Демократију сви воле, можда и зато што свако од ње може направити све што пожели. Готово да на свету више нема ниједног режима који се, правдајући своје постојање, тражећи потпору за свој легитимитет, не позива на то да спроводи демократију. И сасвим аутократски владари се заклињу да само следе народну вољу.

Такви стари примери се још и могу сматрати напросто злоупотребом појма, која напослетку мора бити разобличена. Али, ствари постају сложеније с развитком отворено алтернативног концепта демократије, који би једном могао заменити класични. Поједине државе Истока покушавају да убеде своје житеље и људе са Запада да демократија не подразумева нужно и потпуну слободу мисли и говора, још мање право на промену режима: уместо тога, довољно је имати поједине одлике старовремене либералне демократије и тржиште које функционише, стварајући довољно новца да већина буде релативно задовољна и послушна.

Уосталом, и најстарије демократије Запада данас неретко имају сасвим савремена схватања неких од основних демократских права. Због страха од терориста, уобичајено је постало дозволити шпијунским службама да без судског налога несметано претурају по туђим животима, да хапсе и муче притворенике.

У 30 година након португалске „револуције каранфила”, која је означила почетак трећег таласа глобалне демократизације, демократија се проширила као никад раније. Али, око 2006. године дошло је до застоја. Премда укупан број демократија није оштро пао, простор за грађанско друштво се смањује. Ово је кратак историјат који је саставио „Њујорк тајмс”, преглед ширења, повлачења, у неким случајевима и колапса демократије у последњих 40 година.25. април 1974 – Португалија

Левичарски официри, окупљени у Покрету оружаних снага, свргнули су националистичку диктатуру. Напет период политичких маневара, радничких штрајкова, неуспелих пучева и контрапучева потрајао је још две године, док Марио Соареш, дисидент који је 12 пута био у затвору, и његова Социјалистичка странка нису формирали коалициону владу.

17. новембар 1974 – Грчка

Након седам година на власти, хунта је пала када је подржала грчке Кипране у пучу који је довео до турске инвазије на то острво. Хиљаде људи се окупило на Уставном тргу и викало „Вечерас фашизам умире” и „Нећемо више проливање крви”. Конзервативна странка Нова демократија је збрисала ривале на новембарским изборима.

1. јун 1977 – Шпанија

Након смрти дугогодишњег диктатора Франсиска Франка 1975. године, избори у 1977. окончали су демократску транзицију.

4. августа 1980 – Пољска

Синдикат Солидарност, под вођством Леха Валенсе, постао је симбол ненасилног отпора комунистичком режиму, који је покушао да га елиминише прогласивши владавину помоћу преког суда. Ни девет година репресије није сузбило протесте, па је влада напослетку пристала на изборе, на којима је поражена. Наредне године Валенса је постао председник.

30. октобар 1983 – Аргентина

Војна диктатура је сломљена поразом од Велике Британије у Фокландском рату. После председничких избора, основана је прва демократска влада у Аргентини након седам година репресије, током којих је више од 10.000 особа, према некима и 30.000, нестало, док је још и више људи отишло у егзил.

1. јануар 1985 – Бразил

Танкредо Невеш је на посредним изборима постао први председник у обновљеној бразилској демократији, окончавши тиме две деценије војне владавине.

22–25. фебруар 1986 – Филипини

Након четири дана масовних и мирних протеста у одбрану победе на председничким изборима Коразон Акино, удовице харизматичног демократе Бениња Акина који је убијен три године раније, председник Фердинанд Маркос је напустио земљу којом је владао више од 20 година.

10–29. јун 1987 – Јужна Кореја

Деветнаест дана масовног протеста принудило је војни режим да пристане на директне председничке изборе, након којих је земља кренула путем који ју је учинио једном од најуспешнијих држава трећег таласа демократизације.

5. октобар 1988 – Чиле

Након 15 година репресивне војне владавине, генерал Аугусто Пиноче је одржао плебисцит с питањем треба ли му дозволити још осам година на месту председника. Изгубио је, после чега су наредне године уследили демократски избори.

4. јун 1989 – Кина

Десетине хиљада војника и стотине оклопних возила сломили су студентски продемократски протест на тргу Тјенанмен. Верује се да су стотине, вероватно чак и хиљаде особа настрадале тог дана. Јавна расправа о том протесту до данас је законом забрањена у Кини.

Септембар 1989 – Немачка

Кад је Мађарска у мају уклонила баријере на граници с Аустријом, започео је егзодус источних Немаца, а 9. новембра је срушен Берлински зид. Наредне године је након избора основана влада која је испреговарала уједињење Немачке, за чиме је уследио пад комунистичких режима у централној и источној Европи и транзиција у демократију.

11. фебруар 1990 – Јужноафричка Република

Нелсон Мандела је пуштен из затвора у којем је провео 27 година. Четири године касније, његов Афрички национални конгрес је убедљиво победио на првим вишерасним и демократским изборима у Јужноафричкој Републици, а Мандела је постао председник.

25. децембар 1991 – Совјетски Савез

Након шест и по година током којих је као генерални секретар комунистичке партије отпочео либералне реформе, Михаил Горбачов је поднео оставку на место председника државе, која се потом мирно распала. Идуће године су одржани први слободни избори, на којима је Борис Јељцин постао председник Руске Федерације.

23. март 1996 – Тајван

Првим директним председничким изборима Тајван је завршио десет година дуг процес постепене демократизације.

12. октобар 1999 – Пакистан

Војска је збацила владу, трећи пут у 52 године. Цивилна влада је дошла на власт изборима 2008, али и даље под великим ограничењима која јој је наметала армија и тек након што је бивша премијерка Беназир Буто убијена док је била у кампањи за место у парламенту.

15. децембар 1999 – Венецуела

Пошто је шест година раније пропао његов покушај пуча, Уго Чавез је на изборима изгласан за председника. Донесен је нови устав којим су увелико ојачана његова овлашћења на штету конгреса, врховног суда и осталих институција.

26. март 2000 – Русија

Победа Владимира Путина на председничким изборима била је праћена оптужбама за тешке нерегуларности. Дошавши на власт, Путин је наставио да централизује власт у Кремљу, слама либералну опозицију и потискује грађанско друштво.

2003–2011 – Ирак

Сједињене Америчке Државе и савезници уклонили су диктатуру Садама Хусеина, али нису нашли доказе да је он имао оружје масовног уништења, које је било оправдање за инвазију на Ирак, па је Америка као нови циљ окупације прогласила успостављање демократије у тој земљи. Окупација је, међутим, расцепкала Ирак и подстакла верско насиље, док корупција, безакоње и нестабилност до данас подривају државу и регион, што је у питање довело идеју да се војском може засновати демократија у страној земљи.

Новембар 2004 – Украјина

Суочени с тешким махинацијама на председничким изборима, на кијевском тргу Мајдан грађани су покренули протесте против проруског кандидата Виктора Јануковича – „наранџасту револуцију”. Врховни суд је поништио изборе и на поновљеном гласању је победио Виктор Јушченко. Сукоби између њега и Јулије Тимошенко закочили су демократски развој земље. Јанукович се 2010. године вратио на власт, одвлачећи Украјину даље од демократије и Европе, што је у фебруару 2014. резултирало новим протестима на Мајдану.

14. јануар 2011 – Тунис

Грађански протести су прво истерали из Туниса чврсторукаша Зинеа ел Абидина бен Алија, да би потом захватили и Египат, где је Хосни Мубарак поднео оставку након 29 година на власти. Немири су избили и у Бахреину, Либији, Сирији и Јемену. Почетни оптимизам „арапског пролећа” избледео је како су се револуције сурвавале у верско насиље и репресију.

3. јул 2013 – Египат

Након протеста против владајућег покрета званог Муслиманска браћа, генерал Абдел Фатах ел Сиси је свргнуо изабраног председника Мухамеда Мурсија и суспендовао устав. Уследила је жестока кампања репресије, у којој су стотине убијене, стотине чекају на извршење смртне пресуде и више од 41.000 људи је у затвору. Уверени да су мирне методе подбациле, Муслиманска браћа су се окренула насиљу.

22. мај 2014 – Тајланд

Шестомесечни улични протести и поларизација између присталица и противника монархије водили су дванаестом војном удару у земљи од 1932. године. Парламент је распуштен, наметнута је цензура и похапшени су многи политичари и активисти.

Ознаке: Америка, Арапско пролеће, САД, Сирија