Прочитај ми чланак
Поводом најновије кризе у Јемену, нуклеарног споразума са Ираном, изградње Турског тока и осталих тренутно актуелних питања у међународној политици, редакција СРБИН.ИНФО разговарала је са геополитичарем и писцем Борисом Надом.
Шта је позадина рата у Јемену? Зашто је Саудијска Арабија одлучила да интервенише?
Потребно је да разумемо широки контекст у коме се све то дешава. Није само реч о томе да Сједињене Државе Америке убрзано губе свој статус суперсиле. Ми заправо присуствујемо крају једне историјске ере. Како је то у свом тексту за „Фајненшл тајмс“ констатовао британски историчар Марк Мазовер, у питању је „завршетак доминације Запада на планети, која је потрајала неколико векова“.
Такозвана дедоларизација, одустајање од долара као међународне валуте, у чему предњаче Русија и Кина, а следе их многе друге земље, представља само последицу те важне чињенице, њен израз на финансијском плану – губитак контроле над светским финансијским системом, са очекиваним катастрофалним последицама по америчку привреду, па и само постојање Сједињених Држава.
Разумљиво, Америка грчевито настоји да заустави или преокрене такав развој догађаја. Али, време им истиче.
Саудијска Арабија је амерички субимперијални пројекат, и ништа више од тога. Овај рат заправо и није покренуо Ријад, него Сједињене Државе, за које је то још један „посреднички рат“ на Блиском истоку, овог пута рат који се заправо води против Ирана.
С друге стране, саудијске амбиције су се до сад ограничавале на то да постану водећа сила међу муслиманским земљама, али под контролом и у служби Вашингтона. Сада, када слабе САД, мења се и положај Саудијске Арабије у исламском свету, а неизвесна је и судбина петродолара. Отуда се све чешће говори о „саудијској перестројци“. САД тиме гурају Саудијску Арабију у прилично неизвесну авантуру.
У основи рата у Јемену је, наравно, прастара подела у исламском свету – на суните и шиите. У савременој геополитичкој реалности, то се своди на ривалство Ријада и Техерана. За нас, позитивну геополитичку перспективу може да има само традиционалистички и конзервативни Иран, а не вехабитски и прозападни Ријад. Досадашњи јеменски режим био је такође проамерички. Хуту устаници су шиити, њихов устанак је последица терора коме су били изложени у држави којом су владали сунити, с ослонцем на Саудијску Арабију и Сједињене Државе.
Међутим, даља ескалација рата, с могућом копненом инвазијом, прети несагледивим последицама и по саму Саудијску Арабију, која на истоку земље има снажну шиитску мањину. Реч је, узгред, о богатим нафтоносним пољима.
Ваздушни удари на Јемен сигурно неће зауставити шиитски устанак, али ће вероватно отворити нови простор за Исламску државу, коју са Ријадом вежу многе везе, између осталог, и идеолошка блискост (Хуту покрет се супротставља екстремистима Исламске државе.) А то је, по свој прилици, и један од скривених, недекларисаних циљева Вашингтона у блискоисточној геополитичкој игри.
Недавно је коначно постигнут споразум о иранском нуклеарном програму. Да ли ће ово смањити притисак на Иран и омогућити изградњу мирнијег Блиског истока?
Нема много основе за очекивање да ће Блиски исток у ближој будућности постати мирније место. Агресија Саудијске Арабије и проамеричке коалиције против Јемена, појава Исламске државе, наставак грађанског рата у Сирији и Ираку, итд. не говоре томе у прилог. Напротив, смањење притиска на Иран може да обезбеди одлука руског председника Путина да укине забрану испоруке система С-300 Ирану, што знатно ограничава способност Сједињених Држава и Израела да интервенишу против те земље.
Међутим, како примећује Хенри Кисинџер: „Током 20 година тројица председника обе највеће партије у САД тврдили су да је Иран са нуклеарним оружјем претња америчким (…) интересима, и да су спремни да користе силу да би то спречили. Ипак, преговори, који су отпочели пре 12 година као део међународних напора да се Иран онемогући да развије нуклеарни арсенал, завршили су споразумом који Ирану признаје такву могућност…“
С америчке стране, то је, нема сумње, изнуђен потез. (Претходно су САД одустале од промене власти у Сирији.) То потврђује и реакција владе Израела, која је одбацила поменути споразум, уз тврдњу да договорено „доводи у питање сам опстанак државе Израел“, легализујући „незаконити ирански атомски програм и остављајући Техерану широку атомску инфраструктуру“.
Очигледно да је то успех иранске дипломатије.
Очигледно је да су САД промениле стратегију нападања земаља које јој не одговарају. Сада, уместо промене режима путем обојене револуције, све чешће се иде на дестабилизацију и стварање хаоса. Да ли је то симптом опадања америчке моћи?
„Обојене револуције“ су, очигледно, потрошен концепт. То не значи да Сједињене Државе убудуће неће покушавати да га примене. Међутим, покушаји САД да инсценирају „обојене револуције“ у Белорусији и потом Русији – „окидач“ за то требало је да буде убиство проамеричког, либералног политичара Бориса Њемцова – суочили су се с неуспехом. Нешто слично се десило и у Кини, са таласом протеста у Хонг Конгу. У Украјини је последња у низу „обојених револуција“ – тачнији израз био бу државни удар – довела до крвавог грађанског рата, и сада прети распадом земље, а то сигурно није била намера Америке у самом почетку. Ни „арапским пролећем“ Вашингтон није успео да оствари оно што је било планирано.
САД се данас налазе у узмицању, у повлачењу. Руски геополитичар Александар Дугин је изнео тачну и једноставну формулу: „Што више Америке, то више хаоса“. У немогућности да успоставе вазалне режиме или да их контролишу, амерички стратези данас прибегавају алтернативама: дестабилизацији земаља, провоцирању и изазивању грађанског рата. И, при том, у крајњем случају, „спаљују платформе које не могу да задрже“ (израз припада руском политикологу Ростиславу Ишченку). Пример за то је Украјина, коју Вашингтон поново гура у наставак рата, у коме је пораз кијевске хунте и више него известан.
После изградње такозваног „Турског тока“, постоји могућност снабдевања Европе руским гасом кроз гасовод који би нам дошао преко Македоније. Да ли због тога можемо очекивати будућу дестабилизацију Македоније?
Да, то је веома релна опција. И не само дестабилизацију Македоније. Готово цело подручје бивше Југославије веома лако може бити дестабилизовано, гурнуто у хаос, у нове крваве сукобе, поготову уколико САД донесу одлуку да га напусте, да „спале своју платформу“ (Р. Ишченко). Ни та могућност више не изгледа далеко.
А нешто слично прети и Европској унији уколико се одлучи на сарадњу и споразум са Русијом уместо да се, као што је то било до сад, безрезервно потчињава Америци.
Колико је реална идеја снабдевања Србије гасом из САД, путем прекоокеанских танкера?
Треба заборавити на ту идеју. Оно што је некад представљано као истинско технолошко чудо, као наводно решење за енергетску кризу која све више погађа Европску унију и Америку, Запад у целости, данас више личи на зеца из шешира, на очигледну медијску подвалу, која се одржава само у западним медијима.
У међувремену, читав пројекат револуционарне технологије се претворио у финансијску рупу без дна, која свакодневно гута нове десетине милијарди долара, и у растућу еколошку катастрофу, са непредвидивим последицама. Хидраулично ломљење стена великом брзином девастира огромна подручја, уништавајући фауну и резерве питке воде, и изазивајући неконтролисане потресе.
Како се најзад испоставља, та производња је и економски неодржива, а додатно је поскупљује и планирани транспорт гаса путем прекокеанских танкера.
Трик је почивао на неколико, на први поглед убедљивих лажи. На првом месту, на извештају Међународне агенције за енергију (ИЕА) из 2012, који је изнео оптимистичка очекивања за светско тржиште нафте (оптимистичка по Запад), предвиђајући да ће САД до 2017. постати водећи светски произвођач нафте и да ће остварити завидни удео у производњи гаса из такозваних неконвенционалних извора. То се, наравно, није догодило, нити ће се догодити.
Реални статистички подаци показују нешто друго: отприлике 2005. године досегнут је врх у светској произодњи нафте. Отада, она се одржава на приближно сличном нивоу или реално опада. Другим речима, цене енергената, и нафте и гаса, убудуће ће расти, претећи свету новом енергетском кризом, а чињеницу енергетске зависности Запада од земаља које њима располажу, у првом реду од Русије, убудуће ваља озбиљно узимати у обзир.
Европској унији, првенствено Немачкој, неопходан је споразум о сарадњи са Русијом, који би имао и свој безбедносни аспект, док политика сукобљавања, коју је до сада следила и на којој је инсистирао Вашингтон, представља рецепт за економско и политичко самоубиство.
