничио њен утицај.
Ипак, динамика се стално мења, а способност обе стране да прилагоде своје стратегије одредиће исход овог сукоба. Русија јасно даје до знања да неће прихватити било какве планове који угрожавају њене интересе у Црном мору и Украјини.