Прочитај ми чланакКада је Башар ал-Асад коначно свргнут, Сирија се суочила са будућношћу пуном неизвесности и изазова. На рушевинама његовог режима остала је земља подељена на бројне фракције, свака са својим амбицијама и интересима.
Кључно питање које се поставља јесте ко ће управљати овом расцепљеном нацијом – појединац, комитети, или можда више центара моћи?
Асадов режим је за собом оставио дубоко подељену Сирију. На северу, протурска група Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС), предвођена Ахмедом ал-Шаром (познатим и као Абу Мухамед ал-Јулани), преузела је контролу над Алепом, доносећи промене у тој регији.
На југу, снаге из Дараа, претежно остаци Слободне сиријске армије под вођством Ахмеда ал-Оуда, заузеле су Дамаск. Истовремено, курдске јединице Сиријских демократских снага (СДФ), уз подршку Сједињених Америчких Држава, обезбеђују сиријско-ирачку границу и источну Сирију.
Ове фракције симболизују дубоку подељеност земље, где свака контролисана област има различите политичке и војне амбиције.
Еуфрат је постао линија раздвајања, готово аналогна Берлинском зиду из времена Хладног рата, која дели Сирију на два супротстављена дела.
Дамаск је доживео судбину сличну Берлину 1945. године. Као што су савезници ушли у Берлин са запада, а Совјети са истока, тако су различите фракције ушле у Дамаск након Асадовог повлачења.
Међутим, за разлику од Немачке после Другог светског рата, овде није било јасне поделе одговорности, већ мноштво локалних и међународних актера који теже остваривању сопствених интереса.
Према Резолуцији 2254 Савета безбедности Уједињених нација, прелаз власти у Сирији требало би да се одвија мирно, стварањем прелазне владе, ревизијом устава и организовањем избора. Међутим, пракса на терену показује да ће остварење овог плана бити изузетно тешко због међусобног ривалства фракција и уплива страних сила.
Сирија се налази на раскрсници интереса регионалних и глобалних сила. Иран, Турска, Ирак и Израел не намеравају да одустану од геополитичке борбе за утицај у овој земљи.
Њихови мотиви варирају – од страха од нове стабилне владе у Сирији, која би могла постати непријатељски настројена према њима, до тежње за јачањем свог геополитичког положаја.
Књига Џејмса Бара „Линија у песку“, која говори о ривалству између Британије и Француске у борби за Левант током два светска рата, јасно осликава како историјски сукоби обликују данашње односе у региону.
Слично томе, Сирија ће и даље бити арена сукоба интереса великих сила, где ће сваки играч покушавати да обликује будућност земље у складу са сопственим стратешким циљевима.
Чак и ако фракције постигну привремени консензус, нова Сирија неће припадати само Сиријцима. Њена судбина зависиће од односа са суседним државама, као и од способности нове владе да избегне постављање геополитичких „мина“.
Питање је да ли ће нова власт успети да смири забринуте регионалне силе попут Ирана и Израела или ће се суочити са новим конфликтима.
Ахмед ал-Шара, вођа Хајат Тахрир ал-Шама, у свом обраћању ирачком премијеру обећао је да Дамаск неће бити непријатељски настројен према Багдаду и изразио жељу за помирењем. Ипак, помирење није само ствар добрих намера – оно захтева огромне напоре у превазилажењу унутрашњих подела и смиривању спољних тензија.
Нова Сирија ће се суочити са огромним потребама за хуманитарном помоћи, политичком подршком и економском обновом. Више од 60 година владавине Асадове породице оставило је дубоке ожиљке на сиријском друштву и инфраструктури.
Поред тога, регија Леванта је већ деценијама арена насилних промена и политичких преврата, што додатно отежава успостављање стабилности.
У интересу Сирије и ширег региона јесте формирање новог поретка који ће смањити поларизацију и омогућити мирну транзицију власти. Ипак, лекције из прошлости морају послужити као упозорење – несмотрене промене и авантуризам само продубљују кризу.
