Pročitaj mi članak

Bauk desnice kruži Evropom

0

Istorija nas uči da liberalnim humanistima ne smeta baš svaka desnica. Njima smeta desnica koja preti da će svoje države iskrcati s globalističkog broda ludaka koji plovi u propast

„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, rimski papa i ruski car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policajci.” Kako je komunistički bauk odavno sišao sa scene, ovaj početak Komunističkog manifesta bi se danas mogao ironično prilagoditi duhu vremena i poslednjoj političkoj modi, ovako nekako:

Bauk kruži Evropom – bauk desnice (tvrde, radikalne, ekstremne i sl.). Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka – novinari, profesori, mislioci, političari. Iako rimski papa ćuti a Meternih, Gizo i ruski car su opravdano odsutni, policajci su srećom tu. To je nova policija, policija uma, koja kontroliše medije, globalne društvene mreže i digitalni prostor, određuje šta je istina i ko je (ne)podoban da se oglašava u javnom prostoru.

Na globalnoj sceni je obilje tekstova i analiza u kojima se izražava strašna zabrinutost i strah zbog „normalizacije” desnice – reč je o osudi političkih procesa u kojima desnica postaje sve prihvatljivija sve većem broju glasača. Populistička desnica (kako je nazivaju) u usponu je u Italiji, Švedskoj, Francuskoj, dok je u Mađarskoj već odavno na vlasti. Na drugoj strani velikog mora „trampizam” narušava političku harmoniju i, o užasa, ugrožava demokratiju. Još je grđa situacija u onim nezapadnim državama koje tvrdoglavo odbijaju da budu usrećene liberalnim vrednostima koje su, kao što i vrapci znaju, univerzalne.

Liberalni, demokratski, prosvećeni, progresivni, tolerantni – rečju fini svet – zgrožen je onim što se dešava u političkoj areni. Desni populizam kvari i mlado i staro igrajući na kartu jeftinih, prizemnih emocija i konzervativnih predrasuda čije je vreme odavno prošlo – porodica i porodične vrednosti, nacija, vera, tradicionalna seksualnost i primitivna, binarna podela muško-žensko. Naravno, igra ta desnica i na strah od inovernih imigranata. Može li se napraviti crnji i reakcionarniji inventar populističkih predrasuda od ovoga koji sam upravo naveo?

Koliko god me gori deo moje duše vukao ka ironiji i sarkazmu, koliko god bih uživao da nastavim sa sprdnjom i persiflažom, ovde ću se, iz obzira prema gore pomenutom finom svetu, zaustaviti i pokušaću da budem ozbiljan. Trenutak je da se podsetimo kako briga za liberalne vrednosti funkcioniše u stvarnosti, kada maske spadnu i kada se ogoli licemerje promotora tih vrednosti.

Na primer, kako je moguće da se tolerišu najcrnji nacizam i rasizam koji su odavno na sceni ne samo u savezničkoj Ukrajini već i u nekim NATO državama? Kako to da su liberalni korifeji danas najglasniji zastupnici cenzure i gušenja slobode govora… u ime demokratije? Da li je problem seksualnih manjina zaista mnogo veći problem od globalnog siromaštva? Kako to da su brižni liberalni humanisti podržali sve brutalne intervencije koje su potom pokrenule reke izbeglica nad čijom sudbinom se danas liju gorke, liberalne suze? Kako to da liberalni humanisti vide probleme svuda u svetu, a ne vide jad i čemer građana koji žive pored njih, u enklavama siromaštva, droge i kriminala? Kako to da u liberalnom svetu uvek ima novca za finansiranje ratova, a nema za zdravstvenu i socijalnu zaštitu? Kolumna je suviše kratka da bi se napravio detaljan spisak liberalne hipokrizije.

Na svim ekstremnim stranama političkog spektra uvek je bilo i biće mračnih političkih pojava i likova. Ali njihov broj raste i oni se pomeraju s margine samo kada humanisti cinično ignorišu probleme ogromnog broja svojih sunarodnika.

Istorija nas uči i da liberalnim humanistima ne smeta baš svaka desnica. Brutalna, kompradorska desnica latinoameričke vrste je uvek prihvatljiva. Liberalnim humanistima smeta samo suverenistička desnica. Njima smetaju one partije koje prete (verovatno u prazno ali svejedno) da će svoje države iskrcati s globalističkog broda ludaka koji plovi u propast. Reč je o desnici koja pokušava da se odupre normalizaciji nenormalnog i patološkog – poput seksualnog ili ekološkog ekstremizma, poput gušenja slobode govora, slobode izbora ili kontrole privatne sfere. Tragično, pogotovo za nekoga ko je uvek naginjao levo, suverenistička desnica je poslednja, nejaka brana od orvelovske kontrole društva na koju se poslušno navikavamo. To se odnosi i na slobodu kretanja, slobodu da sami vaspitavamo svoju decu ili da sami odlučujemo o tome hoćemo li se npr. vakcinisati ili ne.

Tragično je i potonuće levice, njen kukavičluk, kompromiserstvo, pa i korumpiranost. Levica je, korak po korak, prešla na stranu svojih političkih neprijatelja i identifikovala se s njihovim ciljevima. Živimo u vremenu u kojem svi imaju zaštitnike i zastupnike osim onih koji naporno rade, ali žive u siromaštvu iz koga im nema izlaza. Njihov broj se dnevno uvećava, ali ovo je već neka druga tema.