АНАЛИЗА: Шах или руски рулет у Сирији (МАПЕ + ВИДЕО)

00:04 16.02.2016.

Можда, откако је почео рат у Сирији 2011. никад нисмо били ближе миру – или ширем рату.

Саудијци најављују могућност копнене интервенције, а један број њихових Ф-15 ловаца је већ пребачен у турску базу Инџирлик. Турска такође најављује исто, а турска артиљерија све редовније гранатира положаје Курда на северу Сирије и, још опасније, снаге регуларне сиријске војске. Французи позивају на „копнену инвазију“ Сирије под америчким вођством, наравно без учешћа француских трупа. Енглези спроводе велике војне вежбе у Јордану, а сада су још веће најавили и Саудијци..

Неоконзервативни ратни хушкачи из Вашингтон поста и Њујорк тајмса запенушано траже успостављање „зоне забрањеног лета“ над Сиријом, што би практично значило директан окршај са Русима. Званични Вашингтон, пак, игра топло-хладно: не искључује могућност ограничене копнене интервенције, али у исто време шеф Стејт департмента Кери интензивира преговоре са шефом руске дипломатије Лавровом у Минхену, у циљу спровођења прекида ватре договореног 12. фебруара у оквиру Међународне групе за подршку Сирији, под вођством Русије, САД и УН, а након тога амерички и руски председници телефонским разговором потврђују приврженост мировном процесу започетом у Минхену.

Конкретно, мир је ближи због укупног импресивног успеха здруженог деловања руске авијације и легитимних сиријских владиних снага које је почело 30.9.2015, што је на крају, више од свега, и довело Американце за преговарачки сто. Али шири рат је такође ближи због неприхватљивости чисте Асадове победе у Сирији за његове супарнике у Турској, Саудијској Арабији, Емиратима и Катару – као и за њиховог главног покровитеља, Сједињене Америчке Државе, уз које, неизоставно, стоји и Велика Британија. Уосталом, британски министар спољних послова Хемонд дословце тврди да је довољан „само један телефонски позив“ – у ком би Путин позвао Асада да сиђе са власти – за успостављање мира у Сирији.

Садашњи „мировни“ импулс је првенствено резултат успеха сиријских владиних снага у операцији ослобађања Алепа, некад најважнијег привредног центра у Сирији. Не треба обраћати пажњу на уобичајени западни спин, каљен током рата на нашим просторима, по ком испада да је „херојски“ Алеп под некаквом опсадом окрутних владиних снага потпомогнутих руском авијацијом која, како тврде нове инкарнације Џејмија Шеја, гађа искључиво цивилне мете.

Истина је да је Алеп нападнут од стране побуњеника још средином 2012. и да су они успели да освоје отприлике половину града, али и да одсеку снаге лојалне влади и практично их оставе у окружењу. Међутим, током последњих седмица, владине снаге су, уз помоћ руске авијације, преокренуле ситуацију. Не само да је разбијен побуњенички обруч око Алепа, већ се сада побуњеничке снаге налазе у окружењу, јер су њихове линије снабдевања практично у потпуности прекинуте.

Повраћај Алепа под контролу легитимне власти у Дамаску би за оне који су покренули грађански рат у Сирији био огроман ударац – неки сматрају да би то одлучило и исход рата[i] – док би позиција сиријског председника Асада била у довољној мери ојачана да више не би било реално захтевати његов безуслован одлазак са власти. У последњих неколико дана су владине снаге успеле да пресеку коридор преко којег су се побуњеничке снаге у Алепу снабдевале из Турске, преко Азаза на северу Сирије, с тим што је тај коридор користила не само Турска, већ и ЦИА.

Како пише Њујорк тајмс, „Руси су пресекли многе путеве које је ЦИА користила у својој не-баш-тако-тајној операцији наоружавања побуњеничких група, како тврди неколико садашњих и бивших званичника“,[ii] док добро обавештени Израел Шамир тврди да је на недавном састанку Кери чак шест пута молио Лаврова да не дира коридор који иде кроз Азаз – не само због прекида линија снабдевања, већ и због турских претњи интервенцијом ако њихови побуњеничко-исламистички савезници у Алепу буду одсечени.[iii] Уосталом, садашње турско гранатирање околине Азаза, као и турски захтеви да курдске снаге напусте подручје, и последња Давотоглуова изјава да Турци „неће дозволити пад Азаза“ сведоче о оправданости Керијевих предвиђања.

Шта још треба знати о Алепу?

На пример да је он током последње три и по године постао упориште џихадиста из централне, па и јужне и југоисточне Азије, као и Кине и Русије. Процењује се да се само у Алепу налази око 1500 џихадиста из централне Азије, укључујући Чечене, Узбеке и Таџике, који се боре у оквиру терористичке организације Ал Нусра.[iv] Укупно око 5000 централно-азијских бораца ратује у Сирији у оквиру Ал Нусре и Исламске државе, плус око 1000 Ујгура, са базом у Идлибу.[v]

Такође се процењује да се око 2000 бораца са Кавказа (Чеченија, Дагестан, и других делова) бори у склопу Ал Нусре, и да су они концентрисани у провинцијама Алеп, Идлиб и Латакиа. Зато и не чуди велики број напада руске авијације управо на та подручја, јер су то џихадисти који би, кад-тад, настојали да се врате кући и потпале нову ватру. Чак и срце британског интелектуално-стратешког естаблишмента, Чатам Хаус, изражава разумевање за та руска страховања и мотиве.[vi]

Саудијци су виђени као њихови главни инспиратори и финансијери ширења џихадизма. На пример, у издању Индијске војне ревије за септембар 2014, један индијски генерал је директно оптужио Саудијску Арабију за коришћење вехабизма као инструмента за доминацију над Индијом и, уопште, производњу нових џихадиста.[vii] Слично мисли и бивши малезијски дипломата Денис Игнатиус, који упозорава на опасност „саудизације“ Југоисточне Азије указујући на пример Малезије, некада умерене, секуларне и демократске земље која је сада постала легло екстремиста који захтевају увођење шеријата и јавно говоре о „одсецању удова и глава, каменовању, па чак и разапињању људи“. Без увијања, Игнатиуст оцењује да је „саудијско-вехабистичка осовина постала највећа опасност светском миру и стабилности“.[viii] А најдинамичније легло те вехабизације је управо данашња Сирија, односно побуњеничке снаге које подржавају САД, Турска и њихови вехабијски савезници.

Како истиче стручњак са Џонс Хопкинс Универзитета др Кристина Лин, једна од главних тачака самита Шангајске организације за сарадњу одржаног у јулу 2015. године била је управо „претња сиријске нестабилности и исламског екстремизма“.[ix] Уследила је у новембру посета кинеске војне делегације Индији – највишег нивоа у протеклих десет година – ради разговора о противтероризму, а убрзо после тога су се из кинеског војног врха чула и размишљања о томе да ће се следећи кинески рат можда водити далеко од кинеских граница.

И – шта је онда суштина садашњег мировног импулса, осим грчевитог напора водећих западних сила да се некако сачувају управо ови, већ опробани адути, да се сачува сиријско легло џихада/вехабизма/екстремизма, или бар да се купи време за његову консолидацију или, евентуално, пресељење на друга места (Либију, Кавказ, ка азијском центру и истоку). Јер ти адути су постали озбиљно угрожени здруженом сиријско-руском акцијом, али и храбром борбом сиријских Курда, што је довело Ердоганову Турску на ивицу хистерије и потпуног губитка урачунљивости.

И није само Алеп кост у грлу Турској, САД, Саудијцима и остатку екипе – постоји опасност да Асадове снаге ослободе Раку пре него што би то, евентуално, урадили они, и онда би игра стварно била практично готова. Зато би се, осим из правца Турске, управо на том потезу, ка Раки из правца североистока и југоистока, могао тражити један правац неке озбиљније копнене интервенције какву прижељкују Саудијци – наравно, мимо позива легалне власти у Дамаску.

Из горе-описаног је јасно да једна страна не жели искрено мир, већ само користи мир као предах, као средство тактичке одбране од захукталог супарника. Зато се и може рећи да су на сцени у Сирији тренутно паралелне партије руског рулета и шаха, са огромним улогом. Ни једна страна не сме себи да дозволи одлучујући пораз – с тим што се не може ставити знак једнакости између њих.

Сирија се бори за опстанак као држава, а Русија се не бори само да јој у томе помогне, већ се, на ширем плану, бори против хаоса, екстремизма и агресије, а за општи принцип очувања суверенитета и територијалног интегритета.

А њени супарници?

За разбијање Сирије, за катарски гасовод кроз део сиријске територије који би они контролисали, за регрутацију и школовање нових џихадиста за неке будуће „демократске револуције“ на другим местима, за радикално прекрајање блискоисточних граница, за превласт сунита над шиитима, за победу вехабизма над остатком ислама, за нови мигрантски цунами ка Европи. То јест, суштински, за мрак.

Нешто што би личило на бар привремени мир би могло да наступи једино ако би, ако не снаге разума, а онда бар инстинкт самоодржања преовладао на тој „тамној страни“. Виде ли се такве снаге на хоризонту?

Или, да поставимо ствари овако. Може ли Ердоган пристати на нешто мање од федерализације Сирије, односно фактичког стварања „сунистана“ склопљеног од делова североисточне Сирије и западног Ирака, како је недавно предложио бивши амерички дипломата Џон Болтон?[x] Не би ли то, опет, било управо терористичко легло које Руси и Кинези не желе да виде и против кога се боре? Како би на то реаговао Асад? Иран?

Може ли Ердоган пристати на спајање сиријских и ирачких Курда, на стварање фактичког Курдистана на турским границама? Могу ли Курди да прихвате мање од онога за шта су се сами изборили? Могу ли Саудијци да прихвате Асадову победу? Могу ли Англоамериканци да прихвате руску победу? Могу ли Руси да се одрекну свог савезника, да дозволе да им пропадне плод вишемесечне бриљантне ваздушне кампање која их је поново легитимисала као велесилу, да се поништи принцип за који су били спремни да се војно ангажују далеко од својих граница? Ако почне отворена америчко-турско-саудијска интервенција, без позива сиријске власти, могу ли Асад и Русија да се праве као да то не виде, да би избегли радикалну ескалацију сукоба?

Размишљање о одговорима на ова и слична питања ће нам уједно и доста тога рећи о природи сиријске партије: шах или руски рулет, односно ко игра једно, а ко друго?

А одговор ће имати импликације, и већ их има, далеко изван граница Сирије.