Прочитај ми чланак
(Associated Press, Адванце)
У чланку од 10. мај Associated Press наводи како су званичници америчке војске потврдили да су у свим базама у Европи својим трупама заповиједили да због ситуације у Либији борбену готовост подигну на највиши ниво.
Заповест се посебно односи на специјалне јединице распоређене у бази у Штутгарту, у Немачкој, потом на групу од 500 маринаца који су недавно са 08:00 борбених авиона и логистичком подршком распоређени у војној бази Морон де ла Фронтера у Шпанији, те на 200 припадника снага за брзу интервенцију (МАГТФ) који су пре неколико дана распоређени у поморско-ваздухопловну базу Сигонела на Сицилији.
АП наводи како официри и званичници америчких трупа у Европи немају дозволу за јавно иступање и изношење података о премештању трупа на југ, међутим, командант маринаца, генерал Џејмс Амос, је у априлу кратко изјавио: ‘Било шта да се догоди на афричком континенту, ми смо са авионима Ц-130 и хеликоптерима МВ-22 на кризу спремни одговорити у најкраћем могућем року ‘.
Америчке трупе распоређене у Немачкој, Шпанији и Италији које имају посебну задаћу и делују под командом US Africa Command (AFRICOM). Амбасада Сједињених Држава у Триполију надзире 70 маринаца који су такође део ове оперативне групе. АП наводи како ‘обзиром на тренутне околности не постоји никакав план за интервенцију у Либији, али како би 500 маринаца из Шпаније (који се тамо налазе због ситуације у Алжиру оп.а.) могли бити прераспоређени како би у најкраћем року могли одговорити на проблеме у Триполију ‘.
Најближе ваздушне базе Триполију су Сигонела на Сицилији, те ваздухопловна база француске војске Солензара на Корзици и цивилни аеродром Лука на Малти ‘У регију није послано ни поморско, ни ваздухопловно појачање америчке војске које би требало одговорити на евентуалне нереде у Либији. Постројбе у Италији, Шпанији и Немачкој су увежбане и оспособљене за хитну евакуацију званичника америчке амбасаде и ништа више ‘, пише Associated Press цитирајући неименоване званичнике америчке војске.
Од 10. маја у либијским градовима Триполију, Бенгазију и Тобруку не престају масовни протести људи који се буне због насиља којег проводе припадници побуњеничких милиција у земљи. Оптужује се и Муслиманско братство да желе преузети апсолутну власт у земљи и да то желе учинити на начин да усвоје закон којим би се свим званичницима бившег режима забранио рад у јавним службама. Скоро две недеље је Либија била на ивици грађанског рата, будући да су наоружани припадници бивших побуњеничких милиција опколили владине зграде и на тај начин покушали присилити владу да изгласа овај контроверзни закон.
Мјесец дана раније, у Триполију су 10. април наоружани милитанти напали учеснике проту-исламистичке поворке која се одржавала и ранили неколико демонстраната. Потом су милиције из Мисрате, Сук ал-Јуме и тајур опколиле зграду министарства спољних послова и спречиле упосленике да уђу у канцеларије. Околне прилазе и улице су блокирали теренским возилима са намонтираним тешким митраљезима и противавионски топовима.
Крајем прошле недеље су либијске законодавне власти у задњем тренутку усвојиле нацрт закона, али се напетост није стишала и наоружани људи су још увек присутни на улицама. У понедељак, 13. маја, испред болнице у Бенгазију је експлодирала ауто-бомба и према Болница у Бенгазију испред које је према владиним тврдњама дошло до „случајне експлозије“ првим проценама је смртно страдало 17 људи. Дан послије је либијско министарство одбране издало саопштење ‘како се радило о случајној експлозији, а не ауто-бомби и да се не зна да ли је било погинулих’. Теза о ‘случајној експлозији’ је прилично неуверљива, будући да форензичари тврде како је за нанесену штету у пречнику 300 метара било потребно барем 15-20 кг експлозива.
Након ескалације насиља, Велика Британија је донела одуку да привремено повуче један дио персонала свог амбасаде у Либији. 9. мај је Стејт Департмент поручио својим држављанима да ‘због политичке нестабилности и насиља, уколико није пријеко потребно, избјегавају да путују у Триполи, Бенгази и остале градове у Либији’. Либијски министар унутрашњих послова смирује ситуацију и тврди како ‘400 високо квалификованих полицајаца чува Бенгази, те како ће цца. 2000 кадета полицијске академије добити лиценцу за посао и изаћи на терен ових дана како би заштитили град’.
Триполи Пост наводи како либијски владини званичници умањују чињенице које упућују на могућност стране интервенције. Либијски министар спољних послова, Мохамед Абдул Азиз, у интервјуу за телевизију Ал-Хурра, без обзира на то што су САД и Велика Британија у својим амбасадама у земљи задржали само нужно особље, негира могућност америчке интервенције у Либији.
Поједини посланици у либијском Националном конгресу (ГНЦ), највишем законодавном телу у земљи, за Триполи Пост тврде и понављају ‘како у овим околностима не постоји могућност стране интервенције’. На питање новинара: ‘Да ли то значи да ће нестабилност у земљи постати свакодневица?’, Члан конгресног Комисије за националну безбедност, др Мохамед бетра, је одговорио:
‘Влада ће ускоро предузети све потребне мере како би се сузбили нереди у престоници и разоружали цивили. Према међународном праву и Повељи Уједињених народа оно што се догађа у Триполију не може бити оправдање за војну интервенцију у једној сувереној земљи, а Либија је суверена ‘.
За не поверовати је да се чланови Националног конгреса у Либији и владини званичници данас позивају на међународно право и Повељу Уједињених нација, а пре две године је огромна већина њих поздрављала авионе НАТО савеза који су извршили агресију на (у то време истински суверену) Либију. Можда др Мохамед бетра тренутно има право, али је исто тако потребно навести неколико разлога који су главни узрок актуелној ситуацији у Либији.
Интервенција НАТО савеза као главни узрок хаоса у Либији
Иако су наоружани припадници милиција у Либији завршили опсаду министарстава спољних послова и правосуђа, након две недеље напетости и живота на ивици оружаног сукоба, потребно се запитати колико је ова влада уопште способна да наметне свој ауторитет у престоници, а да не говоримо на истоку земље.
Након више од годину и пол дана што је убијен Моамер Гадафи влада у Триполију још увек не успева да успостави цивилну власт у земљи преплављеној оружјем. Побуњеничке групе које су учествовале у рушењу бившег система и даље одбијају да положе оружје и да се врате нормалном животу. На улицама либијских градова су присутније од регуларних снага безбедности. Безбедност земље у највећој мери угрожавају бројни припадници радикалних исламистичких група које оружјем успевају да наметну своју вољу ‘легално’ изабраним представницима актуелне власти.
Чак и за Роберта Каплана, из ‘Центра за нову америчку безбедност’ : ‘Либија је од стања тиранске државе дошла у ситуацију да је престала постојати као држава’, што би се у неку руку могло протумачити као признање да запад Либију није успео да учини бољим местом за живот, као што је обећавао (иако је сасвим јасно да то никада није ни намеравао).
У хаосу након пада Гаддафија опљачкан је огроман арсенал оружја које је завршило у земљама Сахела, Малију, Ираку, Авганистану и Сомалији. Као што знамо, значајна количина је завршила у рукама побуњеника у Сирији и подељена је међу номадским племенима на Синају, у Египту. Од 2011. до данас влада у Триполију није успоставила надзор над наоружаним групама у земљи иу току је перманентни процес политичке преобразбе. Неспособност владе је натерала племенске вође да надзор над ситуацијом преузму у своје руке.
На истоку земље који је богат нафтним ресурсима, 11. април су локални политичари постигли договор и ујединили снаге како би лакше одбранили територију од напада наоружаних група.
‘Нисмо задовољни са сигурношћу коју нам пружа министарство унутрашњих послова, а понајприје управљањем полицијом овде код нас’, изјавио је Осама ал-Схариф, портпарол покрајинске владе у Бенгазју.
Пре годину дана је Конгрес народа Киренаике у Бенгазију захтевима за већом аутономијом од централних власти у Триполију привукао пажњу међународне заједнице, али је Прелазно национално вијеће (ЦНТ) из Триполија одбило све њихове захтеве. Лидер ЦНТ-а, Мустафа Абдел Џалил, уверен како ће давање аутономије покрајинама довести до поделе либијске државе, запретио је да ће ‘бранити јединство Либије и силом, ако буде потребно’.
Међутим, политичари у Киренаики нису имали никакву намеру да одустане од својих захтева за већим степеном независности. Уз декларацију о проглашењу аутономије, захтевали су и повратак на федерални устрој земље који је био на снази пре 1960. и у којем су постојале три покрајине: Триполитаниа, Киренаика и Фезан У либијском Националном конгресу данас превладава мишљење како би стварање федерације довело до поделе земље и дефинитивног отцепљења Циренаице.
Иако је у Киренаицка захтевала само већи степен аутономије у односу на неке од надлежности централних власти, свима је јасно да је крајњи циљ већине политичара у тој покрајини стварање независне државе. Главни разлог због чега покрајинска влада у Бенгазију захтева федерализацију (а можда и отцепљење) су веће привилегије и привредни раст. Велика налазишта нафте, скоро три четвртине од укупне количине коју посједује Либија, налази се у Киренаики. Уколико би дошло до отцепљења те источне покрајине, постала би једна од најбогатијих држава на северу Африке, Укључујући и Блиски Исток.
Иако власти у Киренаики тврде ‘како не желе надзор над свим лежиштима нафте у покрајини’, сама могућност да би могли задржати целокупан профит увелико утиче на политичке одлуке како покрајинских, тако и централних власти. Сецесионистичке тежње су један од кључних проблема са којим се мора суочити ад-интерим влада премијера Ал Зидана који је, како би припремио нови устав и расписао парламентарне изборе 2013., преузео дужност у октобру прошле године. Лежишта нафте и природног гаса у Либији
Могућност стране војне интервенције
Можда војна интервенција и није оно што САД и НАТО савез планирају овог тренутка. Међутим, резултат њихове подршке наоружаним бандама побуњеника и фанатика са потпуно опречним политичким циљевима и визијом како би Либија једног дана требала изгледати, али које је ујединила патолошка рушилачка страст према влади Муамера Гадафија, је тај да се та опција у последње време све чешће спомиње. Од самог почетка је било јасно да ће земља ући у дужи период нестабилности и хаоса. Узевши у обзир да су нападнута чак и амбасаде САД-а и Француске, актуелна ситуација у Либији је присилила НАТО савез да предузме све потребне мере како би у најкраћем могућем року могао интервенисати и заштитити интересе својим земаља чланица (који након окупације Либије нису занемариви) .
10. октобра 2008. је AFRICOM одвојен од USEUCOM и започео је с радом као издвојено заповједништво са седиштем у Штургарту, у Немачкој. Одговоран је за све војне операције и односе америчких оружаних снага с владама у 53 афричке земље, међу којима је и Либија. Шеста америчка флота је задужена за пружање се потребне помоћи снагама AFRICOM-а с мора. Ту су и комбиноване трупе ‘Combined Joint Task Force – Horn of Africa’, спремне за хитне интервенције.
AFRICOM ће у јесен бити додатно појачан с јединицама за специјалне операције, а одлука је донесена након напада на америчку амбасаду у Бенгазију. Снаге за хитне интервенције AFRICOM-а, ‘Ин Ектремис Форце’, бити ће састављене од Зелених беретки 10. Групе специјалних постројби америчке војске, од којих је се један дио налази у Европи и од 4. Пешадијске дивизије из Форт Карсона у Колораду. AFRICOM је већ покренуо активности интензивне обуке иу марту је започео редовну годишњу вежбу „Flintlock 2013.“ у којој учествује 1100 постројби из двадесетак афричких и европских земаља, те из САД-а.
Вежба се ове године одржавала у Мауританији у близини места Вејзен. У исто време је одржана и вежба Saharian Express 2013, којој је циљ био да побољша сарадњу и интеракције између поморских снага САД-а, Европе и Африке. Поморске вежбе овог типа се одржавају од 2011., када је у оквиру иницијативе ‘African Partnership Station’ одлучена већа сарадња поморских снага САД-а и оружаних снага афричких земаља.
Враћајући се на 2011., свима је јасно како је НАТО савез је прекршио Резолуцију 1973 Уједињених нација о Либији и упркос упозорењима Русије и Кине извршио оружану агресију на ту суверену земљу. Кршећи резолуцију Уједињених нација ваздухопловне снаге НАТО савеза нису употријебљене ‘како би се заштитили цивили’, као што је било договорено, него су сву своју убојиту моћ усмериле на помоћ побуњеницима којима је једини циљ био да сруши Гадафијеву владу.
Међутим, већ након неког времена је постало јасно да је управо то бит спољне политике Стејт департмента. Пружа се војна и политичка подршка ‘опозиционим’ групама које покушавају срушити лаичке режиме на северу Африке и на Блиском Истоку, независно о томе да ли се ради о истинској опозицији (која се у почетку појавила у Тунису и Египту) или су у питању верски фанатици као што је то случај у Сирији.
Резултат је свуда исти. Земље у којима је дошло до смене режима су потонуле у хаос из којега се могу извући само још једном војном интервенцијом. До ње ће сигурно доћи, али само уколико буду угрожени економски интереси мултинационалних компанија које су склопиле уносне уговоре са марионетским владама у земљама у којима је дошло до „демократских промена“. Патње цивилног становништва овога пута су пале у други план и Либија је само још један у низу доказа да САД могу и побеђивати у ратовима, али се не могу изборити за мир.
