Pročitaj mi članakSjedinjene Države i njihovi saveznici ne bi trebalo da potcenjuju vojnu moć Rusije, mešajući se u situaciju u Ukrajini, napisao je bivši savetnik Pentagona pukovnik Daglas Mekgregor u članku za The American Conservative.
„Изгледа да Бела кућа размишља о употреби НАТО снага заснованих на војницима САД, против Русије“, каже се у чланку који преноси РИА Новости.
„Чини се да Бајденова Бела кућа разматра употребу мултинационалних снага против Русије. НАТО алијанса није у стању да донесе једногласну одлуку да војно интервенише као подршку Украјини. Али као што је недавно наговестио Дејвид Петреус , председник и његови генерали процењују сопствену „коалицију вољних“. Њу би наводно чиниле првенствено, али не искључиво, пољске и румунске снаге, са америчком војском у њеном језгру“, наводи Мекгрегор, и истиче да сумња да би таква коалиција била у стању да се носи са руском војском.
„Мало је вероватно да би традиционално америчко оружје могло да превлада руску војну моћ. Специфични циљеви такође доводе у питање способност НАТО-а да порази руске снаге.Важно је запамтити да Москва има потпуну контролу над читавом војском – руски војници разумеју за шта се боре. Што се тиче америчких генерала, они не могу очекивати исту лојалност од својих савезника. Да ли ће земље моћи да оставе по страни своје националне интересе?“, упитао је пуковник.
По његовом мишљењу, цена неуспеха мултинационалних снага НАТО у Украјини била би веома висока.
„Председник Џо Бајден и његови генерали треба да схвате колико је штетан војни неуспех и колико ће утицати на америчко друштво након америчких неуспеха у Ираку и Авганистану. Амерички војни морал је на ниском нивоу. Регрутовање у оружане снаге је теже него икад“, рекао је Мекгрегор, додајући да су амерички економски изгледи крхки, а европски „још мрачнији“.
Мекгрегор даље наставља:
„Када је Наполеон Бонапарта започео своју кампању за освајање Русије 1812, предводио је највећу „ коалицију вољних “ у историји. Поред француског језгра, Бонапартина војска од више од 400.000 састојала се од италијанских, холандских, немачких и пољских војника. У најбољем случају нису били одушевљени. Искрено, осим Француза, само су Наполеонови пољски савезници били истински жељни да марширају на Москву. У време када су Бонапартине мултинационалне снаге стигле до Москве, парализоване хладне, разорне битке, исцрпљеност, болести и лоше логистичко планирање смањили су првобитне снаге инвазије на мање од половине првобитне снаге. Није прошло много времена пре него што су Пруска и њени севернонемачки савезници пребегли Русима док су остали (без Пољака) дезертирали или умрли на маршу кући.
Све војне кампање успевају или неуспевају на основу стратешких претпоставки које подупиру оперативно планирање и извршење. Без познавања детаља текућих дискусија, још увек је могуће поставити питања о предложеној оперативној „сврси, методу и крајњем стању“ коалиције.
Прво, шта је циљ коалиције? Да ли је циљ протеривање руских снага са украјинске територије? Да ли је циљ јачање украјинских одбрамбених линија и постизање прекида ватре за преговоре? Или је коалиција само средство за увлачење остатка НАТО савеза у рат са Русијом који ће подржати врло мали број Европљана?
Друго, шта ће америчке ваздушне и копнене снаге учинити ако се одлучно ангажују од тренутка када пређу пољску и румунску границу у западну Украјину? Руска врховна команда ће без сумње идентификовати америчку војну компоненту као центар гравитације коалиције. Из тога следи да ће се руска војна моћ усредсредити пре свега на уништавање ратне структуре САД заједно са њеним командним, контролним, обавештајним, надзорним и извиђачким капацитетима.
Треће, да ли Вашингтон гради „ коалицију вољних“ из политичких разлога или зато што предвиђа посвећеност која захтева велике ресурсе и треба регионални савезници да поделе терет? Пошто је мало вероватно да би конвенционална америчка војна моћ сама победила конвенционалну руску војну моћ, може ли коалиција предвођена САД да окупи разноврсне војне капацитете потребне да доминира руским снагама са довољно ударне моћи да примора на промену руског понашања? Једнако важно, могу ли америчке и савезничке снаге да заштите бројне европске транспортне мреже, као и ваздушне и поморске базе, од руског ваздушног и ракетног напада?
Четврто, да ли ће вођење операција коалиције бити подложно ограничењима која се сматрају битним за савезничке партнере? Увек постоје разлике у мишљењима о томе како се борити против противника, колико далеко ићи и колико ризиковати. Недостатак јасноће о конкретним циљевима може имати озбиљне последице. Другим речима, колико јединства командовања амерички војни команданти заиста могу да очекују од својих савезника у рату и да ли ће захтев за јединством команде надјачати чисто националне интересе? Корисно је запамтити да Москва ужива потпуну власт над свим својим снагама, укључујући снаге својих партнера и савезника . Руско јединство командовања је апсолутно. Москва није принуђена да се носи са различитим преференцијама и мишљењима чланова коалиције.
Коначно, Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а, инсистира да би се неуспех Украјине да победи у рату са Русијом протумачио као пораз НАТО-а. Да ли велики губици нанети америчким копненим снагама у конфронтацији са руском војном моћи не би такође били знак пораза Вашингтона? Колико брзо би америчке и савезничке снаге могле да замене своје губитке? Да ли би озбиљни амерички губици подигли авет америчког нуклеарног одговора? Када подршка Украјини доводи у опасност безбедност и опстанак НАТО-а?
Недавно најављено понављање стратешке двосмислености Вашингтона у вези са „првом употребом нуклеарног оружја“ поставља додатна питања. Портпароли Бајденове администрације указују да председник неће испунити своје обећање из 2020. године и изјављују да је једина сврха нуклеарног оружја да одврати нуклеарни напад на Сједињене Државе или њихове савезнике.
Уместо тога, председник Бајден је одобрио верзију политике Обамине администрације која дозвољава употребу нуклеарног оружја не само као одмазду за нуклеарни напад, већ и као одговор на ненуклеарне претње. Одлука председника Бајдена је у најмању руку опасна и деструктивна по америчке и савезничке циљеве као и Моргентауов план за деиндустријализацију Немачке који је, иако одбијен, вероватно продужио рат против нацистичке Немачке за најмање пола године. Да ли неко у Вашингтону заиста верује да ова нова политика чини нуклеарни рат са Русијом мање вероватним?
Војна стратегија се односи на однос средстава и циљева. Национални политички и војни лидери су заокупљени средствима и премало размишљају о циљевима . Није довољно бити добар техничар, данашње политичке и војне вође морају бити озбиљни стратези, акутно осетљиви на границе које америчке снаге и слабости намећу стратешким изборима“, закључује Мекгрегор.
Путин: Надамо се да ће бити довољно паметни
Власти САД су више пута наглашавале да америчко војно особље неће учествовати у непријатељствима на територији Украјине. Ово је изјавило и руководство Северноатлантске алијансе.
Истовремено, бивши директор ЦИА Дејвид Петреус признао је да би САД и њени савезници могли да интервенишу у сукобу, не као НАТО снага, већ као мултинационални контингент под америчким вођством.
Председник Владимир Путин је више пута упозоравао на озбиљне последице по случај сукоба између НАТО трупа и руске војске. Он је нагласио да би такав развој догађаја довео до глобалне катастрофе, али је изразио наду да ће западни лидери бити довољно паметни да не предузимају такве кораке. Власти САД су више пута наглашавале да америчко војно особље неће учествовати у непријатељствима на територији Украјине.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 3, 2022
